Javna lica tajnog društva

Slobodno zidarstvo nije „tajno društvo“ već „društvo sa tajnom“. Ali, postoje neke masonske tajne i možemo ih podeliti u dve kategorije. Prva je, način na koji se čovek može identifikovati kao mason – hvatovi i lozinke. To se čini zbog beskrupuloznih pojedinaca koji su pokušali da se predstave kao masoni u nameri da dobiju pomoć pod lažnim izgovorom. Drugu kategoriju je teže objasniti, jer je to ono što masoni uobičajeno podrazumevaju kada govore o „masonskim tajnama“. Te se tajne ne mogu iskazati rečima. One izražavaju promenu koja se u čoveku zbiva kada uistinu prihvati odgovornost za sopstveni život i, u isto vreme, istinski odluči da je prava sreća u pomaganju drugima. Prosečni srpski masoni su, uglavnom, ljudi dobre volje, uspešni u svojoj profesiji, veliki intelektualci i humanisti.“ Ima nas od profesora, direktora, preko biznismena i naučnika do umetnika“, kaže slikar Dragan Martinović, donedavno Veliki majstor velike nacionalne lože Srbije. „Među masonima u Srbiji najviše je lekara, profesora, stomatologa, umetnika, novinara i političara... Ima tvrdnji da u Vladi Srbije i državnim organima radi preko 50 masona, od kojih je većina u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu kulture. Martinović ne može to da potvrdi, ali kaže da je pojava da aktuelni političari ulaze u masonska društva, umesto da bude obrnuto – da se ugledni masoni stavljaju na službu državi. RADIONICE Poslednjih godina zbog nagle popularizacije masonerije i spuštanja kriterijuma za članstvo, došlo je do porasta broja slobodnih zidara u Srbiji. Danas u zemlji ima preko 2.000 masona, koji rade u više od 60 radionica, odnosno loža. Najviše radionica ima Regularna velika loža Srbije – 25, potom Ujedinjene velike lože Srbije – 17, Velika nacionalna loža Srbije – 14 i Veliki orijent – osam loža. Najviše masona u Srbiji ima u Beogradu, oko 1.300, zatim u Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kruševcu, Šapcu, Bijeljini i Novom Pazaru. Članovi masonskih loža su obavezni da plaćaju godišnju članarinu, koja iznosi od 100 do 200 evra. Uz to, svaki mason mora da ima svoju odoru, koja odgovara njegovom stepenu i činu. Masonske regalije, zajedno sa keceljom, kuju se i šiju u specijalnim radionicama u Beogradu i Novom Sadu. Kompletna masonska odora sa regalijama košta 100 evra. Rituali se obično održavaju u hramovima jednom mesečno i to kasno uveče. Članovima loža je zabranjeno da govore o politici i veri i nacionalnosti braće, a bez odobrenja starešine ne smeju da nastupaju u javnosti, da otkrivaju imena druge braće i da govore o masonskim obredima. Kako se moglo saznati, braća sa keceljama u Srbiji imaju svoje masonske hramove, ali nedovoljan broj, pa masoni u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i drugim mestima koriste hotelske sale i restorane za svoje obrede. Sve velike lože u Srbiji tvrde da su spremne da podignu jedan veliki zajednički hram u Beogradu, kakav imaju Francuzi u Parizu, ali ni do danas to nisu uspeli, jer srpski masoni nisu složni. U srpskoj istoriji masonerija je svoje zlatno doba imala između dva rata, kada je samo u Beogradu izgrađeno 170 zdanja sa simbolima šestara, mistrije i piramide. Braća po mistriji su bili Mihailo Obrenović, Karađorđevići i NJegoš, ali i Nikola Pašić, vladika Nikolaj Velimirović, Mihailo Pupin i Slobodan Jovanović. Da su masoni bitni u srpskoj istoriji govori i podatak koliko ih je bilo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tako se tamo pominju imena Miše Anastasijevića, Ive Andrića, Aleksandra Belića, Jovana Dučića, Stevana Mokranjca, Branislava Nušića, Veljka Petrovića, Vladimira Ćorovića... Bez obzira na to da li je neko blagonaklon prema slobodnim zidarima ili ne, pred ovim imenima se „skida kapa“. PRESTIŽ U novije doba srpska masonerija radi svega dve decenije. Ali, da su masoni nastojali da održe veoma visok intelektualni rejting među svojim članstvom, kada su, posle 50 godina „probudili“ „samouspavanu“ Veliku ložu „Jugoslavija“, govore i veoma bitna imena Srba koja