Tri udara na nedodirljive

Prvo su, za atentat na Vuka Draškovića, osuđeni nalogodavci, pripadnici zloglasne Miloševićeve tajne policije. Događaj prvi - DB po prvi put iza rešetaka. Potom su, u redovnom postupku, na red došle banke iza kojih stoje poznati tajkuni – guverner Šoškić, rutinski, u skladu sa ingerencijama, zakonom i procedurom, najavio je povlačenje sedam miliona dolara iz Euroaksis banke i superviziju Univerzal banke - imena najvećih domaćih biznismena vezuju se za obe. Događaj sledeći - prvi put jedna državna institucija otvoreno reaguje suprotno interesima tajkuna. I, najzad, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević razotkriva mrežu jataka i pomagača haških begunaca, direktno ili indirektno optužujući Koštuničinog šefa vojne obaveštajne službe Acu Tomića i šefa njegovog DB-a Radeta Bulatovića, uzgredno Miloševićevog ratnog komandanta Nebojšu Pavkovića koga Koštunica i Đinđić više od godinu dana nisu uspevali da smene i portparolku haške tužiteljke Karle del Ponte – Florans Artman. Događaj treći - otpuženi su šefovi i civilne i vojne tajne službe. Da li se sve to desilo upravo sada zato što nema političke kontrole nad institucijama, pa one mogu da rade svoj posao? Da li se sve to desilo potpuno slučajno, i ne treba očekivati da se ponovi, osim, možda, opet slučajno? Da li, posle ovoga, ubuduće neće biti nedodirljivih, da li će biti rasvetljena sva ona politička, mafijaška i poslovna ubistva, državni i partijski skandali, sve one korupcionaške afere i prevarantske privatizacije, zbog čega će se takve stvari teško ponovo događati? Potvrdan odgovor na ovo poslednje pitanje nekako je najmanje verovatan.  Udar na eskadron smrti Ta podzemna služba sve vreme polaže veliku nadu u novi preokret i dolazak radikala i ostalih njihovih na vlast Presude za čelnike službe Državne bezbednosti za atentat u Budvi - Milana Radonjića, Stevana Bastu i Ratka Romića - ukupno 22 godine, bile su iznenađenje za njih same, jer su se smatrali nedodirljivima, ali ne i za Vuka Draškovića, lidera Srpskog pokreta obnove, njihovu pokretnu metu tokom 90–ih. Sedeći nonšalantno u svom kabinetu u sedištu stranke, preko puta zgrade u kojoj je u vreme Miloševića bio instaliran studio iz kog se snimao svaki njegov pokret tokom 24 časa, on tvrdi da se u Srbiji danas vodi obračun oficijelne i podzemne službe, čija meta je sada i Boris Tadić. Presude nekada najmoćnijim obaveštajcima Miloševićevog režima nisu, tvrdi Drašković, stvar političkog dila ili nagodbe. „One su morale biti izrečene, zbog činjenica i neoborivih dokaza. Za mene bi bilo iznenađenje da se, posle ove presude, ne otvore vrata čitavom nizu novih optužnica i presuda za zločine, pre svega beogradskog centra Državne bezbednosti, koji se bavio pripremanjem svih likvidacija, naročito 1999. i 2000, kada je na čelo beogradskog DB doveden Radonjić. Do sada je taj eskadron za pripremu smrti bio nedodirljiv. I to je bilo najveće iznenađenje kad je ova presuda izrečena“, kaže Drašković. Zašto baš sad, u vakuumu formiranja vlade? Da li je presuda bila cena vaše podrške Tadiću, ili je zavisila samo od odgovornosti jednog čoveka, sudije? Ključni momenat je reforma pravosuđa. Predmet je, pre dve godine, došao u ruke sudije od savesti i hrabrosti da osudi ljude