Ko će da plati?

Još avioni kojima su članovi delegacija zemalja učesnica konferencije UN o održivom razvoju nisu bili ni poleteli ka Rio de Žaneiru - u slučaju Srbije, tri zasebna aviona - a skup je u krugovima aktivista civilnog sektora unapred proglašen za promašaj. Osim prirodne sumnje da ijedna mamutska konferencija (oko 12.000 članova državnih delegacija, skoro 10.000 predstavnika nevladinih, strukovnih i drugih organizacija, sindikata i asocijacija, više od 4.000 novinara - sve u svemu, preko 45.000 učesnika) može da reši bilo šta, podozrenje je podsticalo već i to kako su u pripremnom dokumentu formulisani prioriteti u potrazi za modelom ravnomernijeg i pre svega racionalnijeg globalnog rasta. U tekstovima u kojima se ukazivalo na temeljno pogrešan pristup rešavanju pitanja od kojih zavisi budućnost čovečanstva kritikovano je pre svega to što razvijeni svet zemljama u razvoju preporučuje obrasce ekonomskog i društvenog rasta neprimerene uslovima u tim zemljama; odnosno, što im predlaže nerealna i preskupa rešenja za probleme od sekundarnog značaja, a ne nudi solucije za nerešena goruća pitanja. Ili, kako je to, aludirajući na naslov dokumenta pripremljenog za samit (“Budućnost kakvu želimo”) formulisao danski profesor i aktivista Bjorn Lomborg, „u svetu gde milijarda ljudi ide u krevet gladna i gde šest miliona ljudi umire svake godine od zagađenja vode i vazduha, većinom u zemljama u razvoju, verovatno će imati drugačiji set prioriteta za svoju budućnost”. FRAZE Skepsa se pokazala opravdanom. Samit je okončan usvajanjem završnog dokumenta u kome se uredno evidentiraju izazovi i opasnosti s kojima se planeta suočava, ali se, kako s takvim aktima i biva, ne nude odgovori kako će se ti problemi rešavati; još manje ko će to, kako i u kom roku finansirati. Dogovoreno je da se preciznije odrede ciljevi održivog razvoja, budući da sada ne postoji saglasnost šta sve u te ciljeve spada. Zato je naloženo da do septembra 2013. na njihovom formulisanju radi međunarodna radna grupa, da bi onda do 2015. ti ciljevi bili jasno definisani i integrisani s onima sadržanim u Milenijumskim ciljevima razvoja koje je UN usvojila 2000. godine. I to je manje-više to. Nema konkretnih mera, zadatih rokova, a pogotovu ne konkretnih iznosa koji će se u održivi razvoj uložiti: Evropa je isprepadana dužničkom krizom, Amerikancima su druge stvari na pameti, a nadolazeće sile poput Kine isuviše su preokupirane ekonomskim rastom da bi se ozbiljnije suprotstavile njegovim negativnim stranama. Izvesno je tek da pare za inače hvale vredne, ali najčešće preskupe ideje i projekte koji bi pomogli uspostavljanju balansa između stalno rastuće potrošnje, sve istanjenijih resursa i sve većih socijalnih nejednakosti niko nije spreman da ponudi. Predstavnici civilnog sektora, društveno angažovani pojedinci i organizacije svih profila o samitu nemaju ništa lepo da kažu. Poznati ekološki aktivista DŽordž Monbio u kolumni u Gardijanu za tekst završnog dokumenta samita, pun opštih mesta i lepih želja, kaže da “divno zvuči”, sarkastično dodajući kako ga još samo treba “ukrasiti crtežima duge i jednoroga”, pa onda “zakačiti na vrata toaleta”. “Nema ničega na čemu bi se moglo raditi, nema programa, nema svesti o urgentnosti situacije ili poziva na konkretnu akciju, izuzimajući neadekvatne mere već dogovorene u prethodnim kilavim deklaracijama”, piše on. ZAVISNOST Drugi iznova ukazuju da je skup u Riju potvrdio već neko vreme uočljiv fenomen: da države imaju sve manju autonomiju u delovanju u odnosu na krupni kapital. U prilog takvoj oceni navode i što završni akt ne predviđa nametanje obaveze korporacijama da poštuju socijalne i ekološke standarde, već im se tako nešto samo “preporučuje”. Nazivajući samit u Riju “neuspehom epskih razmera”, Danijel Mitler, politički direktor Grinpisa, sažeo je ovakvo viđenje u ocenu da “profit korporacija ima primat nad interesima ljudi”. “Političari kažu da ne mogu da ponude novac zbog ekonomske krize, ali ga zato troše na pohlepne banke i spasavanje onih koji su krizu i izazvali. Daju 1.000 milijardi dolara godišnje na subvencije za fosilna goriva, a kažu nam da nemaju novca za održivi razvoj”, izjavio je on. Viđenje po kome su vlade sve manje u stanju da autonomno vladaju, te da na njihove odluke, pa i one koje se tiču modela razvoja, sve više uticaja imaju multinacionalne kompanije i globalno tržište, niko više i ne pokušava da ospori. Uzdanje u to da će primarna motivacija svake kompanije da maksimalizuje profit moći da bude obuzdana onim što se naziva korporativnom društvenom odgovornošću deluje kao neoprostiva naivnost; no, kako sada stvari stoje - do modela održivog razvoja se bez ovakve ili onakve podrške kapitalista neće moći da dođe. Kao što izreka kaže: očajnička vremena prizivaju očajničke mere.  Mnogo ljudi, malo svega ostalog Skup u Riju viđen je kao nastavak samita o Zemlji održanog u istom gradu 1992, kada su usvojene konvencije o borbi protiv klimatskih promena i za očuvanje biodiverziteta, te obećane sveobuhvatne mere za smanjenje siromaštva i veću socijalnu pravdu. Otada je, međutim, emisija štetnih gasova povećana za 48 odsto, iskrčeno je 300 miliona hektara šuma, a stanovništvo planete povećano za 1,6 milijardi ljudi; do 2050. ono bi moglo da poraste na devet, do kraja veka na 15 milijardi. Prema podacima Svetskog fonda za prirodu, 1960. je za zadovoljenje prehrambenih potreba čovečanstva bilo dovoljno nešto više od polovine raspoloživog zemljišta, šuma i izlova ribe; već krajem sedamdesetih, za to je bila potrebna čitava planeta; početkom 21. veka, da bi se namirila populacija potrebni su resursi jedne i po Zemlje.