Flora, fauna i geostrategija

Da li će Boris Tadić uspeti da, brojnim kritičarima uprkos, izgradi imidž „ledolomca“, koji je činom rukovanja sa Hašimom Tačijem, kosovskim premijerom osumnjičenim za najstrašnije zločine nad Srbima, povukao potez koristan za državu? I da, na temelju tog rizičnog čina, u budućnosti, izgradi novu fazu političke karijere? Ili će mu rukovanje, od koga se distancirao čak i njegov glavni pulen Vuk Jeremić („verujem da je svestan šta je uradio i kakvu će štetu pretrpeti, ali ja se lično ne bih rukovao s Tačijem“) u biografiji biti obeleženo kao tačka posle koje nema povratka na političku scenu? Makar ovu domaću? PROMENADA Koliko god različite bile prognoze vezane za Tadićevu političku sudbinu, u jednoj tački gotovo sve se susreću: dubrovački gest dojučerašnjeg predsednika Srbije, ako i nije inspirisan savetom iz Vašingtona, u potpunosti je saglasan sa željama najveće svetske sile. A ona, kako se pokazalo poslednjih dana, uopšte nije izgubila interesovanje za Srbiju. Naprotiv: nakon prethodnice u vidu Filipa Rikera, zamenika pomoćnika američke državne sekretarke Hilari Klinton, koji je u Beogradu tri dana prošle nedelje temeljno o namerama propitivao lidere ključnih političkih partija, u nedelju je posao dovršio Filip Gordon, pomoćnik sekretarke Klinton. Za javnost iznenadna, promenada visokih američkih funkcionera po Beogradu, ipak, nije se, sudeći po dostupnim informacijama, završila onako kako je prvobitno spekulisano (spinovano?) po medijima – pritiskom u pravcu formiranja velike koalicije naprednjaka i demokrata, već pozivom da „Srbija prihvati realnost postojanja demokratskog i suverenog Kosova“. Ta naizgled jasna formulacija koju je Gordon sročio u Prištini, gde je otišao iz Beograda, u prevodu ambasadorke Meri Vorlik, međutim, „ne znači da SAD traže od Srbije priznavanje nezavisnosti Kosova“, već da se ta zemlja „nada da će Beograd nastaviti dijalog sa Prištinom“. I to ne samo „tehnički“, kao do sada, već politički, uz učešće najviših zvaničnika obeju strana. A proevropski predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ponovio je, posle susreta sa Gordonom, da je spreman da se sastane sa predsednicom Kosova Atifete Jahjaga, čije ime je, izgleda, napokon uspeo da upamti. „SAD prihvataju realnost i hoće da se postaraju da vlada vodi politiku koja odgovara njihovim interesima, u čemu do sada nisu imali previše uspeha“ – tim rečima se sa Gordonovom zvaničnom tvrdnjom da je „u Beograd doputovao sa porukom podrške SAD, a ne da sugeriše kako treba da izgleda nova vlada“, slaže Vladimir Trapara, istraživač saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Prema njegovoj oceni, Vašington je „pokušavao sa Slobodanom Miloševićem, Zoranom Đinđićem, Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem, ali nikad nije uspeo da dobije pristanak za američki balkanski dizajn koji je još uvek nedovršen“. U ovom trenutku za SAD jedino važno pitanje je Kosovo, kaže i Aleksandra Joksimović, predsednica Centra za spoljnu politiku, koja ističe da je poseta američkih zvaničnika bila planirana i da je možda samo poranila za desetak dana. Ona veruje da, bez obzira na to što je Evropska unija preuzela pregovarački proces, Vašington neće odustati od svog uticaja na donošenje svih bitnih odluka o Kosovu. BLAGOSLOV A gde je u svemu tome Rusija, koja je, prema preovlađujućim tumačenjima, ako ne inicirala, ono bar blagoslovila odluku Ivice Dačića da odustane od „strateškog partnerstva“ sa Demokratskom strankom i krene u formiranje koalicije socijalista sa naprednjacima i regionalistima okupljenim oko Mlađana Dinkića? Da li je, posle svih muka i skandala, Srbija