za koje ceo Beograd i Srbija znaju da su spiritus movens svih likvidacija tokom 1999. i 2000. godine. Šta oni mogu danas? Šta to oni ne mogu danas! Koga imaju sada uz sebe? Nažalost, u Srbiji se događa plima mentalnog vraćanja u devedesete. I, ukoliko im se ukaže i najmanja šansa, vrlo brzo ćemo videti šta oni sve mogu i šta će da učine. Zar ne vidite da se počinju pojavljivati isti zločini, eksplozije automobila, sačekuše? Ne može to organizovati niko sem tih ljudi, kojima je to bilo zanimanje. Imamo dve službe bezbednosti, oficijelnu i ilegalnu, podzemnu. Koja je moćnija? Ova podzemna je jača. Moćna je i premoćna. Da li je ovo momenat u kojem je došlo do obračuna te dve paralelne službe, oficijelne i podzemne? Ova presuda za atentat na vas, najava procesa za Mladićeve jatake, i to sa bivšim čelnicima Službe, Acom Tomićem i Radetom Bulatovićem, uvertira su tog obračuna? Velike nade podzemne službe polagane su u poraz, potpuni slom i nestanak, pre svega, SPO-a. Bili smo glavna meta, glavni neprijatelj. Uspeli su da izrešetaju metu, ali ne i da je ubiju. Posle je došao na red Đinđić, a sada Tadić. Ta podzemna služba sve vreme polaže veliku nadu u novi preokret i dolazak radikala i ostalih njihovih na vlast. Sve što je činilo zločine, bogatilo se i uzdizalo, finansijski i politički, na zločinima u poslednjoj deceniji prošlog veka, polaže nadu u neki njihov 6. oktobar, kojim će biti poništen 5. oktobar. Čija je Tadić meta? Eskadrona smrti tih podzemnih tajnih službi. Između ostalog, i zbog toga što više nema optuženih za ratne zločine, a da nisu u Hagu, zbog toga što su, posle mnogo muka, završeni procesi za Ibarsku magistralu, ubistvo Stambolića... a vode se istrage i za još mnoga ubistva i pljačke. Oni nikako ne bi voleli da ga vide na mestu premijera, čak ni živog? Mnogi od njih ne bi da vide ni njega ni mene, ni mnoge još, među živima. Mislim da i iza ovih horskih i javnih povika protiv Tadića, kojima se traži njegovo političko raspeće, stoje štabovi službi iz devedesetih. Oni vode i glavnu, onu podzemnu, kampanju i za sastav nove vlade. Pružili ste podršku Tadiću, vi i LDP, kada su svi flertovali sa drugima. Ova presuda čelnicima DB nagrada je za to? Nemojte tako. Boris nije bio ni tužilac ni sudija. Koja je mogla da bude alternativa izrečenoj presudi? Jedino da budem ja osuđen, zbog zločina što sam preživeo. Na čelo službi postavljeni su novi ljudi, izmenjen je kadar, ali tvrdite da službe nisu reformisane i da rade u kontinuitetu 90-ih. I danas važe isti njihovi pravilnici, tamo su ljudi koji su na istom mestu bili i 90–ih. Promene su bile samo kozmetičke. Postoji tajni zapis nasleđa službi iz 90–ih? Kako se taj zapis preslikava? Tako što mi nismo uradili ono što su Nemci, Česi, Poljaci. Svim agentima i šefovima službi jednog jutra rekli su da izvrnu džepove, vrate značke i da su slobodni. Proverom je ustanovljeno ko je šta radio i savesni, neupleteni u zločine pozvani su nazad i dovedeni novi. Samo tako može i ovde. Ne možete one koji su odgovorni za masakr na Ibarskoj magistrali, za ubistvo Đinđića, Stambolića... one za koje znate da su sastavni deo tog poretka smrti, slušati kako izjavljuju da neće da svedoče, da ne bi odali „državnu tajnu“ a oni su se zakleli da će „štititi interese