Dekor stvarnog sveta

I ako nemate glas – vrištite! Ovo je samo jedan od uvodnih citata u predstavu trupe Cirque du Soleil, pod nazivom Alegria koja je već postala klasika u međunarodnim okvirima, nakon što ju je pogledalo 10 miliona ljudi širom sveta. Ovog vikenda, do 1 jula, predstava gostuje i kod nas, u Beogradskoj areni. I tada ćemo se iznova upitati – da li je cirkus veština ili umetnost? Jer nemi vrisak s početka teksta, sa kojim nas trupa uvodi u svoju nimalo tihu egzibiciju koju izvodi čak 55 izvođača i muzičara iz 17 zemalja, upravo referiše na ono što je umetnost danas morala da postane, kako bi se približila i najobičnijim konzumentima, sa tek površnim poznavanjem o njenoj sadržini – postala je spektakl, u onoj svojoj izvornoj, bleštavoj formi. SENZACIJA Dugo se, među teoretičarima posebno, vode sporovi oko karnevalizacije umetnosti. „Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzija modernog spektakla otkriva svu veličini tog gubitka“, primetiće Gi Debor, verovatno najznačajniji autor na ovu temu, u svom neprevaziđenom radu Društvo spektakla. „Pomeranje svakog individualnog rada i svih proizvoda rada u apstrakciju, savršeno se uklapa u prirodu spektakla, jer je upravo apstrakcija konkretan način njegovog postojanja. U spektaklu se deo sveta predstavlja tom svetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opšti jezik tog odvajanja“. Upravo je produkcija koja stoji iza Cirque du Soleil pravi primer društvenog odvajanja i pretakanja zabave u umetnost. Nastaju u prvoj polovini osamdesetih godina, na ulicama Kanade, kada grupa istomišljenika privlači veliku pažnju običnih šetača. Ubrzo shvataju da svoju umetnost mogu prodati i ostatku sveta, te pažljivim radom, to jest uvezivanjem cirkuskih akrobatskih veština u dramsku formu, uspevaju da za kratko vreme postanu senzacija sa ozbiljnom i detaljnom organizacijom. To ih dovodi do današnjih 5.000 zaposlenih u čitavom svetu, među kojima je 1.300 izvođača i čak 50 nacionalnosti. Predstave koje sadrže njihov repertoar prilagođene su različitim podnebljima, tako da planski osvajaju publiku, te sigurno još nećemo videti njihovu predstavu o Majklu DŽeksonu, koja je hit u Severnoj Americi. Alegria je, međutim, jedna od njihovih najstarijih i najimpresivnijih predstava, koju je videlo čak 10 miliona ljudi širom sveta. Obojena je baroknim i operskim stilom sa raznobojnim kostimima, i uživo izvođenom originalnom muzikom, kao i scenografijom u službi spektakla. Jer, kako je još Debor zaključio „spektakl je pogled na svet koji se materijalizovao“. „Stvaranje masovne utopije san je dvadesetog veka i ideološki pokretač društva spektakla u oba njegova vida – koncentrovanog i difuznog“, reći će umetnik i pedagog Vladislav Šćepanović, autor rada Problemi upotrebe i zloupotrebe umetnosti u svetu spektakla, tumačeći Debora. „Kako se 20. vek približavao kraju, taj san je počeo da gubi snagu, a spektakl se sve više prikazivao onakvim kakav zaista jeste. Pravo lice spektakla pojavilo se nakon njegove integracije, koja se dogodila kada je pao Berlinski zid. Spektakl je postao sveobuhvatan vid komunikacije i izražavanja, a tržište usluga i informacija postalo je njegov obrazac delovanja. Integrisani spektakl vodi, kontroliše i uslovljava profit i moć, a iza njega ostaje sve više raslojeno društvo... Dakle, spektakl je u modernističkom kontekstu kapital ili industrijska moć, a u postmodernističkom kontekstu korporativna ili imperijalna moć, akumulirana do stepena u kojem postaje slika. To nije samo nabacani i besmisleni skup slika, to je, kako je još Debor uočio, društveni odnos među ljudima posredovan slikama“. KLASIKA U svom melanholičnom tonu, Cirque du Soleil upravo nas uvodi u raslojeno društvo, kroz seriju vratolomnih akrobatskih tačaka. Neke od njih su tačka Sinhronizovani trapezi ili snažna i napeta tačka Nebesko vratilo, u kojoj letači skaču u ruke artista-hvatača koji se ljuljaju na visini od preko13 metara od nivoa bine. Vibrirajuća, ustreptala energija mladosti gotovo je opipljiva u tački Moćne staze, kombinaciji sinhronizovane koreografije i skokova na sistemu trambulina, skrivenom u podu bine. Ples sa vatrenim noževima vodi korene iz plemenskog, magičnog, ritualnog plesa uz pulsirajući ritam kongo bubnjeva.  Umetnik okreće svoje štapove nalik na vatrene noževe oko tela u zavodljivom i opasnom plesu. Između ostalog, i klasično pozorište tražilo je uporište u spektaklu, kako bi odskočilo od klasičnog narativa, koji je, s vremenom, postao sve naporniji u svojoj pretencioznosti. Da nema spektakla, pitanje je koliko bi danas pozorište uopšte držalo našu pažnju. Cirkuske atrakcije, poput navedenih, kao preteča klasičnom pozorišnom narativu, daleko su intrigantnije i privlačnije, pogotovo danas, u eri novih i sve naprednijih tehnologija. Spektakl je postao danas deo svakodnevice. Nemoguće je skrenuti pažnju običnog konzumenta, ukoliko mu se ne servira nešto što će mu obuzeti pogled. Ko bi znao da, pored Formana, njegovi sinovi prave spektakularne predstave, rastačući scenu po njima samo znanom ključu! Da li bi predstave Tomaža Pandura bile iole razumljive da su samo u narativnom ključu, ili se pamte po spektakularnim vizijama. A nijedan od pomenutih primera ne izlazi iz okvira visoke umetnosti, a ostaje u domenu spektakla. Jer, kao što i Debor reče, u potpuno izokrenutom svetu, istinito je momenat lažnog. I spektakl nam tu istinitost predočava, na njemu svojstven način. Krugovi na točkovima Sreća, radost, razdraganost. Sve su to reči kojima se prevodi naslov predstave sa španskog. Po brojkama koje smo pronašli, nesumnjivo je u pitanju jedna od najzahtevnijih predstava ove trupe. Kada su 2009. godine prešli iz šatorske postavke na koncepciju izvođenja po velikim arenama, Cirque du Soleil su išli i ka promeni produkcije. Najdramatičniju promenu doživela je bina koja je sada cela na točkovima. NJena površina od terafleksa, ručno je bojena, sloj po sloj. Ima pokretni pod ispod koga se nalaze tramboline. „Sadrži  automatske delove koji se sastoje od četiri velike pokretne površine i rotacionog lifta“ – kaže tehnički direktor Majkl Terije koji je učestvovao u kreiranju postavke za izvođenja po arenama. Iako su skoro svi delovi konstruisani od aluminijuma, bina i dalje teži impresivnih 36.250 kilograma, duga je 26 metara i široka 36,6 metara. Alegria ima više od 400 kostima, ručno napravljenih cipela, perika, šešira i nakita, na čemu je radilo više od 300 zaposlenih.