sada u poziciji da postane poligon za obračun velikih sila, odnosno onaj čuvena trava koja strada u obračunu slonova? „U fokusu odnosa Rusije i SAD su pitanja poput bezbednosti, razoružanja, Irana, Avganistana, Sirije... Zapadni Balkan je na dnu lestvice potencijalnih otvorenih pitanja, odnosno tema koja se i ne pominje u susretima dve zemlje na najvišem nivou“, kaže Aleksandra Joksimović. Prema njenoj oceni, Rusija može stopirati neke odluke vezane za Kosovo u Savetu bezbednosti UN, ali će njen uticaj u finalnom rešavanju ključnih pitanja vezanih za Kosovo biti neuporedivo manji nego što se pridaje značaj njenoj pomoći. „Po geostrateškom položaju i istorijskoj tradiciji, Srbija je zavisna od stanja rusko-američkih odnosa, o kojima mora da vodi računa prilikom donošenja spoljnopolitičkih odluka“, upozorava Trapara, uz podsećanje da su odnosi dveju sila na silaznoj putanji nacrtanoj neslaganjima zbog rusko – gruzijskog rata, antibalističkog štita, „arapskog proleća“... Ovaj analitičar objašnjava da je ruski uticaj, ali i zainteresovanost za region, manji od uticaja Evropske unije (koji je najveći) ali i od neposrednog i posrednog (preko pojedinih članica EU) uticaja Amerike. PRILIKA „Situacija bi bila povoljnija kad bi SAD i Rusija bile u boljim odnosima, jer bi se tada Srbija lakše ugradila u njihov kompromis. U ovom trenutku, interes Srbije se više poklapa sa ruskim i to na pitanjima Kosova i energetike, odnosno gasovoda Južni tok“, kaže Trapara koji veruje da se problem može posmatrati i kao – prilika. „U iscrpljivanju SAD u stalnom sukobljavanju sa različitim akterima, Srbija bi mogla da traži šansu da nametne svoju agendu. Srbija može i mora da pregovara sa SAD, što do sada nismo imali. Imali smo ili suprotstavljanje, ili poslušništvo“, veruje sagovornik NIN-a. On je, ipak, svestan da to ne može ići lako, naročito zato što „sada neće postojati jedan centar moći, već tri – Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vučić“. Od toga da li će oni uspeti da se slože oko jedinstvene spoljnopolitičke strategije zavisi da li će biti pregovora sa velikim silama. Srbija bi, savetuje Trapara, trebalo da realno sagleda svoj geostrateški položaj i da se prema istorijskoj tradiciji postavi „manje na osnovu osećanja, a više na osnovu odnosa koristi i štete“. Paradoks Aleksandra Joksimović, s druge strane, upozorava da nikad nije pametno kad mala država pokušava da profitira na razmimoilaženju u mišljenjima velikih sila, jer se taj, inicijalno atraktivan pokušaj, obično završi na štetu malih. Ona objašnjava i da neke druge tačke neslaganja o kojima se govori, poput odnosa o ulasku Srbije u NATO, u ovom trenutku ne mogu biti povod za rusko-američki kalemegdanski boj. Tačno je, kaže, da bi Rusiji smetalo novo širenje NATO-a, jer bi se osetila ugroženom. „Zato je kao odgovor ponudila ideju Ugovora o evropskoj bezbednosti, što je srpsko rukovodstva donekle posmatralo sa simpatijama. Takva politika bi Srbiju mogla da dovede u konflikt sa Evropskom unijom. S druge strane, Rusija sada nema potrebe da se dodatno meša, imajući u vidu nizak stepen podrške NATO-u u Srbiji i činjenicu da političke elite nisu smatrale potrebnim da objašnjavaju paradoks pozicije koja objedinjava težnju ka evrointegraciji i anti-NATO stav“, kaže sagovornica NIN-a koja na pitanje ko će, u budućnosti, imati jači uticaj na Srbiju, Rusija ili Amerika, nedvosmisleno odgovara – Evropska unija! Drugim rečima - ako se Srbija posmatra kao trava, a velike sile kao slonovi, ipak se ne može govoriti o neizbežnoj opasnosti da slonovi izgaze travu. Bar „ne u ovom trenutku“, što bi rekao Gordon, govoreći u Beogradu o mogućem zahtevu Srbiji da prizna Kosovo. Nema, međutim, argumenata na osnovu kojih bi se mogla odbaciti opasnost da domaća flora strada od neke domaće faune. U ovom, i svakom drugom trenutku.  