imaju ogromnu međunarodnu reputaciju, kao što su to književnici Milorad Pavić i Borisav Pekić. Upućeni kažu da treba praviti jasnu razliku između onih koji su u ovoj organizaciji i sada zarad pitanja duha, ličnog napredovanja u moralnom i svakom drugom smislu, kako je to bilo odvajkada u masoneriji, i onih koji su u ovom pokretu iz neke pomodnosti, ili zarad ličnog karijerističkog napretka. Vuk Drašković, predsednik SPO, navodno je 1999. godine u Grčkoj primljen u savez slobodnih zidara, gde se još ubrajaju i Milan Panić i biznismen Bogoljub Karić, kao i bivši sportski funkcioner Nebojša Leković i Goran Takač, sin Artura Takača. Bivši ministar policije Dušan Mihajlović je jedno vreme bio mason, ali se pasivizirao. Po najnovijim informacijama, Mihajlović je opet u Bratstvu slobodnih zidara. Među upućenima se čuje i ime Dejana Popovića, sadašnjeg ambasadora u Londonu, a za njegovog kolegu sa Pravnog fakulteta Dragora Hibera kruži priča da i na ispitu nosi prsten sa masonskim simbolima. Masonima nisu odoleli ni bivši kadrovi JUL-a, poput Slobodana Čerovića, dok je Tahir Hasanović nekada bio funkcioner Saveza socijalističke omladine, a danas svakako čovek sa uticajem. Politički je verovatno bitno da je svoje mesto pod masonskim nebom našao i poznati niški demokrata Vladimir Domazet, kao i nekadašnji predsednik Građanskog saveza Srbije, a danas visoki evropski službenik Goran Svilanović. Svojevremeno je slovio za lidera „najmanje ali najuticajnije partije“. Srpski masoni nas uveravaju da su na inicijativu Velike lože Jugoslavije ubedili DŽordža Buša starijeg da pregovara tajno sa Slobodanom Miloševićem, i iz zatvora pusti Vuka i Danicu Drašković. Ova loža je imala kontakte i sa prvim čovekom američke mornarice, admiralom Petrom Karamarkovićem, inače masonom našeg porekla, tokom prve blokade Jadrana 1992. godine. Masoni su dobili uveravanja da nas Amerikanci tada neće bombardovati. Uticaj masona bio je bitan tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, jer je tada francuska strana insistirala kod ostalih saveznika da se ne ruše beogradski mostovi na onako surov način na koji su porušeni novosadski. Masoni sami tvrde da su u velikoj meri uticali na to da 5. oktobra 2000. godine ne dođe do ozbiljnijeg krvoprolića, koje je već bilo na pomolu. Mnogi masoni su ljudi iz javnog života, naročito oni koji donose odluke. Neki od njih su uticali da u Statut Vojvodine uđu određeni principi autonomije. Danas je, izgleda, u Srbiji veoma lako postati mason, gde ima dosta samozvanih i lažnih masona, odmetnika iz legalnih loža, koji su formirali svoje ilegalne obedijencije i trguju sa masonerijom, bar prema pričanju onih koji sebe smatraju pravim masonima. Zato danas u Srbiji postoji na desetine velikih majstora i velikih komandera, a zbog nepoštovanja konstitucije bratstva slobodnih zidara, ali i zbog državne tolerancije rada ilegalnih loža, preti opasnost da se masonerija pretvori u neozbiljnu organizaciju. (U sledećem broju: Prebezi i raskolnici) Savremeni masoni Od savremenika, u knjigama Zorana Nenezića kao masoni novog doba pominju se Zoran Živković, bivši srpski premijer, Vojislav Andrić, nekada potpredsednik Narodne skupštine Srbije, Milan Božić, nekadašnji potpredsednik Skupštine grada Beograda, zatim Aleksandar Vlahović, Milan Marković, Miloljub Albijanić, Slobodan Milosavljević, Milan Parivodić, Bogoljub Šijačić, Bojan Pajtić, Svetozar Čiplić, Goran Knežević, Marko Blagojević, kao i pisci Raša Livada, Dragan Velikić i Radoslav Petković. Nenezić još pominje istoričare Čedomira Antića i Slobodana Markovića, pijanistu Ivana Tasovca, dramaturga Nenada Prokića, bivšeg vaterpolistu Aleksandra Šoštara, glumce Mikija Manojlovića, Dragana Bjelogrlića, Bogdana Diklića, Svetozara Cvetkovića, Branislava Lečića... Masonski simboli u Beogradu U centralnom delu najpoznatije beogradske ulice, Knez Mihailove, danas stoji simbol koji predstavlja još jedan jasan masonski potpis. To je piramida koja se nalazi ispred zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti. Zvanično, napravljena