Država je neuredna domaćica

Još bez kancelarije i radnog mesta u Srbiji, Kori Udovički, doskorašnji regionalni direktor UNDP-a za zemlje u tranziciji, prima nas u svom tek useljenom beogradskom domu nakon povratka iz Amerike. U žurbi da nam skuva kafu, usput priča kako joj imponuje pominjanje njenog imena za premijera. Sklanjajući neraspakovane knjige da smesti ekipu NIN-a, bivša ministarka energetike i guverner NBS, objašnjava da veruje da Srbija još nije dostigla taj stepen krize da su joj potrebni krizna vlada i tehnički premijer. „Očekujem da će se napraviti politički dogovor i da ćemo dobiti političkog premijera, jer su ljudi za političare i glasali“, kaže Udovički za NIN, napominjući da je ekonomska situacija u zemlji, ipak, veoma teška i da bi se Srbija, ako se nastavi politika koja se vodila poslednjih godina, vrlo brzo približili grčkom scenariju. Slažete li se sa predlozima Fiskalnog saveta, poput zamrzavanja plata i penzija i većeg PDV-a? Neku kombinaciju tih mera treba primeniti. U Srbiji postoji konsenzus da ne želimo inflaciju ni krizu duga. Dakle, ne možete da budete za ili protiv zamrzavanja plata i penzija ili za ili protiv većeg PDV-a već morate reći kako ćete uravnotežiti javne finansije. Samo nemojmo da se lažemo da se to može postići uštedama u javnim nabavkama, ili da se radikalno smanjivanje birokratije može sprovesti za nekoliko nedelja koliko će nova vlada imati vremena za to. Dodatno zaduživanje postaje tako skupo da će i samo dovesti do dramatičnog rasta duga. Ne mogu da zamislim nikog na čelu države ko je toliko neodgovoran. Ali tako nam izgleda, pošto je jedna stranka protiv zamrzavanja, druga protiv većeg PDV-a i tako redom. Stranke ne treba da govore o izolovanim merama, već o paketu. Svako ko o tome daje stav, mora onda da kaže - neću zamrzavanje, ali hoću umesto toga dosta viši PDV. O.K. Ali, povećanje poreza u roku od godinu dana ne može da poveća prihode za više od dva odsto BDP-a. Ako pokušate više, dobijate izbegavanje plaćanja poreza ili demonstracije. Zato oni koji su protiv zamrzavanja moraju da kažu gde će da uštede još jedan odsto BDP-a ili 300 miliona evra. Mogu reći - preko javnih nabavki, agencija, ali Fiskalni savet je izračunao da je to najviše 100-150 miliona evra. Dakle, verujete da će stranke shvatiti realnost i sprovesti bolne mere? Ne mogu da verujem da će bilo koja vlada sebi dozvoliti za dve godine grčki scenario. Brine me mogućnost da se kroz odlaganje obaveza i povećavanje docnje države još kratko drži privid stabilnosti. No, ni to ne može da traje duže od dve godine i verujem da se to neće desiti. Ali ne bi valjalo ni da se svi napori usredsrede na kratkoročne mere, a da se opet odlože one dugoročnije za rast privrede. Važnije je da naša politička elita shvati da dugoročno ne može nigde da stigne samo na osnovu kompromisa, a bez jasnih politika. Država mi deluje kao domaćica čija je kuća ujutru u neredu, usisavač joj je pokvaren, nema benzina u kolima, beba joj plače, a deca svaki čas nešto traže. I ona pokušava da sredi kuću. Ako se žena ne odluči da li su joj glavni problem usisivač i kola ili deca, ona će ceo dan da radi, a kuća će uveče isto da izgleda. Kad imate hiljadu i jedan problem u državi, morate da izaberete prioritete, šta ćete i kako prvo da rešite, a drugo da ostavite za kasnije. Kako da dođemo do tih prioriteta? Stranke moraju da se dogovore oko nekoliko državnih prioriteta koji zahtevaju koordinaciju između resora. Kad se dogovore o prioritetima, onda se vodi bitka za podelu novca koji je na raspolaganju u budžetu, nakon čega se donosioci odluka dogovore kako da pomognu jedni drugima da se svi prioriteti ostvare. Za to nam treba jedno telo, najbolje Ministarstvo finansija, kao koordinator, gde bi se doveli stranački ljudi, ali stručni. Da se konsenzusom među strankama