Ono za potkusurivanje

Izbori 2012. godine bez sumnje će u istoriji Srbije imati jednog dana svoje mesto i značaj. Ono za šta uopšte ne treba čekati objektivnu distancu su činjenice o mestu kulture u predizbornim kampanjama. Od poslaničkih do predsedničkih. Jednostavno i tačno, taj odgovor glasi – reč kultura se nije spominjala! Od desetak dnevnih listova koji su licitirali posle izbora kome će od stranačkih koalicionih partnera da pripadne koji sektor, samo je u jednom bilo spomenuto i ministarstvo kulture. I nepažljivom čitaocu je jasno o čemu se tu radi. Tako je još od kampanje. Kultura za poslaničke i predsedničke kandidate jednostavno nije postojala. Niko se od njih nije usudio da se slika ispred godinama zatvorenog Narodnog muzeja, na primer, umesto u staji sa kravama i ostalim domaćim životinjama. Niko nije prošetao takođe godinama zatvorenim Muzejem savremene umetnosti, umesto livadom sa seljacima. Kao, to im je prirodni ambijent! Niko nije otišao na neki koncert ili predstavu, a da su to mediji zabeležili. Istina, bili su svi na koncertu Ane Bekute, pevačice narodnih pesama, devojke ministra Milutina Mrkonjića. NJima je od kulture toliko dovoljno. Oni pojma nemaju, ili imaju ali ih to uopšte ne zanima, da je budžet za kulturu u vreme njihove vlasti, ove uskoro bivše, pao na ispod jedan odsto od ukupnog srpskog budžeta. NJima niko nije rekao da je u vreme omrznutog Slobodana Miloševića, ministarka Nada Popović Perišić tukla bitku da dostigne pet odsto iz budžeta, koliko se izdvajalo i za obrazovanje, na primer. Možda poneko od njih ponešto i zna o tome zašto je Fransoa Oland eliminisao Sarkozija na francuskim predsedničkim izborima, ali poznavaoci tamošnjih prilika tvrde da je tokom kampanje ovaj Francuz non-stop govorio o potrebi boljeg obrazovanja i o važnosti kulture u životu njegovih sunarodnika. Poslenici kulture u Srbiji su uoči izbora imali sastanak kod tadašnjeg predsednika Srbije u Aero klubu, gde im je, između ostalog, jasno rekao da ako mora da bira, sigurno je da će izabrati neko važnije ministarstvo nego što je ono koje treba da brine o kulturi. Eto, nije morao da bira. A na nesreću svih ljudi koji su svoj profesionalni život i svoje umetničke ambicije podredili ovom delu ljudskog stvaralaštva, i ovi koji su uskočili sa novom koalicijom, jednako biraju sve drugo osim kulture. Kultura je u demokratskoj Srbiji karta na koju se ne igra. Zoran Đinđić je to mesto dao glumcu Branislavu Lečiću, da ga nagradi za njegov doprinos opozicionom delovanju tokom devedesetih, glumac Vojislav Brajović je to dobio od Demokratske stranke, da bi mu brzo uzeli funkciju, jer je trebalo namiriti G17, pa je dopala reditelju Nebojši Bradiću. Izdavač Predrag Marković je baštinik iste stranke... Danas se čeka kom će svom koalicionom partneru SNS to dati, jer, ni njima to ministarstvo, ruku na srce, ništa ne znači. Ali, time mogu da umire nekog od željnih kakve-takve vlasti. Tako smo za 12 godina došli do toga da je siromašni budžet, nikome privlačan, dobar jedino za potkusurivanje. Kultura je u Srbiji pala na najniže grane. I po toj sramoti će ostati upamćeni ovi izbori. Po tom neskrivenom dokazu da smo uz Albaniju i Bosnu i Hercegovinu poslednja zemlja u Evropi. Političari su tokom ovih izbora lagali, pevali, opuštali se kao estradne zvezde, sve su radili samo nisu izgovarali reč kultura. Nekako su se udaljili od nje, ako su joj ikada i bili bliski.