Vređanje bogova

O čemu bi sveštenik mogao pisati kralju? Naravno, o zlatu. Pošto nije uspeo da zaštiti starosedeoce od eksploatatorskih ambicija španskih doseljenika – istorija tvrdi da je pokušao – prvi biskup Hondurasa, Kristobal de Pedraza, utehu je potražio u anegdotama i legendama. U najpoznatijoj priči koju je zapisao kolektivni junak je jedna Kortesova ratnička ekspedicija koja je morala pojesti svoje muzičare nakon što je ostala bez provijanta. Biskupov zapis koji danas raspaljuje maštu širom sveta govori, pak, o gradu od belog kamena, skrivenom duboko u džungli, čiji su vladari jeli sa zlatnih tanjira. Pismo o Belom gradu biskup je španskom kralju poslao 1544. godine, a grupa naučnika i entuzijasta danas tvrdi da je legendarni grad otkrila. Od biskupske „sitne knjige“ dele nas neka četiri i po veka, ali prve vesti svetskih medija o senzacionalnom otkriću opet su, naravno, govorile – o zlatu. Ako ostavimo lažni sjaj po strani, ono što blešti u savremenoj priči o Belom gradu svakako je nauka, koja je omogućila da se traganje za čudima starih mezoameričkih civilizacija više ne svodi na samoubilačke pohode kroz neprijateljsku vegetaciju u kojima je oštra mačeta bila daleko važnija od obrazovanja. Savremenom „sečivu“ koje se probilo kroz honduraski gustiš ime je LiDAR i ova zgodna naprava deluje tako što iz letelice gađa teren laserskim zracima. Laserski snop se potom vraća letelici, i na osnovu vremena koje mu je za to bilo potrebno istraživači mogu krajnje precizno, do nivoa centimetara, odrediti visinske razlike zemljišta. Podaci se potom mogu pretvoriti u geodetske slike, i tada je potrebno samo pregledati ih i videti da li nešto štrči. To „nešto“ može upravo biti drevna građevina, i LiDAR je naučnu slavu pokupio 2009. godine, kada je američki arheološki tim služeći se njime za samo četiri dana u Belizeu, nedaleko od Hondurasa, otkrio majanske ruševine koje su terenski timovi arheologa promašivali 25 godina. račun Beli grad, međutim, potiče iz različitog književnog žanra. Arheolozi u Belizeu delovali su u okviru realizma jer je prostor koji su tamo gađali laserom bio sasvim blizu već pronađenih iskopina, i istraživači su mogli biti prilično sigurni da ih od pronalaska deli samo naprednija tehnologija. Beli grad je, pak, legenda, a LiDAR skupa igračka. Zato nauka ne bi zablistala u džunglama Hondurasa da se nije mogla osloniti na neki privatni bankovni račun. Taj deo posla obavio je američki kinematograf, dokumentarista i dobitnik „Emija“ Stiven Elkins, avanturista koji je za Belim gradom neuspešno tragao više od petnaest godina. Služio se i satelitskim snimcima, bez uspeha, a onda je čuo za LiDAR. Nakon što mu je propao pokušaj da ubedi vladu Hondurasa da iznajmi lasersko čudo – „tamo u šumi nema ničega“, rekli su mu – okupio je tim dubokih džepova spremnih da investiraju u arheologiju, ili zlato, platio LiDAR, nekoliko „cesni“ i tim naučnika sa Hjustonskog univerziteta i Nacionalnog centra za lasersko mapiranje iz vazduha, i sve to poslao nad Moskitiju, neprobojnom šumom prekriveni severoistok Hondurasa, divljinu za koju je verovao da krije Beli grad. Svaki komad laserskih informacija slat je natrag u SAD Bilu Karteru, inženjeru Hjustonskog univerziteta, jednom od zaslužnih za razvoj LiDAR aparature. Karter se odmah bacio na analizu podataka, i prve znake da se ispod džungle kriju ljudske rukotvorine našao za – pet minuta. „Prva sam osoba na planeti koja je saznala za ove ruševine, pomislio sam. Zatim je u sobu ušla moja žena, i postala druga“, izjavio je Karter. Otkriće nije, naravno, ostalo u dnevnoj sobi bračnog para Karter, odmah je prosleđeno honduraskim arheolozima, a oni su se složili da linije koje se vide na geodetskim slikama Moskitije nisu prirodne, i da je reč o nečemu ljudskom pod šumom. Po svoj prilici, o gradskom trgu okruženom piramidama. Da li to znači da je Elkinsova vazdušna ekspedicija otkrila mitski rodni grad boga Kecalkoatla? Ako jeste, kažu arheolozi širom sveta, to bi otkriće moglo da se meri sa podvigom Hirama Bingama, čoveka koji je 1911. planetu obavestio da među svojim čudesima ima i Maču Pikču. Ovakvu paralelu opravdanom čini i to što ni Bingam, kao ni Elkins, nije bio arheolog. Za trijumf i slavu, međutim, prerano je. Virhilio Paredes, direktor honduraskog Instituta antropološke istorije, rekao je da će biti potrebno najmanje mesec i po dana samo da bi predstojeća Elkinsova zemaljska ekspedicija dobila dozvole za istraživanje. „Znamo da tamo ima nečega, ali sada moramo ući u tu oblast da bismo saznali više“, rekao je Paredes. legenda To neće biti lako ni kada birokratija obavi svoje. Ako i zanemarimo upozorenja lokalnih indijanskih grupa da bi ulazak u Beli grad bio vređanje bogova, ekspediciji će ostati dovoljno nevolja. LiDAR je učinio šta je mogao, i da bi se kroz šume Moskitija probili i ljudi, a ne samo laserski snopovi, opet će biti potrebne stare, dobre mačete. Paredes takođe veruje da je vegetacija u snimanoj oblasti toliko gusta da sunce kroz nju ne prodire. Zemaljskoj ekspediciji, dakle, biće u osnovi sasvim kao da se našla usred nekog boljeg filma o Indijani DŽonsu. Takođe, stručnjaci procenjuju da bi iskopavanje moglo potrajati između pedeset i sto godina, a pobedonosni poklič verovatno sprečava i to što je Elkins i 1997. mislio da je pronašao Beli grad, pa se ispostavilo da je snimao u prazno. Opaka je džungla. No, čak i ako se ispostavi da smo pronašli novi Maču Pikču, ova bi se legenda svejedno mogla izliti u veoma gadan rukavac. Sem Fajfle, urednik elektronskog nedeljnika „SPARView“, posvećenog najnovijim tehnologijama, na svom je blogu umesno pitao da li bi takvo otkriće moglo značiti novu „zlatnu groznicu“. „Šta će sprečiti lovce na blago da iznajme LiDAR sisteme i krenu u potragu za piramidama, hramovima, antikvitetima i ostalim? Nećemo li gledati privatne kompanije koje profitiraju od skrivenog blaga?“ Arheolozi bez prestanka upozoravaju da krađe artefakata poput onih koji se mogu očekivati u Belom, ili bilo kom drugom drevnom gradu, uništavaju arheološka nalazišta širom sveta. Ovo crno tržište godišnje obrne milijarde dolara, a ako se pljačkaši grobnica opreme i spravama kao što je LiDAR, ljudska džungla pohlepe postaće još gadnija. A mi i dalje pišemo o zlatu.