Imaginarni sporazum u lokvi krvi

Da li se posle šesnaest meseci krvoprolića u Siriji, približava nešto nalik rešenju? Iako su svetske sile na trenutak ponesene entuzijazmom nakon neočekivanog pristajanja Rusije i Kine na potpisivanje sporazuma o tranzicionoj vladi, brzo je usledio i hladan tuš realnosi. Zapljusnuo je usijane glave koje pretpostavljaju da je moguće spojiti Bašara al-Asada i duboko traumatizovanu opoziciju. Takve zaključke može da donese samo neko ko sa strane ocenjuje situaciju i kao iskreno žali stanje beskrupuloznog nasilja nad civilima, a da pritom ne shvata da je takva krvava istorija međuodnosa nepremostiva prepreka za pomirenje. Čovek prvo treba da iskusi na svojoj koži, ili da bude obdaren empatijom, što, hvala bogu svi znamo, visoki državnici nisu. Turska, koja je ozbiljno zaoštrila odnose sa Sirijom nakon rušenja njihovog aviona F-4 od strane sirijskih trupa, s druge strane je isuviše blizu da bi ostala ravnodušna. Nimalo dobar preludijum za razrešenje tenzija jeste i činjenica da je predstavništvo Sirijskog nacionalnog saveta (ujedinjenih snaga opozicije) upravo u Istanbulu. Kina i Rusija koja Asada otvoreno snabdeva oružjem, obe tradicionalni branioci principa suvereniteta, zemlje su koje odluku donose možda upravo zbog moguće eskalacije sukoba. Nakon pada turskog aviona, turski premijer Redžep Tajip Erdogan je izjavio da režim u Damasku predstavlja „jasnu pretnju turskoj bezbednosti“, dodajući da Turska od sada neće ostaviti bez odgovora bezbednosne pretnje Sirije. Sirija se nakon incidenta izvinila, ali to nije umanjilo podozrenje napadnutog suseda. Otac poginulog pilota je pritom izjavio da „ne bi bilo u redu da zemlja ide u rat zbog pilota, aviona ili 50 aviona“. Iako Turska šalje u vazduh svoje borbene avione F16, njen ministar Faruk Celik poručuje da je potrebno diplomatijom pronaći rešenje. Ko bi rekao da je međunarodna politika toliko kontradiktorna?