Mihail Lobanov, Institut za ekonomiju Ruske akademije nauka Gasovod u centru pažnje Uticaj Rusije na mandatara za sastav nove srpske vlade Ivicu Dačića se preuveličava. Srpski političari nekad namerno ističu svoje veze sa Rusijom, verujući da tako izgledaju jači, ili želeći da na taj način privuku na svoju stranu proruski orijentisane birače. Na to ukazuje i pisanje srpskih medija o tome da je ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu navodno uticao na Dačića. Šojguova funkcija ne omogućava takav uticaj. Zato je priča o uticaju Rusije preterana. Kad se govori o Dačićevom „zaokretu“, treba imati u vidu Dačićev karakter: kod njega je, očigledno, prevladalo mišljenje da je bolje biti premijer nego ministar, kaže za NIN dr Mihail Lobanov, viši naučni saradnik Instituta za ekonomiju Ruske akademije nauka, koji se upravo vratio sa dužeg boravka u Beogradu. Rusija, znači, potpuno nezainteresovano posmatra sve što se dešava u Srbiji? Ni u kom slučaju. Niko ne negira da postoji odlična saradnja između Srpske napredne stranke i Jedinstvene Rusije, ne negiraju se ni dobri odnosi Vladimira Putina sa Tomislavom Nikolićem, ali ne zaboravite da se epohe Putina i Borisa Tadića skoro poklapaju i da su odnosi u tom periodu postali neuporedivo bolji nego ikad u istoriji nove Rusije. Epitet „prozapadni“ za Tadića i „proruski“ za Nikolića izmislili su naši mediji. Rusiju uopšte ne brine to što Srbija želi da se pridruži EU; za nju je mnogo važnije da Srbija ne bude u NATO. Ali, morate znati da je interes Srbije za Rusiju daleko veći nego interes Rusije za Srbiju. Na spisku spoljnopolitičkih interesa Rusije Srbija ne zauzima visoko mesto. Za Rusiju je važno da stvori protivtežu EU, i to bi trebalo da bude Evroazijski savez, kao i da ima dobre veze sa Kinom. Zato su na listi prioriteta srednja Azija i Kavkaz. Na drugom mestu je Arktik... Interes za Balkan, iako je on spona između EU i Evroazijskog saveza, nije na vrhu liste prioriteta. Pravi interes za Rusiju predstavlja gasovod Južni tok, koji će, kad bude izgrađen, omogućiti kontrolu nad transportnom infrastrukturom. Kad njegova izgradnja počne, sasvim sigurno će oživeti i druge veze između dve države i korist će biti daleko veća od sadašnje koja stiže od uvoza-izvoza. Ipak, osim Južnog toka, postoje i drugi ekonomski interesi? Biznis uvek ide tamo gde može da zaradi. U poslednje vreme postoji veliko interesovanje za EPS i Telekom. Ali, ko može da bira, ne prodaje firme usred ekonomske krize. Svima je poznato da je srpski budžet u deficitu, da se privatizacija u Srbiji vrlo sporo sprovodi, da nema investicija - i to automatski snižava cenu. Ruski biznismeni će, po zakonima tržišta, pokušati da kupe te firme mnogo jevtinije nego što one vrede. I nemojte to da upoređujete sa Naftnom industrijom Srbije jer je NIS, pored prvobitnih 400 miliona dolara, uložio još 500 u razvoj, i to pre roka određenog ugovorom. Tako da je cena NIS-a bila 900 miliona, što niko tamo ne pominje. A šta je uradio Ju-Es stil? Ne samo da je ostavio dugove i ljude bez posla, nego ćete vrlo teško naći investitora za smederevski gigant. Poznato je da je čelik koji se tamo proizvodi daleko skuplji nego, na primer, ukrajinski i da se nikome ne isplati takva kupovina. Što ne znači da se kupac ne može naći - najverovatnije iz Rusije, Kine ili Indije. Ali u svakom od tih slučajeva, neće to biti iz ekonomskih razloga, i ako se takvi ugovori naprave, znajte da se iza toga krije neki drugi dogovor.