Kad su uvele tikve

Koliko vam se književni ukus promenio od vremena kad ste tek počeli da otkrivate književnost do danas? Da li bi vam Hajduk u Beogradu ili Kad su cvetale tikve danas bile jednako zanimljive knjige kao prvi put? Ako pretpostavimo da su knjige za mlade samo početak istraživanja svakog budućeg ozbiljnog čitaoca, onda se postavlja pitanje od čega svoju avanturu počinju današnji klinci – da li čitaju iste knjige kao i njihovi roditelji, ili se pojavilo nešto novo? Sudeći po promociji jedne knjige i jednom književnom festivalu tokom prethodne nedelje, to „nešto novo“ i te kako postoji, a postoji i ozbiljna publika koja će to da isprati. Dobrom posetom i pozitivnim reakcijama mogli su da se pohvale i festival kratke priče „Kikinda Short“, kao i izdavači zbirke kratkih priča Prostor za mokrog psa (Kulturni centar „Grad“, 2012). U zemlji koja je izgleda opsednuta romanom kao književnom formom (NIN-ov žiri svake godine dobije hrpu od preko 200 objavljenih naslova), sama činjenica da se ponovo budi zanimanje za kratke priče i književnost za mlade deluje pomalo neverovatno. Pa, ko su ti ljudi i o čemu pišu? KC „Grad“ je uz podršku Evropske književne mreže Traduki organizovao konkurs i pozvao autore da pošalju priče namenjene upravo mladoj publici, a kao rezultat nastala je zbirka Prostor za mokrog psa, u kojoj su priče 17 autora iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. Tijana Spasić, član žirija u kojem su bile još Lamija Begagić, Katarina Mažuran Jurešić i Ružica Marjanović, kaže za NIN da je posle prethodne zbirke u izdanju KC „Grad“, Gradske priče, razmišljala o tome šta bi mogla biti tema sledećeg konkursa, i došla je do zaključka da je književnost za mlade najzapostavljenija oblast kod nas. „Dobrih pisaca za decu ima, ali retko ko pokušava da se obrati tinejdžerima. I ono što postoji - ako nije reč o prevodima - uglavnom je zastarelo ili diskutabilnog kvaliteta“, kaže Spasićeva. Čitajući Mokrog psa, utisak je da se stvarnost sa širokih gradskih ulica i između tesnih kućnih zidova prelila na papir. „Neke od tema koje smo nastojali da isprovociramo su, na primer: vršnjačko nasilje, seksualnost adolescenata, uključujući i homoseksualnost, odnos prema putovanjima, bilo da je reč o turizmu ili emigraciji, uticaj društvenih mreža. Podstakli smo autore i da reaguju na brze promene u jeziku i slobodno koriste žargon, pošto smo smatrali da je važno da i u tom smislu tekstovi budu bliski mladima“, kaže Tijana Spasić. PERIFERIJA Imajući u vidu medijsku sliku o mladima u Srbiji (film Klip Maje Miloš je u tom smislu, recimo, prilično informativan), sama ideja o tome da se njima neko obraća jednom knjigom kratkih priča deluje veoma optimistično. Milena Ilić, autorka priče po kojoj je nazvana cela zbirka Prostor za mokrog psa, inače radi kao nastavnik srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi na beogradskoj periferiji, pa ima dobar uvid u ciljnu grupu. Glavni junak njene priče je dečak koji se od svojih vršnjaka razlikuje i po oblačenju, i po ponašanju i po muzici koju sluša, i kojem je veoma teško da se izbori za svoje mesto u društvu. “Čini mi se da današnji tinejdžeri mnogo manje čitaju, i ako čitaju, to je uglavnom ‘popularna’ literatura i uglavnom čitaju svi skoro isto, što čuju jedni od drugih. Nije da ne čitaju uopšte, ali čini mi se da slabo istražuju, slabo ih vuče da