otadžbine“. Te njihove državne tajne još su državne tajne, ubistva su državna tajna. To je dokaz da ništa nismo suštinski promenili i da smo, tek sada, pred promenom. Veselin Lečić, recimo, igra ključnu ulogu u pripremi ubistva Ćuruvije, atentatu na Ibarskoj i u Budvi. Uhapšen je tek nedavno, kao pripadnik sadašnje službe bezbednosti, samo što je bio raspoređen da radi u Pančevu. Ogromna većina je na radu u službi i dalje. Zašto se država nije obračunala sa njima? Kada bi se otvorili tajni dosijei, videli bismo ono što se videlo u Mađarskoj ili Istočnoj Nemačkoj, na primer, da su više od 50 odsto evroentuzijasta, evrofanatika i sadašnjih zaljubljenika u demokratiju, bili veoma dragoceni i aktivni agenti službi i njihovi doušnici. U Bugarskoj, od 15 vladika njihove pravoslavne crkve, njih 12 bili su pripadnici tajnih službi. Jel’ vi mislite da je u Srbiji drugačije?! Ko su oni, saradnici službi, u političkoj eliti? Ne znam, ali slutim da su to oni koji se najvatrenije protive otvaranju dosijea. Niko od njih nije tako lud da se otvoreno protivi, naprotiv, javno svi to podržavaju? Ali iznalaze svakojake razloge da se to ne desi. Sem LDP, Čankove stranke i SPO, niko nije odlučno bio za otvaranje dosijea. I čelnici službi, civilne i vojne, rekli su da bi to skinulo anatemu s njih? Jesu, da, pod uslovom da se imena naručilaca zločina, izvršilaca, organizatora, kao i imena doušnika koji su pomagali u lociranju žrtava, zatamne. To je uslov. Rekli su čelnici BIA i vojne službe da ta imena mogu da budu vidljiva i čitljiva tek 2067. godine. Znači, predlažu zakon o otvaranju dosijea kojim ćemo definitivno zatvoriti dosijea. Niko od tih imena nije lustriran. Jedina lustracija, temeljno sprovedena, je uklanjanje sa svih pozicija vlasti i moći svih ljudi koji su, po Đinđićevom ubistvu, vodili akciju Sablja. Zašto? Zašto Milorad Bracanović, koji rukovodi službom DB u vreme Đinđićevog ubistva, do dana današnjeg nije ni osumnjičen za taj zločin? Pitali ste Tadića? Ne sumnjam u Tadićevu posvećenost svemu ovome čemu sam posvećen i ja i verujem da je, od strane tih eskadrona, koji imaju mnoge svoje krake, i koji se podmlađuju, a u podzemlju dobijaju nove svoje filijale i klanove, označen za jednu od prvih meta, jer mnogo čime im se zamerio. Ali, čini mi se da nedostaje politička hrabrost za konačni obračun, a bez nje se ne može ništa. Evo vam odgovora i na pitanje zašto se ne hapse ubice Ćuruvije, sudije Simeunovića, Dade Vujasinović. Pa zato što bi se moralo reći i ko je nalogodavac, a jedan je mrtav, a drugi je živ, i u Moskvi je, pa bismo mogli... ...Da dobijemo vladu diktiranu iz Moskve... ... Da dovedemo sebe, tobože, u nepriliku da se naljuti Moskva i prestane da nam štiti Kosovo i Metohiju i naš suverenitet nad pokrajinom, iako nikakvog suvereniteta nad Kosovom Srbija nema. Tužilac Vukčević najavljuje procese za ključne aktere u skrivanju Mladića? Pominju se Aco Tomić i Rade Bulatović. Tragedija nije u tih 11 adresa koje je neko sakrio, već je naš duhovni i moralni pad u istini što u Srbiji danas ima mnogo više onih koji Mladića doživljavaju kao nacionalnog heroja no što ih je bilo pre 5. oktobra. Hoćete reći da niko nije lud u tim okolnostima da procesuira one koji su ga štitili, i to bivše čelnike službi? Ima krupnih