Prvi glas Srbije

Dobro, zapevaju i američki i ruski lideri, nezaboravan je Jeljcinov ples, ali ova količina politikantskog muziciranja po glavi stanovnika ipak je izuzetna. NJihovo zapevanje, pri tom, nije uzgredni, marketinški trik, nego suština politike. Dačić, tako, peva odu populizmu i udvaranju biračima, himnu sopstvenom premijerovanju, primitivizmu, beskrupuloznosti i alavoj ambiciji; Dinkić pesmicu o stalnom opstanku na vlasti, po svaku cenu, sa svakim i svakakvim; Nikolić usporenu, setnu baladu o radikalskim vremenima, a Tadić tužbalicu o sopstvenoj prošlosti. Srbija ima talenat, očigledno, ali na amaterskom nivou. Politička scena Srbije pretvorila se u čistu estradu. Tu su međusobne svađe, uvrede, ali i praštanja, pomirenja, pa stalne promene partnera, novi i novi i novi i novi, a isprazni, nekvalitetni projekti, koje niko ne želi da sluša i gleda, ali nas zatrpavaju njima, zajednički nastupi, javna podrška i ogovaranje iza leđa, otimanje o medijski uticaj, keš koji se vrti iza svega, bliskost sa kriminalom.... I zato njihovo horsko zapevanje deluje kao opelo za normalan život.