Na dugom putu

Još pre dve-tri nedelje činilo se da Egiptu preti produbljivanje nestabilnosti i političke krize, možda čak i građanski rat. Govorilo se da je propala prošlogodišnja opštenarodna pobuna protiv autoritarne vlasti Hosnija Mubaraka. Vojne vlasti su naložile raspuštanje parlamenta, uvele nove represivne mere (u utorak je administrativni sud u Kairu privremeno suspendovao ovu odluku), obezbedile za sebe i ubuduće povlašćeni položaj, a predsedniku, pre nego što je zvanično i proglašen, oduzeli skoro sve prerogative. A onda je konačno izborna komisija saopštila rezultate drugog kruga predsedničkih izbora, i ispostavilo se da je (tesnu) pobedu na njima odneo Muhamed Mursi, pripadnik radikalnog Muslimanskog bratstva i lider Partije slobode i pravde. I - tenzija je počela da splašnjava. NEPOZNANICE Daleko od toga da ovo znači dugoročno smirivanje prilika. Vojska jeste najavila da bi već ovog vikenda Mursiju mogla da formalno preda vlast, ali naglasak je na reči formalno. Koliko će stvarno vlasti dobiti ovaj 60-godišnji inženjer koji ne zrači nekom harizmom i kome su u predizbornoj kampanji dali nadimak „rezervni točak“ - jer je kandidat postao u poslednjem trenutku, pošto je izborna komisija odbila prethodnog predstavnika Muslimanskog bratstva - veliko je pitanje. Egipat je, kao i čitav region, „na početku dugog puta ostvarenja duha revolucije“, napisao je Čibli Malat, nekadašnji predsednički kandidat u Libanu, u kairskom dnevniku Al ahram. A ključ za taj poduhvat je uključivanje najšireg spektra „revolucionarnih snaga“ u upravljanje državom. To je shvatio i Mursi, koji je najavio da će u novoj vladi biti i predstavnici drugih partija. On želi da u kabinetu ima većinom tehnokrate koji treba da se uhvate u koštac sa ogromnim problemima s kojima se suočava preko 80 miliona Egipćana. Budući potpredsednici vlade svakako će biti i „jedna žena, jedan hrišćanin i jedan član Muslimanskog bratstva“, najavio je. Čak se pronose glasovi da bi mesto šefa vlade mogao da ponudi izričitom protivniku islamizacije zemlje, dobitniku Nobelove nagrade za mir Muhamedu el Baradeju, što bi svakako imalo podršku sekularnog fronta u samom Egiptu, te međunarodne zajednice, jer bi takav izbor umanjio strahovanja od radikalne islamizacije zemlje. Pitanje je, ipak, da li je Mursi spreman toliko daleko da ode. Mursijevom pobedom se stvorio i naizgled tehnički, ali zapravo politički problem formalnog prenosa vlasti. Da bi preuzeo funkciju mora da položi zakletvu; ali - pred kime? Pošto je parlament raspušten, jedino nadležno telo je Ustavni sud, čije je članove postavio Mubarak. Mursi bi radije da zakletvu položi pred legalno izabranim parlamentom - onim koji je upravo isti taj sud raspustio, ali na kraju verovatno neće moći da bira. PORUKE Prvi demokratski izabrani predsednik u istoriji zemlje je u prvom obraćanju naciji pažljivo birao reči, obećavši da će biti predsednik „svih građana“. Izrekao je i ključnu rečenicu da će poštovati međunarodne ugovore, što je shvaćeno kao prihvatanje sporazuma iz Kemp Dejvida iz 1979. kojim je sklopljen mir sa Izraelom. Ipak, na tu izjavu kratkotrajnu senku bacilo je objavljivanje navodnog intervjua koji je Mursi dao iranskoj agenciji Fars njuz, a u kome je, opet navodno, izjavio da bi da „preispita“ taj mirovni sporazum, kao i da poboljša odnose sa Iranom - dve zemlje nemaju diplomatske odnose više od tri decenije - kako bi zajedno stvorili „strateški balans u regionu“. Mursijev predstavnik za štampu je, međutim, odmah demantovao da je predsednik takav intervju uopšte dao. Ali i ova epizoda govori s koliko je pomešanih osećanja zadovoljstva (što je kandidat bivšeg režima poražen) i sumnjičavosti (što je pobedu odneo jedan islamista) u regionu, pa i širom sveta, primljena vest o Mursijevom izboru za predsednika.