pitanja za koja ne smemo optuživati nikoga, sem sebe. Da smo objasnili šta se to događalo 90–ih, jataka ne bi bilo. Te najave hapšenja jataka samo su trik, manifest još jednog političkog marketinga? Neka uhapse svakoga, i treba da uhapse. Opet kažem, vrlo je to delikatno. Čekajte, koga je delikatno da hapse, Bulatovića, Tomića? Treba uhapsiti svakoga za koga postoje dokazi. To je zakonska obaveza. Tužilac Vukčević hrabro neka radi svoj posao, nema gledanja kroz prste. Odvajam to od omladine, koja kliče na stadionima „Nož, žica, Srebrenica“. To su učenici. Kako njih da hapsimo, a profesorima da uručujemo najveće nagrade, njihovim profesorima mržnje, laži i zla. Nismo ni zagrebali po toj piramidi Miloševićevog zla posle 5. oktobra. Milorad Bracanović, stvarni šef Državne bezbednosti, koga je Legija posle pobune „crvenih beretki“ doveo na tu poziciju, nije ni optužen za ubistvo Đinđića, iako je njegova uloga nesumnjivo ogromna. Posle 5. oktobra, ne samo da eskadroni smrti, ni onaj koji ubija, ni onaj koji priprema ubistva, nisu pohapšeni, lustrirani, rasformirani, nego su preuzeli vlast. Posle Zoranovog ubistva, mnogi su pohapšeni u akciji Sablja, i to iz eskadrona za ubistvo, službe su ošamućene i obezglavljene, ali ostale su i dalje netaknute. Služba, ta podzemna, vrhovna je vlast u Srbiji sa svojim ucenjivačkim kapacitetom. Raspolaže dosijeima, ali i ogromnim parama. Ko su njeni igrači u tužilaštvu, među akademicima, tajkunima, u medijima, među poslanicima ili ministrima, znali bismo ukoliko bismo otvorili dosijea. Ko ima najveći uticaj na formiranje vlade: Vašington, Moskva i, rekli ste zanimljiv detalj, da su neki tajkuni, zapravo, igrači službe? I, koliko je tačno da Moskva, u koju Dačić ide već dva puta, o Nikoliću da ne govorimo, želi vladu koja će ojačati i osigurati ruski interes na Balkanu, vladu SNS - SPS i URS-a? Strateški interes Rusije na Balkanu, koja se oporavlja i sa tim oporavkom ponovo joj narastaju ambicije, jeste da ima svoju arhimedovsku tačku oslonca u ovom regionu, u ekonomskom, političkom i vojnom smislu. To nije Slovenija, niti Hrvatska, to više nije ni Crna Gora... Ta tačka oslonca mogla bi da bude Srbija, sa svojim uticajem i na zbivanja u BiH i Makedoniji. A Rusija je najveći strateški partner EU i vodeće zemlje u Evropi, Nemačke. Neće Rusija nikada pokvariti svoje odnose ni sa Evropom ni sa Nemačkom zbog Srbije. Basta sve zna Ukoliko Stevan Basta bude drugostepeno osuđen i ponude mu ulogu zaštićenog svedoka, ubice Ćuruvije mogle bi biti procesuirane? Basta, može on, sve zna. Za mene bi bilo iznenađenje da se sada to ne dogodi i to je pitanje dana. Ujutru kupujem novine čekajući taj naslov, da su uhapšene ubice Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, sudije Simeunovića... Biće to velika katarza i otvoriće se vrata velikom pomeranju u epicentru službi bezbednosti. Pretres po bankama Najjači domaći privrednici, a među njima Miroslav Mišković, Miroslav Bogićević, Vojin Lazarević, Vuk Hamović, Miodrag Kostić, na ovaj ili onaj način imali su ili imaju vlasničkog i poslovnog udela u bankama u kojima Narodna banka Srbije preduzima mere koje im sigurno neće svideti. Univerzal banka je predmet supervizije, a iz Euroaksis banke sledi povlačenje sedam miliona dolara