Srca drugih

Svetski bas br. 1 Feručio Furlaneto dočekan je uz ovacije, na nedavno izvedenoj operi Boris Godunov u Beču, mesecima unapred rasprodatoj. Uprkos klišeovskom shvatanju glomaznosti karaktera operskih pevača i delimične opravdanosti svake uspešne i slavne osobe da „podigne nos“, na intervjuu za NIN gospodin Furlaneto nije ništa drugo do – jedan pitomi džentlmen sa iskricama dečaka u očima, koje se pojave na sam pomen opere. Na zakazanom mestu u Bečkoj operi dočekuje nas uz minimalno zakašnjenje i sa mnogo ljubaznosti. Kada ste bili dete, da li je postojao momenat otkrovenja kad ste shvatili da je muzika jedini životni put? Ne, ne. Kada se rodite sa glasom, sa instrumentom, to predstavlja nešto čega ne možete da ne budete svesni da posedujete. Sećam se, kada sam imao možda četiri, pet godina, obožavao sam da pevam, nebitno šta. Nikada nisam imao ono što mi zovemo sopran. Posedovao sam neku vrstu malenog tenorskog glasa čak i kada sam imao samo pet godina. Potom, kada sam bio tinejdžer, svirao sam gitaru u pop grupi sa kojom sam snimio čak dva albuma, gostovao nekoliko puta na televiziji. Drugim rečima, od samog početka mi je život blisko povezan sa muzikom. U tom periodu, opera i klasika su bile vrlo daleko od moje svesti pošto sam odrastao na selu bez mogućnosti da idem u pozorište. Morao bih da putujem u Trst ili Veneciju, što je za mene bilo nezamislivo. Odustati od pop muzike da biste se bavili operom zvuči kao nesvakidašnje racionalna odluka za jednog dvadesetogodišnjaka? Počeo sam da se bavim operom zato što mi je pop dosadio. I nije mi se dopadala atmosfera! Čak je tada u tim krugovima cirkulisala droga, bilo je malo... prljavo. No, bilo mi je žao da ništa ne uradim sa ovim glasom. Upoznao sam poznatog maestra Kampogalijanija koji je bio učitelj Pavarotija i svih velikih italijanskih pevača te generacije, i počeo da idem kod njega na časove. Posle šest meseci, osvojio sam malu nagradu na jednom takmičenju, a posle godinu dana sam prvi put stao na daske. Brzo se sve odvijalo... Onog momenta kada sam stao na scenu, uprkos tome što je u pitanju bilo malo pozorište, u potpunosti sam bio očaran ovim svetom. Gluma je bila nešto potpuno novo za mene, i od samog početka mi se mnogo dopala. Imao sam sreće da u početku svoje karijere, kada sam krenuo da radim malo važnije stvari, imam oko sebe genije pozorišne režije od kojih sam izuzetno mnogo naučio i pomoću kojih sam još snažnije bio uveden u svet pevanja i glume. Od audicije za Karajana u Salcburgu 1981. godine, vaše ime je urezano u istoriju. Bilo je vrlo teško doći do Karajana. U to vreme sam bio u Americi gde su me zastupali prestižni Kolumbija artists i čak ni njihovim posredstvom nisam mogao doći do njega. No, tih godina je u Evropi počeo da me zastupa Mišel Gloc koji je takođe bio Karajanov producent. Za tri dana mi je u Salcburgu zakazao audiciju. Došao sam ranije da se malo upevam i bio sam izuzetno nervozan. Karajan je čak i za današnje kriterijume kao sa druge planete. On je bio neko ko je posedovao magični štapić ne samo da diriguje, već i da odabira ljude. I, ukoliko bi vas dodirnuo tim magičnim štapićem, sutradan bi ceo svet znao da postojite... Niko se nije pojavio, ja sam nastavio da čekam. Konačno, maestro je prošao pored mene na putu do svog kabineta. Prvi put sam video tu neverovatnu glavu. Bio je vrlo nizak, ali... (Zastane, sa obe ruke napravi dve paralelne linije u vazduhu i prošapuće sa poštovanjem) ... Karajan! Prošao je pored i rekao da će se vratiti da me posluša kasnije. Nekoliko puta je dolazio i odlazio, a ja sam dočekao svoju audiciju tek uveče. To je bilo najbolje što mi se moglo desiti pošto su me živci bili napustili i bilo me je baš briga kako će sve ispasti, samo sam što pre želeo da