Kako preveslati Krkobabića

Ekonomisti su rekli svoje – ako se plate i penzije ne zamrznu, država će bankrotirati. Jovan Krkobabić je takođe rekao svoje – ako neko takne penzije ništa od učešća njega, PUPS-a, socijalista i još ponekog iz te družine u vladi. Onda su se umešali i analitičari – ako se vlada uskoro ne formira sledi nam ekonomski kolaps. U kontradikciji na kontradikciju niko valjano nije objasnio kako će ta brzo formirana vlada uspeti da izbegne kolaps, ako nam računica kaže da će svake naredne godine, ako se nešto ne promeni, iz budžeta za penzije morati da se izdvaja 65 milijardi dinara više. Verovatno zato što postoji samo jedan jedini odgovor (koji niko nije rad da da) – da bi se to izbeglo potrebno je formirati vladu bez Krkobabića i PUPS- a. Dakle, trebalo bi da zamislimo situaciju u kojoj neka od partija radih i platežno sposobnih da formira vlast to odbija jer nije spremna da deli odgovornost za sunovrat ekonomskog sistema zarad obezbeđivanja parlamentarne većine. Nema potrebe da zamišljamo, bilo bi to samo traćenje našeg vremena. Vlada, ko god da je formira, biće formirana sa PUPS-om, premijer će pokušavati da „ubedi“ Krkobabića da malo popusti kada stvari odu dođavola, ali šta god Krkobabić da uradi na kraju će biti kriv zbog svog ultimativnog zahteva. I to će biti samo još jedna nepravedna priča jer ako pogledamo ko sve ucenjuje, i zbog čega, da bi dao svoju podršku vladi, onda je Krkobabić moralna gromada – čovek se bori za status penzionera (ne za sebe i svoju funkciju) i pokušava da im, kako sam kaže, „ne dovede u pitanje golo preživljavanje“. Problem je što su pare za to golo preživljavanje već potrošene, baš kao što je ispražnjen i penzioni fond. Prezentuje nam se statistika koja je neumoljiva: 1970. godine na troje zaposlenih dolazio je jedan penzioner, a danas je jedan penzioner na jednog zaposlenog i dodaje da tako mali broj radnih ljudi jednostavno ne može da izdržava toliki broj penzionera. Ono što nam se ne prezentuje jeste kako smo došli do toga da nam Fond PIO ne služi ničemu i da su ljudi koji su čitavog života uplaćivali za penzije sada taoci manjine koja radi. Ponekad nam neko skrušeno kaže da je te pare pojeo Milošević, da su nestale u ratnim godinama, ali malo ko obračuna koliko je prošlo od tih dana i šta se u međuvremenu moglo uraditi. Recimo, zar Fond PIO nije mogao da se transformiše u investicioni fond koji učestvuje na tržištu kapitala? Zar reforma penzionog sistema nije mogla da otpočne pre deset ili pet godina, već se čekalo da se sa 14 odsto (sredinom devedesetih je toliko iz budžeta izdvajano za PIO) stigne na izdvajanje od 49,3 odsto. Ili, izraženo u cifri, na skoro dve milijarde evra godišnje, koliko država dotira PIO fond. Nažalost, u proteklim godinama smo se uglavnom igrali jedne vrste reforme - produžiti granicu za odlazak u penziju. To ne bi bila sporna strategija, primenjuje se svuda, a švedski premijer Fredrik Rajnfelt je predloži da ta granica bude 75 godina. Međutim niko se u Srbiji nije pozabavio pitanjem kako da im se obezbede radna mesta do odlaska u penziju. A kako nam najavljuju, toga ćemo se igrati i dalje. Do državnog bankrota ili do izlazne strategije „kako preveslati Krkobabića“.