deviznih rezervi. Razlog za superviziju Univerzala, kako se spekuliše, provera je vlasničke strukture. Nijedan akcionar nema više od pet odsto vlasništva, a postoje indicije da je dominanti vlasnik biznismen Miroslav Mišković i to preko povezanih kompanija. Supervizija Univerzal banke, koja je u toku, u skladu je sa godišnjim planom supervizije NBS - ukazao je Dejan Šoškić, guverner . Nijedan od akcionara Univerzal banke, prema podacima Centralnog registra, nema više od pet odsto vlasništva. Najveći akcionari su Blumark Investments (4,99981%), Namrock park Trading LTD (4,99981%), Miškovićev Delta Investment (4,99964%), Globos d.o.o. (4,999645%), Pro logistic RPC (4,96739%), Basemi d.o.o Šabac (4.3550%), Bogićevićev koncern Farmakom Šabac (4,93409%). Između dva i 4,4 odsto u banci imaju Globosino d.o.o., Uni global d.o.o., Beohemija d.o.o., Kostićeva AIK banka, Prizma d.o.o. Mariborzal ing, Bronzeline holdings Limited i Tristrong d.o.o. Koliko je vlasništvo rasuto, najbolje ukazuje podatak da banka ima čak 1.616 vlasnika, od toga 1.552 domaća, a 64 su stranci. U ovoj banci svi akcionari imaju manje od pet odsto vlasništva, a inače za udele od pet odsto Zakonom o bankama propisano je da pravno lice ili pojedinac koji želi da ima pet ili više procenata udela u vlasništvu banke mora da podnese zahtev NBS i da od nje za to dobije saglasnost. U slučaju ove banke to se nikada nije desilo. Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije bio je pokrenuo pitanje o vlasništvu i vlasničkom udelu Miškovića u banci, s obzirom na to da postoji sumnja da ovaj biznismen ima veći udeo od onog što prikazuje Centralni registar hartija od vrednosti. „Tokom 2007. a naročito 2008. godine spekulisalo se da će Univerzal banku da kupi Gasprom banka, ali se to nije obistinilo. Kasnije su se akcije ove banke survale, slično kao i druge, a dodatan negativan faktor je bilo lošije poslovanje ove banke, kao i tradicionalna netransparentnost koja je oduvek pratila“ kaže Nenad Gujaničić, glavni broker Sinteza invest grupe. Poznavaoci prilika na berzi kažu da je prvi put pitanje vlasništva u ovoj banci pokrenuto prošle godine kada je Komisija za hartije od vrednosti ispitivala taj slučaj. Ishod je bio da je nekolicini ofšor kompanija oduzeto pravo glasa, jer Komisija nije imala većih nadležnosti. Međutim, ove firme su prodale akcije drugim ofšor kompanijama tako da je ova situacija elegantno  rešena. Nedavno je banka imala vanrednu skupštinu akcionara. Usled izmena u akcionarskoj strukturi, predložene su i promene u sastavu Upravnog odbora, te su dva nova člana postali Nebojša Divljan, nekadašnji prvi čovek Delta Đenerali osiguranja i Vladimir Živanović, direktor za razvoj i investicije Farmakoma iz Šapca. U Upravnom odboru banke je i Miroljub  Labus, koji je i u Odboru za reviziju.  