Drama nečiste krvi

Bila je subota po podne tog novembra 2002, kad je dr LJiljana Đurović napravila grešku. Nije znala da pročita rezultate testirane krvi na HIV, kažu. “Frižideri su nam bili puni krvi”, priznaje za NIN dr Gradimir Bogdanović, doskorašnji direktor Instituta za transfuziju krvi Srbije. I njemu, transfuziologu, neshvatljivo je, kaže, zašto je doktorka te subote požurila kad je bilo dovoljno krvi u rezervi, i: “Zašto nije ostavila tu krv za ponedeljak, da se konsultuje sa šefom laboratorije, ako je rezultat odudarao od ostalih?” A imala je na raspolaganju i sve vrhunske testove.

Elem, posle samo nekoliko meseci, februara 2003, dr Đurović se našla i u timu koji “nije pročitao” žuticu u testiranoj krvi. Da li je to pojedinačna greška, urušavanje sistema ili loš početak reforme transfuziološkog sistema?

Stradala je ponovo beba, dobivši plazmu nečiste krvi, ali “po nalazima lekara na Institutu za majku i dete kao i Instituta za transfuziju krvi, dete je već bilo zaraženo hepatitom B”, kaže profesor dr Tomica Milosavljević, srpski ministar zdravlja. Što ne umanjuje tragediju. Naprotiv. Eritrocite nikome nisu dali, te propadoše, srećom, a trombocite su dobile dve pacijentkinje sa Instituta za hematologiju. I nekim čudom, nisu zaražene. Ipak, “slučaj žutice u krvi” je u Institutu za transfuziju marta prošle godine smenio načelnika odeljenja, šefa odseka, glavne sestre, lekara koji je vršio proceduru i dva tehničara. “Dobili su poslednje upozorenje pred otkaz”, kaže dr Bogdanović, i naglašava da je tada dr Đurović prebačena na drugo odeljenje. “Ona je primarijus magistar, baš magistrirala na transmisivnim bolestima. Savestan je transfuziolog. Nije bilo razloga da se sumnja u njenu stručnost, rad i znanje”, kaže dr Bogdanović. Međutim, tek posle godinu i po dana, zapravo sad, otkrivena je i njena prva greška iz novembra 2002, zbog koje je zaraženo njih troje. Starica od osamdeset godina koja je, kažu, umrla od raka, pacijent Kardiovaskularnog odeljenja KCS koji je, zasad, samo nosilac virusa, ali ne i oboleo, i dvogodišnji dečak Đorđe Pavlović, koji je primio zaraženu krv sa svoja četiri meseca prilikom operacije srca u Dečijoj bolnici u Tiršovoj. Direktor Bogdanović je, iz moralnih razloga, podneo ostavku.

A u Gadafijevoj Libiji, šestoro je ljudi, baš ovih dana, osuđeno na smrt streljanjem: po presudi, namerno su virusom HIV-a zarazili 426 dece. Neukusno je, mnogi će reći, tako nešto i spominjati između redova o ovom našem “neprijatnom incidentu”, kako ga je definisao potpredsednik vlade Miroljub Labus u emisiji “Nije srpski ćutati”(TV BK).

Opet, (ni)je li slučajnost što su se “pojedinačne greške” dogodile baš te 2002. na 2003. kada su najavljene reforme u transfuziološkom sistemu Srbije? Hoće li dvogodišnji Đorđe Pavlović protivnicima reforme u transfuziologiji poslužiti kao krunski dokaz da je i ne treba sprovoditi iako pet miliona evra donacije samo što nije stiglo u zemlju? Ili će njeni branitelji objasniti da je Đorđe “pojedinačna greška” koja se, baš zahvaljujući promenama u srpskom transfuziološkom sistemu više neće pojaviti uprkos riziku koji uvek postoji? I dok se utvrđuje poreklo “greške” od skupštinskog Odbora za zdravlje (30. aprila), preko srpskog i crnogorskog ministarstva zdravlja, novina, pa do tužilaštva, Đorđevi roditelji su od 2 500 evra koliko su potrošili na njegove lekove i lečenje, uspeli da refundiraju samo 35. I to je stvarnost, kažu oni, a ostalo su novinski tekstovi. U slučaj se ove nedelje uključio i SUP Beograd. A ministar Milosavljević je obećao da će Institut za transfuziju krvi Srbije finansirati lečenje malog Đorđa.

Branko Čalija, načelnik službe za transfuziju krvi Instituta za kardiovaskularne bolesti na Dedinju, kaže za NIN da nije on taj koji je na sastanku Odbora za zdravlje, 30. aprila, prijavio novinarima da je beba zaražena HIV-om prilikom transfuzije.

“Rekao sam da postoji sumnja, a nisam nikog optuživao”, kaže dr Čalija, koga kolege još uvek spominju “kao tvrdu liniju” bivšeg potpredsednika vlade i ministra zdravlja Milovana Bojića. Bio je specijalni savetnik Bojićev za transfuziologiju, podsećaju. Ipak, “ako je pojedinac probio sistem onda sistem nije ni postojao”, siguran je dr Čalija. I dodaje: “Sistem kontrole je toliko rigorozan da se mora znati na kojim mestima pravite kontrolu. Ako je ovde problem pojedinca onda je on imao ingerencije koje nije smeo da ima. Ovde je pitanje da li je to previd i da li je odgovarajuća metodologija kojom se radilo.” Srpski ministar zdravlja je više puta ovih dana na ovakve komentare uzvratio da se radi, pre svega, “o incidentnoj situaciji a ne sistemskom propustu”, i da “ne postoji sistem bez greške”. Pa je odlučio da ostane na mestu ministra, uprkos moralnoj dilemi.