otpevam svoje i da idem kući... I kako je izgledala sama audicija? Otpevao sam Don Karla i očekivao da ću još nešto pevati, no on me je odmah potom odveo u svoj kabinet. „Glas je vrlo interesantan. Vrlo mi je drago da smo se upoznali. No, ne izvodite ovu ariju na način kako bih želeo. Izvolite snimak mog Don Karlosa, vratite se u hotel, poslušajte ga i sutra u podne se vratite ovamo“. Odmah mi je bilo jasno šta želi. Naredni dan sam proveo 45 minuta sa njim. On je bio za klavirom, a ja sam pevao. Po završetku, bio je toliko pun komplimenata. Rekao je: „Ne brinite! Naredne tri godine radim samo nemački repertoar, ali - setiću se vas“. Izašao sam iz njegovog kabineta hodajući metar iznad zemlje. Tačno tri godine kasnije, pozvao me je da sa njim radim Misu krunisanja u Vatikanu. Na Uskrs 1986. mu je trebala i alternacija za kralja Filipa. Znači, bio sam tamo da pevam Misu i - u slučaju da dođe do vanredne situacije – kralja Filipa. I do vanredne situacije je došlo! I sad dolazimo do dela sa magičnim štapićem. Moj kolega Van Dam je bio bolestan i nije mogao da peva. Karajan je mogao da pucne prstom i uplovio bi bilo ko. Ali on je rekao: „Ne. Hoću ovog momka.“ Dajući mi ovu šansu, promenio mi je život za 12 sati. Narednog jutra, ceo svet je znao da je Karajan uzeo jednog mladog Italijana koji je ranije bio samo obećanje, a sada je postao stvarnost. Kakva vas reakcija publike najviše ispunjava? Dokaz da sam dotakao srca. Na primer, u San Dijegu pre tri godine sam pevao Don Kihota. Scena smrti je urađena na vrlo jednostavan način, ali tačno kako treba. Ide direktno do srca i oduzima dah. Na kraju opere, posle scene smrti, izašao sam da se poklonim i video 3.000 ljudi kako skače! Šta da kažem, hteo sam da plačem. To je najveća nagrada koju možete dobiti! Nikakav novac, niti bilo šta drugo, ne može pružiti takvo zadovoljstvo. To su najbolji momenti koje možete doživeti baveći se ovom profesijom. Ne znam da li ste to osetili, ali nakon scene smrti na poslednjem izvođenju Borisa Godunova u Beču, tokom prvog poklanjanja, izašli ste nasmejani, naviknuti da brzo izađete iz uloge, ali – publika je teško disala nakon te scene? Na svu sreću sam imao 10 sekundi pre nego što sam izašao da se poklonim, pa sam i ja uspeo da uhvatim malo vazduha! (smeh) U tom momentu, nekoliko sekundi samo nastavim da ležim da bih došao sebi. Ovaj osećaj potpuno prožme sve pore mog bića. Emociju moram u potpunosti da proživim, jer u suprotnom ne bi bila uverljiva. U kom delu posla najviše uživate? U ovom delu moje karijere, ali takođe i kada sam izvodio i Mocartova dela... uvek sam imao sreće da radim stvari koje sam želeo. Najbolji momenti su oni kada sam na sceni, udubljen u neku ulogu. Da li je premijera ili poslednje izvođenje, ukoliko sam u dobroj fizičkoj formi, nema veze. Svako veče je ono pravo! (Nagne se napred sa iskrama u očima, potom zastane i kaže nešto po čemu samo možemo da zaključimo da je ovaj operski velikan još veći čovek kada je van scene) Mislim da sam uradio nekoliko dobrih stvari. Znate, to je lutrija - biti dobrog zdravlja, na pravom mestu, u pravo vreme. To što sam bio kralj Filip sa Karajanom bilo je nesvakidašnje, sjajno. Sada je i dokumentovano na CD i DVD. Tako dela nastavljaju da žive. Prvi zapadnjak Feručio Furlaneto rođen je u malom mestu nadomak Pordenona. Studirao je poljoprivredu. Operskim pevanjem počeo je da se bavi tek sa 22 godine. Debitovao je u Trstu 1979. godine. Danas predstavlja basa bez kog operski svet ne bi bio isti. Sarađivao je sa svim značajnim dirigentima, od Karajana do Gergijeva, nastupavši širom sveta. Ulogu Borisa Godunova je kao prvi Italijan izvodio u Marijinskom teatru u Petrogradu i kao prvi zapadnjak će od novembra ove godine izvoditi u Boljšom teatru u Moskvi.