Istovremeno dok je najavio superviziju u Univerzal banci, guverner je obelodanio i da NBS planira da povuče preostalih 7,05 miliona dolara deviznih rezervi koje drži u moskovskoj Euroaksis banci. Od sredine 2003. do kraja 2007. NBS je povukla ukupno 51,8 miliona dolara. Ovu banku osnovali  su biznismeni bliski Slobodanu Miloševiću u vreme sankcija, a služila je za plaćanja državi dok su bile zabranjene sve finansijske transakcije. Anketni odbor Skupštine Srbije je 2004. u sklopu provera trgovine električne energije proveravao držanje deviznih rezervi u toj banci. Tada su se mogle čuti ozbiljne optužbe da je afera sa Nacionalnom štedionicom i sporni uvoz nafte i struje u Srbiju, zapravo povezan sa državnim rezervama u toj ruskoj banci. Vlasnici banke bili su Vuk Hamović i Vojin Lazarević, a kako je pre sedam godina rekao tadašnji direktor Euroaksis banke Nebojša Guzina, akcionari su i banke sa visokom reputacijom - Komercijalna, Kontinental, Novosadska, Borska, Srpska, Univerzal banka... Procesi u dve banke su u toku – da li će ovo biti samo još jedan postupak, vezan za banke, preduzeća, privatizaciju, koji beskrajno traje, ili će javnost osim najave saznati i rezultate redovne kontrole poslovanja u Univerzal banci, odnosno da su konačno povučene devizne rezerve iz Euroaksis banke, kao i za sve do sada, pokazaće naredne nedelje, u zavisnosti od toga da li su institucije zaista počele da rade svoj posao.  Beži Rale, evo ih Tužilac je mogao da bez strepnje od pritisaka raznih vrsta iznese saznanja o zamršenim hodnicima jatačke mreže U odmetničkoj istoriji Srba, Ratko Mladić je hajduk sa najviše staža. To je bila zamalo pa savršena kombinacija delotvorne trupne zaštite vođe i komandanta, nervozne ruralne bežanije i sakrivanja u prestonoj beogradskoj džungli. Hajduka nema niti ga može biti bez jataka, koji su najvažniji u zimska doba, bar ako se držimo kalendarskog mita: „Mitrovdanak, hajdučki rastanak, Đurdevdanak hajdučki sastanak!“ Mada se u ovoj misteriji sve može izokrenuti. To jest, izvesno je da begunac nije bazao po šumama kad gora zazeleni. Ratko je već trinaest meseci u Hagu. Suđenje mu još nije počelo, a ka ’će – ne zna se. Serž Bramerc jeste zadovoljan istinom da je Mladić konačno u lancima, ali to mu nije dovoljno. Više puta je natuknuo ovdašnjim vladarima da se mora raspetljati i jatačko klupko, pa da se vidi i zna kako je bilo moguće takvo nestajanje. Srpska javnost se ovoga leta umorila i od izbora i lenstvovanja izabranih u traženju parlamentarne većine. I omorina čini svoje. Pa ipak, u odsustvu boljih ideja, koalicioni partneri lome noseve na basketu, bar da ne bude dosadno a i da se nasluti kako je nova vlada u izgledu. Tehnička izvršna vlast, koju vodi Mirko Cvetković, možda nekako i otaljava svoje poslove, sve u računici da je sezona „mrtva“, idu odmori. Nije sečivo za šijom, nema žurbe, sve može da sačeka jesen. U ambijentu sijeste i bitnog usporenja funkcija legitimne države, konferenciju za medije održao je Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine. Predsednik Nikolić se još uvežbava za svoj posao, vidi se da mu je malo neugodno u velikom svetu. Tehničkog premijera ipak nigde nema, niti se javlja. Priča se da je bio neki prijem na kome se Mirko oprostio od svojih ministara i onoliko im zahvalio na uspešnoj saradnji. I to je sve što se zna o vladi, ako izuzmemo Dragana Šutanovca, koji se „naročito ističe“ gradnjom skupe kuće na Vračaru. Zagonetke Tužilac za ratne zločine mogao je opušteno i bez strepnje od pritisaka raznih vrsta da iznese akumulirana saznanja o zamršenim hodnicima srpske jatačke mreže. Tako je Vukčević, u „mrtvom letnjem hodu“ reprezentativne, parlamentarne, izvršne i sudske vlasti, pomalo razbio