Odluka Na devetoj sednici Odbora za zdravlje i porodicu koja je održana 12. maja, članovi Odbora su zaključili da je reforma transfuziološke službe neodrživa onako kako je najavljena na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja. Prikupljanje, transportovanje, obrađivanje i testiranje krvi u predviđena tri centra nije izvodljivo, a transfuziolozi Srbije nisu dovoljno upoznati sa najavljenom reformom, stav je članova Odbora.

Da nema sigurne krvi, potvrđuju svi sagovornici NIN-a. Japanci su u decembru prošle godine vrhunskom PCR tehnikom utvrdili da je krv negativna a putem te krvi zarazili pacijenta. A kod nas se testovi rade, “zakonski verifikovanom”, “eliza” tehnikom. Ukoliko sumnja postoji, ponovlja se isti “eliza” test, ali drugog proizvođača. Sledeći je “NJestern blott” test koji preciznije utvrđuje da li je osoba HIV pozitivna. Poslednja je PCR tehnika, objašnjava dr Bogdanović. “Ona je skupa i zahvaljujući ovom projektu i EU mi ćemo u toku ove godine dobiti vrhunsku PCR tehnologiju na Institutu.” A tzv. prozor efekat će uvek postojati, zapravo, period u kojem nije moguće registrovati virus.

Ali, dr Čalija veruje da treba prvo probati sve mogućnosti pa se tek onda odlučiti za transfuziju krvi. “Zagovornik sam principa autotransfuzije. Naravno, onima kojima je to moguće ponuditi. Tako da se od 2500 kesa krvi godišnje autotransfuzije, na Dedinju ostvaruje 2 250. I na Drugoj hirurškoj je dr Nebojša Savić uveo 2003. isti program. Ko može nek sam sebi da krv”, kaže dr Čalija i dodaje da se ne slaže sa zahtevima da se, na primer, krv nabavlja samo iz Instituta za transfuziju krvi. “U Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje, snabdevamo se krvlju gde god možemo. Na VMA, u Nišu, u Kruševcu, u Smederevskoj Palanci, Užicu, odande odakle je pacijent. Jer 25 posto je ovde operisanih iz Beograda a 75 posto iz cele Srbije. Ovako će nam prepoloviti program”, kaže on.

Neophodno je obezbediti nacionalne rezerve krvi, stav je dr Bogdanovića. On kaže: “Reforma i reorganizacija unutar transfuziološke službe u Srbiji treba da nas dramatično približi Evropi i uzusima u kojima radi transfuziološka služba u Evropi. Ali, onda dolaze na videlo svi propusti koji su se godinama nagomilavali u hijerarhijskim odnosima, u nekim konstelacijama između transfuzioloških službi koje postoje. One bi trebalo da se uključe u projekat nacionalne službe. A taj nacionalni sistem bi trebalo da bude jedinstven i na neki način, centralizovan, da bi se tako povećala sigurnost, uspostavio standard.”

Reforma je počela još oktobra 2002, po tzv. Sofreko programu EU. I doktor Čalija, predsednik Sekcije transfuziologa Srbije pri Srpskom lekarskom društvu kaže:

“Mi nismo znali za reformu 2002, ko je sprovodi, u čijoj je nadležnosti i kako se finansira. Video sam 8. aprila brošuru koju je potpisao ministar da će samo tri centra imati ingerenciju uzimanja, obrade i testiranja krvi. To će biti preglomazan aparat. Institut za transfuziju krvi Srbije u Beogradu, Zavod za transfuziju krvi Novi Sad i Zavod u Nišu. Tako nešto neće biti izvodljivo, jer postoje još 44 transfuziološke službe u Srbiji.” I pita, zašto smo preuzeli holandski model transfuziološkog sistema “od kojeg i Slovenci odustaju”, kad nam je bliži italijanski, “309 bolnica i 309 transfuzioloških službi”? Čalija, koji je i sam konkurisao na mesto nacionalnog koordinatora ovog programa, ali bez uspeha, ne može da prihvati činjenicu da je, kako kaže, VMA isključena iz ovog projekta. “Kao specijalistu VMA, to me je zabolelo. Taj isti posao se na VMA radi najbolje u zemlji. Na svetskom nivou. Godišnje, VMA uzima 17 - 18 hiljada jedinica krvi, i sa trećinom od toga snabdeva druge klinike u Beogradu. Samo u decembru dali su krv u 19 ustanova”, kaže dr Čalija i podseća da su u Americi sve vojne bolničke ustanove utkane u nacionalni program.

I ministar Milosavljević i dr Bogdanović rekoše za NIN da jeste tačno da je VMA “isključena” iz programa ali samo formalno. Jer, novac od projekta se ulaže samo u službe koje su i inače u mreži zdravstvenih ustanova Republike Srbije, a vojni sistem, kažu oni “nije integrisan u ovaj jedinstveni sistem”. “Niko ne umanjuje značaj VMA ili vojne transfuziološke službe, niti bi neko mogao da zamisli buduću nacionalnu transfuziološku službu bez vojne. U ovaj projekat preko republičke stručne komisije za transfuziologiju uključeni su i eminentni stručnjaci i transfuziolozi sa VMA”, kaže dr Bogdanović. “Uvek postoji mogućnost uključivanja čitavog vojnog sistema”, dodaje ministar.

Na dan zaključenja ovog broja NIN-a (sreda, 12. maj) ponovo je zasedao Odbor za zdravlje. “Te zaključke treba nama (Transfuziološkoj sekciji) da podnesu, jer smo mi pokrenuli pitanje reformi. Ja hoću da tražim izjašnjavanje cele struke”, najavljuje dr Čalija. “A oni neka kažu ako je naredba, nek se tako i napiše. Pa da znamo.”

Podmirivanje starih računa. Politika nečiste krvi.