sami odu u biblioteku ili na netu sami iskopaju nešto od knjiga ili od muzike što bi ih interesovalo”, kaže Ilićeva. Promena se u slučaju dece kojoj ona predaje desila kada im je dala da pročitaju Selindžerovog Lovca u raži, kojim je većina bila oduševljena. „Do tada u školskoj lektiri nisu našli ništa slično, što znači da možda ponekad i treba neko da im preporuči nešto što bi im se svidelo, jer Selindžera ne bi možda sami nikad pronašli”, kaže Milena Ilić. Upravo to je i najveća vrednost ovakvih projekata, jer čitajući priče nekih od aktuelnih autora, mlada publika će neminovno naići i na neke ranije autore koji su postavili temelje žanra kratke priče. Takav je slučaj i sa Rejmondom Karverom, kultnim američkim autorom kojeg u svojoj priči Ventil spominje mlada spisateljica Dragoslava Barzut. Ona je učestvovala i na festivalu „Kikinda Short“ , gde je pred publikom od oko 300 ljudi čitala svoje priče. Ventil je priča o lezbejskoj ljubavi dve devojke u današnjem Beogradu, gradu u kojem je prosek godina na rušilačkim demonstracijama povodom održavanja gej parade bio ispod 20. Zbog toga su i Kulturni centar „Grad“ i festival „Kikinda Short“ u svoje ciljeve uvrstili i afirmaciju tolerancije i kulture različitosti. Dragoslava Barzut za NIN kaže da je dužnost pisaca da govore o ovakvim temama. ANGAŽOVANI „Književnost, po mom mišljenju, mora da se bavi angažovanim temama. To je naš način da utičemo na društvenu stvarnost, to nam je i dužnost. Ali, nije to ništa novo, jer već su se decenijama pisci bavili važnim političkim i društvenim temama“, kaže Dragoslava Barzut. Način na koji se ova mlada spisateljica i većina njenih kolega bave angažovanim temama daleko je od nekakvog politički korektnog propovedanja. Oni jednostavno puštaju da život pređe iz gradskih autobusa, sa ulica i iz učionica u knjige. A život čine i zabava i dobar provod, što se moglo osetiti i na festivalu „Kikinda Short“. Festival koji se održava u Kikindi i Beogradu uvek je dobro mesto i za upoznavanje sa novim i svežim evropskim i srpskim autorima, ali i veoma zabavno mesto. Organizator ovog festivala Srđan Papić deo atmosfere je opisao i na svom fejsbuk-profilu: „Drugo veče se završilo jutros tako što je cenjeni hrvatski pisac puštao Mesečinu u kolima, na krovu su mu plesali Poljak i Španac, kad se popela Čehinja, malo je usporio, što je bila sreća pošto bi zgazio cenjenog srpskog spisatelja koji je trčao oko kola. Ja se samo nadam da ćemo završiti bez žrtava.” „Siromašan smo festival pa nemamo novac, ali učesnicima i publici dajemo dobru zabavu i trudimo se da budemo dobri domaćini“, kaže Papić za NIN. Iako je zadovoljan dobrim odzivom publike na festivalu, Papić kaže da ipak ne veruje da će književnost za mlade kod nas moći da se razvije kao što je to slučaj na zapadu. „Suviše smo malo tržište da bi se pisci profilisali, pa bi tako roman neke porno zvezde bio na istom tržištu kao Milorad Pavić. Nema dovoljno mladih ljudi koji čitaju da bi se stvorila jaka ciljna grupa, pa naši klinci i danas čitaju Harija Potera ili Mi djeca s kolodvora Zoo. Problem je i to što je kod nas samo tri odsto stanovništva učlanjeno u neku biblioteku“, kaže Papić. Ovo su već podaci kojima bi morala da se pozabave i ministarstva kulture i prosvete. Jer, kako je rekao Zefirino Grasi, neko ko u detinjstvu nije zavoleo knjige, kasnije ih gotovo sigurno neće čitati.