letnju čamotinju, i konačno rekao da ključni Mladićevi jataci nisu bili ubogi vojni penzioneri. Bar ne samo oni. Vukčević je bio prilično dobro raspoložen, ali i uzdržan u izjavama. Govorio je ezopovski i u naznakama, zagonetkama i premeštaljkama. To mu se može zameriti, jer tužioci inače govore o sumnjama i osumnjičenima. Oni ne osuđuju, pa čudi ograda o pretpostavci nevinosti. Istorija sakrivanja Ratka Mladića bila je duža nego što je to uopšte logično. Za sve ove godine neko bi „natrčao“ na njega, čak i ako ga niko ne traži. U stvari, postojalo je nekoliko faza u potragama za odmetnikom, i svaka od njih ima svoje zakonitosti. U prvoj, negde do 1997, Mladića su čuvale trupe, ili jedinice za specijalnu zaštitu. U drugoj (do 2002), ako se granica etape sakrivanja može relativno precizno odrediti, grupa telohranitelja bila je sačinjena od paravojske koja se, uglavnom bez problema, kretala teritorijama na obe strane Drine. U isto vreme, medijske grupe za spinovanje bavile su se tzv. operativnim maskiranjem. Što će reći da su konstruisanjem fantastičnih priča smeštale Mladića ili u Rio, pa u Paragvaj, uglavnom u Moskvu, ponekad u Sibir. Čak i u Holandiju, zemlju u koju će jednom biti doveden, ali ga tamo niko neće tražiti. Tek od 2002. Srbija je pod ozbiljnim pritiskom haškog tužilaštva i nečega što se zove međunarodna zajednica. U to vreme svi znaju gde je Mladić, i on se ne krije, nego odlazi čak i na utakmice. Jednostavno, posle hapšenja Miloševića i opozicione vidovdanske anateme, Đinđić se nije usudio da odijum protiv sebe uveća do nepodnošljivog pritiska. Od jula 2003. pa sve do 26. maja 2011. niko od običnih smrtnika nije video Mladića. Na neki način, on se preselio u mit, kao čovek koji je svakako tu negde, ali je ipak nestao. Posle atentata na Đinđića, novi premijer Živković nema vremena da se bavi haškim potragama. On se upinje da sačuva mesto u vladi, DOS i stranku, ali ipak gubi sve to i odlazi da pravi vino. Dolazi Koštunica, čovek čija je izjava o Hagu i rupi na svirali, još iz doba šefovanja poslednjom saveznom državom, već postala legendarna foklorna ograda od neodoljivog pritiska. Vukčević nije rekao ništa o Koštunici i njegovoj ulozi u kreiranju ambijenta visokog jatakovanja. Ali jeste o Pavkoviću, omiljenom vojnom heroju Mirjane Marković, čoveku koji je „van svake sumnje“ pobedio NATO. Svako u svoje vreme, i Pavković i Mladić, imali su svoja herojska ushićenja. Vukčević bar za ovog prvog otvoreno kaže da je bio Mladićev jatak. Može biti, a izgleda da jeste, da je Miloševićev i Koštuničin načelnik Generalštaba stavio Mladiću na raspolaganje „vojne objekte“ radi udobnog sakrivanja. To su mogle da budu kasarne u raznim mestima, posebno u Beogradu, na Topčiderskom brdu, dobro utvrđena i logistički opremljena osnovna i rezervna komanda mesta, sa konspirativnim imenima. Zaštićeni stanovi, osigurani transporti. Pavković je otišao, a vojska je postala samo srpska. Pod stalnim pritiscima morala je da se otrese neprijatnog gosta, uz stalna, neuverljiva saopštenja da se „Ratko Mladić ne krije u vojnim objektima!“ Vučja jama Prvog oktobra 2005. na Topčideru su ubijena dva vojnika stražara, u okolnostima koje nikada nisu razjašnjene. Naizgled, obična kasarna u idiličnom delu grada. Čak je i ondašnji ministar vojni Davinić posle te tragedije rekao da se radi o „običnoj, nepotrebnoj staroj kući!