je 1995. godine, kada je u Velikoj galeriji SANU održana veoma posećena izložba “Svet merenja”. Piramida oficijelno označava geografski položaj Beograda, na njoj su ucrtane strane sveta, kao i geografska dužina i širina. Tako je Beograd dobio još jedan od mnogih simbola koji odražava masonsku simboliku u samom srcu grada. Tu je, takođe, i skulptura koja krasi vrh kupole Vlade Srbije. Tu figuru u bronzi postavio je 1938. godine autor Đorđe Jovanović, a nalazi se na vrhu ugaonog dela zgrade iz ulice Kneza Miloša i Nemanjine. Tadašnju državu simboliše skulptura žene sa bakljom, koju drži podignutu visoko iznad glave. Ovo je bila ona ista ideja koja je estetski rukovodila francuske masone da američkim slobodnim zidarima podare Kip slobode, postavljen na ulazu u njujorkšku luku. Mnoge javne zgrade i privatne kuće po Beogradu (oko 170) nose na sebi masonska obeležja, a nisu retki ni nadgrobni spomenici u obliku upečatljivih masonskih simbola, poput nadgrobnog spomenika vojvodi Živojinu Mišiću, velikom srpskom vojskovođi iz Prvog svetskog rata, i Branislavu Nušiću, najvećem srpskom komediografu. Pročišćenje ili uništenje Delom terapijska praksa, delom religija, a delom udruženje ljubitelja NLO: to bi mogao da bude najpribližniji opis ovog opskurnog učenja Nigde nije tako zapisano, ali izgleda da je nemoguće nešto reći o Sajentološkoj crkvi a da se pre ili kasnije ne pomene i njeno najprepoznatljivije lice, holivudska zvezda Tom Kruz. Pa kad je već tako, onda od Kruza može i da se počne, tim pre što je - ne prvi put - upravo njegov privatni život razlog što se o sajentologiji opet toliko govori. Čim je pred kraj juna obelodanjeno da je njegova supruga Kejti Holms podnela zahtev za razvod - o kome je, nasuprot očekivanjima mnogih da će se stvar dugo povlačiti po sudovima, već ove sedmice postignut sporazum - krenule su i priče da je od presudnog uticaja na njenu odluku bila Kruzova namera da njihovu šestogodišnju kćer Suri pošalje u sajentološki letnji kamp, u kome se deca od najranijeg uzrasta driluju u duhu ovog opskurnog učenja. BLESAVO Brzina kojom je postignut dogovor o sporazumnom razvodu možda će skratiti i čekanje na potvrdu ovih nagađanja, ali s obzirom na to šta se odranije zna o Kruzovoj posvećenosti sajentologiji, ovo sigurno nije daleko od istine: verovatno je bilo samo pitanje vremena kada će njegov u mnogo navrata demonstrirani prozelitizam i suprugu broj tri - posle Mimi Rodžers i Nikol Kidman - naterati da spasava živu glavu. Ako mora, i bez alimentacije. Tu se negde završava i sve što prosečno neobavešteni konzument vesti zna o sajentologiji: to je, dakle, nešto što ima veze sa Tomom Kruzom i totalno je blesavo, ali šta je to tačno - e, to je već teže reći. U svrhu instant pojašnjenja idealno bi, reklo bi se, mogla da posluži definicija koju je ponudio Dejvid Bromli, profesor verskih studija na Virdžinija komonvelt univerzitetu: sajentologija je, kaže on, „delom terapijska praksa, delom religija, a delom udruženje ljubitelja NLO“, i dodaje kako u svetu inače prepunom svakojakih religijskih koncepata ništa slično ne može da se nađe. A i kako bi? Polazna tačka sajentološkog verovanja, onako kako je to formulisao osnivač ove kvazireligije, pisac naučne fantastike L. Ron Habard, jeste da ljudi potiču od „Tetana“, vanzemaljske civilizacije koja je nekad davno bila prinuđena da sa svoje planete pobegne na Zemlju, da bi tamo potom bila uništena, a od nje ostao sačuvan samo besmrtni duh koji naseljava sve ljude, večno prelazeći iz jednog tela u drugo. Ili tako nekako; izvinjavamo se ako smo nešto pogrešno shvatili. A počelo je, tako američki, Habardovim traganjem za alternativnim načinom duhovnog isceljenja i samospoznaje, kada je sredinom prošlog veka formulisao „filozofiju mentalnog zdravlja“ koju je nazvao dijanetikom. Uspeh istoimene knjige koju je napisao podstakao ga je da najpre osnuje fondaciju koja je ljude podučavala tehnici nalaženja duhovnog blaženstva, da bi 1954. bila na tim temeljima uspostavljena i crkva. Prema dijanetičkom „učenju“, duh svake osobe može se očistiti od negativnih iskustava postepenim napretkom ka „mostu totalne slobode“ kojim se stiže do najvišeg nivoa duhovne pročišćenosti. U brošurama koje crkva deli kao propagandni materijal kaže se kako sajentologija deluje „u 100 odsto slučajeva kada je pravilno primenjuje osoba koja istinski želi da poboljša svoj život“. Sajentolozi „imaju više uspeha u odnosima s drugim ljudima, u porodičnom životu i profesijama kojima se bave. Oni zauzimaju aktivan odnos prema životu i javljaju se kao predvodnici u zajednicama u kojima žive. Pripadnost sajentologiji donosi širu društvenu svest, ispoljenu kroz smislen doprinos humanitarnim aktivnostima i onima usmerenim na društvene reforme“, piše dalje. Sajentolozi takođe veruju da, jednom kad dostignu viši stepen vere, postaju otporni ne samo na neuroze i druge psihološke probleme, nego i na alergije, čak i na običnu kijavicu. Pa kako čovek da ne poželi da im se pridruži? OPASNO Tako su, u svakom slučaju, reagovale i reaguju bezbrojne izgubljene duše širom sveta (pre svega one iz njegovog bogatijeg dela), koje izlaz iz duhovnih kriza ne mogu da nađu ni u tradicionalnim religijama, ni u psihijatrijskim ordinacijama, ni bilo gde drugde. Nevolja je, međutim, što neke od tih duša do te mere budu indoktrinirane onim što sajentologija propoveda, da im ona, umesto da im pomogne, život pretvori u pakao. Jer, pomenuto insistiranje na duhovnom prosvetljenju pretvara se u mentalnu torturu onda kad napredak izostane: kao što pokazuje veliki broj dokumentovanih slučajeva - od kojih su neki, kao u Francuskoj, završili i na sudu - to kod manje uspešnih sledbenika izaziva teške psihičke lomove, jer sebe okrivljuju za nesposobnost da se dostigne blaženo stanje, što onda samo učvršćuje njihov osećaj niže vrednosti. U blažoj varijanti, kao u slučaju Francuskinje čija je terapija „pročišćenja“ uključivala i desetodnevni tretman uzimanja vitamina, mahnitog trčanja i višečasovnog boravka u sauni, rezultat je, umesto dostizanja višeg stadijuma duhovnosti, bio tek gubitak četiri kilograma, stanje potpune iscrpljenosti i solidno umanjen iznos na računu u banci; u drastičnijim slučajevima, pridržavanje sajentoloških saveta - od kojih nijedan nije besplatan - za posledicu je imalo zapadanje u ogromne dugove i, konačno, samoubistvo. I time se zaokružuje onaj pokušaj definisanja šta je sve Sajentološka crkva: ona je, povrh svega, moćna mašina za pravljenje para, koje obični očajnici ili prebogate zamlate poput Kruza nemilice ubacuju u njene fondove, a sve zarad potrage za duhovnim mirom. Pa kome se kako zalomi: nekom mir, a nekom odlazak u grob. Sajentolozi u Srbiji Zašto sajentolozima do sada nije bilo stalo do širenja svog učenja na balkanske prostore, mnogima nije bilo jasno, kaže verski analitičar Živica Tucić. „Srpski mediji mogli su samo da prenose o nemačkim i francuskim reakcijama na njihovo delovanje u tim zemljama koje je označeno „totalitarističkim“. U Rusiji je njihova literatura zabranjena kao „ekstremistička“. Nedavno otvaranje privremenog „informativnog štanda“ u Subotici, uz gradsku dozvolu, predstavlja  test mogućnosti delovanja na našim prostorima. Iz državnih organa zaduženih za delovanje verskih zajednica moglo se nedavno nezvanično saznati da njima nije poznato da je ovde ranije bilo pokušaja „uspostavljanja punkta“. Nikada nisu tražili registraciju, ili kontakt. Ako je ovaj „test“ položen, iza njega će slediti pravi nastup. Zato se treba pripremiti, da li će im se odobriti rad, ili ne.To je i razumljivo, sajentolozi ne deluju u kriznim područjima, već tamo gde su sređene prilike, gde se stanovnici bore za egzistenciju, već su na takvim položajima i takvog materijalnog stanja da žele da „prošire dostignuća svoga uma“, što svakako preko sajentologa dosta košta. Ovde su ratovi prošli, postoji sloj stanovništva, pogotovo u Beogradu i na severu,  srednja klasa, intelektualci, umetnici, koji  žele neki veći uspeh i afirmaciju u životu, njima bi mistična metoda sajentologa delovala izazovnom.