dogovore ljudi za to ministarstvo ili kancelariju, svejedno. Ti ljudi će nakon utvrđenih prioriteta procenjivati koliko je za šta stvarno potrebno i pomagati strankama da odluče alokaciju sredstava. Kad je postignut dogovor, oni bi morali pratiti kako se to ostvaruje. Ali do sada nisu mogli da se dogovore. To zvuči kao utopija u Srbiji. Tačno je da to sad nemamo. Imamo feudalizaciju gde svako radi za sebe. Znate, vrlo je čudno kako je miran proces usvajanja budžeta u Srbiji. Toga nema nigde u svetu. Kod nas se usvoji budžet, posle uradimo jedan rebalans, pa još jedan i tako redom. Naši budžeti su veliki kompromisi, koji svake godine liče na onaj iz prethodne. Ako hoćete nešto ozbiljno da uradite u budućnosti, morate za nešto da izdvojite znatno više sredstava. A to znači da žrtvujete nešto drugo. To do sada nikada nismo uradili. Zašto bi sada bilo drugačije? Mislim da smo sada dovoljno nisko pali da svi vide da nema kud. Šta vlada prvo mora da promeni u radu? Država mora da prestane da smeta privredi regulativom koja hrani korupciju. Da prestane da nasumice daje razne subvencije preduzećima, čime rasipa i podstiče nelojalnu konkurenciju. Drugo, da prekine lanac nelikvidnosti, čiji je najveći uzročnik. Za početak, država mora da se prostre koliki joj je guber. Može se nekome činiti da je korisno da država krene da gradi put i zaposli građevinare, ali ako nema da ih plati, to je štetnije nego da nije ni počinjala. Dalje, ne sme više da se toleriše velikim dužnicima odlaganje plaćanja. To je stvar političke volje. Treba izvršiti pritisak na najveće dužnike, mnogi od njih imaju imovinu u nekretninama, koju mogu da prodaju. Da ste u vladi, šta bi za vas bili ti prioriteti? Znamo da su ciljevi rast izvoza i zaposlenosti. Zato bih podsticala poljoprivredu, reindustrijalizaciju i energetsku efikasnost, koja sama sebe isplaćuje. Fijat smo doveli s velikim subvencijama i ne znamo da li smo mogli da ga dovedemo na jeftiniji način. Ali sad kad je tu, treba to iskoristiti, dovesti komponentaše i napraviti od njega lokomotivu reindustrijalizacije. U suprotnom, dolazak Fijata mogao bi da bude skoro beskoristan - da se samo uvoze delovi, sklapaju i izvoze. Vladi bih poručila da te razvojne mere donosi odmah, kako bi primena počela za godinu dana, a rezultati da se osete jasno pre kraja njenog mandata. Odakle novac za te podsticaje proizvodnje? Reorganizacijom postojećih trošenja. Srbija ima ozbiljne rezerve u onome što može da se dobije boljom organizacijom države. Ukupno trošimo čak 700 miliona evra na direktne i indirektne subvencije i podsticaje, povezivanja staža i slično. Treba nam i dobra razvojna banka. Slažem se sa onima koji kažu da je bolje da nemamo razvojnu banku nego da ona bude loša. Ona bi imala smisla samo ako se stranke dogovore oko prioriteta i jasnih kriterijuma. Kako kao bivši guverner NBS ocenjujete rad sadašnjeg guvernera Šoškića, koji je često na meti kritika? On se zaista odlično bori u ovom trenutku s obzirom na to koliko je situacija teška i da nema dovoljno saradnje i razumevanja od vlade. Cena feudalizacije Gde je prethodna vlada grešila, šta je moglo bolje? U prve dve godine mandata kratkoročne makroekonomske mere kojima je vlada odgovorila na krizu bile su dobre, ali posle se jako popustilo. Nije bilo odlučnosti i jedinstva da se upravlja u teškim vremenima. Povrh „feudalizacije resora“ došlo je do opšteg popuštanja finansijske discipline i međusobnog prebacivanja odgovornosti. Tu mislim na tolerisanje docnji i subvencija kojima se odlaže priznavanje realnog stanja ili pokriva loše upravljanje državnim kapitalom, zatim izmeštanje poreza i računa iz budžeta i Trezora, čime se izgubila budžetska disciplina. I fiskalna decentralizacija je počela da daje negativne efekte i ako se ne koriguje, to može ugroziti makroekonomsku stabilnost.