“ Vojna istražna komisija i danas tvrdi da su se vojnici međusobno poubijali. Ipak, ta „nepotrebna“ zgrada je maska za ulaz u srpsku vučju jamu, čitav sistem saobraćajnica, katakombi i uređenih podzemnih skloništa, napravljenih još u doba Broza, za spas vojnog i političkog krema. Možda su nesrećni vojnici poslednje žrtve skrivanja tajanstvenog begunca, koje je u fanatičnoj revnosti likvidirao čuvar važne ličnosti. Ništa o tome Vukčević nije rekao. Punih šest godina posle toga hapšenje Mladića bilo je pitanje dana. Za njim je, računajući i akcije specijalnih jedinica zapadnih država u Han Pijesku, organizovano preko 30 potera. Neke od njih bile su spektakularno glupe, poput invazije na samački hotel u Deligradskoj. Dok su operativci policije iskreno želeli da okončaju taj neizbežni, ali neprijatni posao, službe bezbednosti su čuvale Mladića. Koliko su mogle, naravno. Nije više bilo jatakovanja načelnika Generalštaba, ali službe su to radile u okviru patriotskog zaduženja i monopola na rodoljublje. U takvoj vrsti ljubavi prema otadžbini, službe su pokazivale više prigodnih lica. Ili staljinsku tvrdoglavost do kraja, ili smekšavanje i iznenadnu kooperativnost. Imajući monopol na važne informacije, one su njima raspolagale po potrebi. Isti oni koji su obradatili Radovana Karadžića, pa od njega napravili čudaka Dragana Dabića, obrijali su maskiranog kad je trebalo da se pokažu. Oni su bili njegovi jataci i potkazivači. Nešto slično se događalo sa Mladićem, uz izvesnu evoluciju Službe, koja je bila neizbežna. Mnogi od njegovih čuvara su penzionisani ili sklonjeni, ali su im ostali izvori važnih podataka. U poslednje tri godine, generala je čuvala vitalna informacija, ona koja je stizala iz centra koji je planirao njegovo hvatanje. „Beži Rale, evo ih!“ I on bi se sklonio taman na vreme. Ezopovsko ograđivanje Vukčevića odnosilo se skoro isključivo na bliske saradnike i prijatelje Vojislava Koštunice. Jedno ime tužilac nije želeo da navede, valjda iz straha od tužbe, jer je nazočni ojadio državu koja ga je hapsila u doba „Sablje“, ali i novinare, pa i druge građane koji su ma i jednu beknuli o njemu i njegovoj ulozi u srpskoj herojskoj istoriji. Srpsko reformisano pravosuđe je radilo po zakonu i savesti. Zato je to samo „visoko pozicionirani službenik Vojnoobaveštajne agencije, bez imena“. U penziji, jakako. Još neka imena tužilac zna, ali neće da kaže. Svi su nevini dok se ne dokaže suprotno, osim Kapora i Pavkovića. E, sad. Tužilac je u neobičnom kontekstu izgovorio ime Radeta Bulatovića, šefa državne bezbednosti u najdelikatnijim trenucima Mladićeve hajdučije. Vukčević je preventivno amnestirao ovog trudbenika sigurnosti države, rekavši da čovek nije osumnjičen, ali će tražiti njegovo mišljenje. Mada je naveo zanimljivu okolnost, koju bi neko morao da istražuje, makar Bruno Vekarić. Na primer, Bulatović je naložio hapšenje nekih jataka, što je mogao biti signal Mladiću da mu se potera primiče. To je bilo ono: „Beži Rale, idu!“ Iz DSS-a je stigla izjava da jatačka novela o Bulatoviću ima političke konotacije. Ako je čuvanje odmetnika po Srbiji politika, može biti. Mladićev jatak je ipak bila srpska država.