Krik sa ušća

Monumentalno zdanje, podignuto pre nepunih pola veka na tom mestu kao Muzej savremene umetnosti, pretvorilo se u fizički najveći objekat nominovan kao izložbeni eksponat. To što je ova neviđena prezentacija javno prononsirana kao ,,neizložba’’, odražava bitni aspekt konceptualizacije njenog sadržaja. NJome su emotivno izraženi revolt i indignacija muzejskih radnika zbog obustave započetih radova na adaptaciji i dogradnji njihove zgrade, i hronično odlaganje termina njihovog nastavljanja. Agens ovakvog reagovanja nije samo u teško shvatljivoj izvesnosti da ustanova sa funkcijom od primarnog društvenog interesa ne deluje pola decenije, kao ni hororski izgled njene fasade, načete zubom vremena, već podozrenje u smisao ove protestne akcije. Sasvim je neizvesno, naime, kakvu ona reakciju će ona proizvesti. Ovo tim pre što nije naznačeno na čiju adresu se njome cilja. Učešće brojnih umetnika u akciji deluje kao moralno ohrabrenje, ne više od toga. Hoće li se akcijom osetiti pogođene nadležne institucije kulture, ili će ,,krik’’ sa Ušća registrovati sluh šire društvene zajednice? Ovakva upitanost vuče stvar u digresiju zdravorazumskog suđenja u kome je teško odupreti se iskušenju banalnog rezonovanja. Može li se pamet koja kaže da su nam potrebni mostovi i obilaznice vagati na istom kantaru sa svešću o značaju hramova za svetinje kulturnog nasleđa naroda čija država kuca na vrata evropske zajednice? Hoćemo li u tu Evropu sa populacijom već prispelog etničkog priraštaja koji ne zna likove i dela onih najvećih među svojim istorijskim prethodnicima?... Koliko je onih među nama za koje je džinovski ,,redimejd’’ na Ušću u ovom času najbolji pokazatelj ne samo akutnog stanja u kulturi zemlje, već i indikator globalne duhovne i moralne atmosfere u kojoj zemlja živi?