Crna zemlja po propisu

Putovati kroz zemlju nije lako, jasno je to svakome ko je čitao Žila Verna, gledao Duška Dugouška, ili svedočio srpskom pokušaju da krtičje slepim štancovanjem zakona izbije na svetlost evropskog dana. Čini se da je taj put jednostavan samo mrtvima, da im je dovoljno umreti, no neće tako biti još dugo. Unija krematista Evrope namerava da i za posmrtna putovanja uvede pasoš. No, pre nego što se neki zlosrećni državljanin Srbije upita. „Da li je moguće da ni pod zemlju neću moći bez pasoša?“, treba reći da bi pomenuti pasoš za podzemlje, za razliku od svog nadzemnog pandana, putovanja mogao da olakša. „Krematistički pasoš bio bi dokument koji bi garantovao da je osoba za života želela da se kremira. Tada ta želja ne bi morala da se dokazuje, i srodnici ne bi mogli da je po svojoj volji menjaju. Takođe, takav bi pasoš trebalo da bude dokaz gde god čoveka smrt zadesi. Kada čovek umre u inostranstvu, porodice moraju da plate užasno skup i komplikovan prevoz posmrtnih ostataka, a pasoš bi omogućio da umrli bude kremiran tamo gde je izdahnuo, nakon čega bi trebalo preneti samo urnu, što je, naravno, daleko jednostavnije“, objašnjava Maja Nikolić, sekretarka domaćeg udruženja krematista „Oganj“. Pasoš za drugi svet tek je jedna od novina koja će morati da nađe put u srpsko posmrtno zakonodavstvo. Ništa čudno, uzimajući u obzir da nam Zakon o sahranjivanju i grobljima potiče iz 1977. godine. „Zalažemo se za brojne promene već dvadeset godina. Tokom priprema za ulazak u EU i ti će propisi morati da se prilagode evropskim. Nadamo se da ćemo sada, kada je ,Oganj’ postao član Evropske unije krematista, dobiti možda malo više sluha nadležnih…“ Pepeo Porodicama će najzad biti dopušteno da sa pepelom pokojnog postupe „filmski“, i raspu ga gde je umrli želeo. „Danas urne ne dospevaju u ruke porodice, one se mogu smestiti samo u grobno mesto, ili rozarijume i kolombarijume. Pepeo se može rasuti samo u Vrtu sećanja, kakav ima beogradsko Novo groblje. Porodici, nije dopušteno da pepeo raspe. LJudi to, naravno, rade, ali rizikuju da budu kažnjeni. A kao što znamo iz filmova, to se u inostranstvu sme.“ Pogrebnom tehnologijom za Evropom kaskamo koliko i pogrebnim zakonodavstvom, pa će i tu štošta morati da se menja. Prema rečima Maje Nikolić da se zaključiti da nema tog Đenke koji bi trajno popravio onaj legendarni beogradski krematorijum na groblju Lešće. „Javno komunalno preduzeće ,Pogrebne usluge’ zaključilo je da se više isplati sagraditi novi, nego ovaj popravljati. Otvoren je 1963, i uveliko je problem naći za njega rezervne delove, pa majstori moraju sami da ih prave. Hteli bismo da uvedemo i mogućnost da se umrli, kao što je uobičajeno drugde, kremiraju u sanducima od recikliranog papira ili kartona, jer sada sanduke pravimo od drveta, obrađujemo ih, lakiramo, samo da bismo ih naposletku spalili.“ Kontroverzno bi moglo da bude obavezno kremiranje ljudi kojima su presudile zarazne bolesti, obaveza koja – različitih stepena strogosti – takođe postoji u inostranstvu. Dok bi takav propis imao smisla u slučaju da neko u Srbiji umre od ebole koju je poneo sa rada u Kongu, treba se nadati da traljava zakonska obrada neće učiniti obaveznim spaljivanje svakoga ko je umro od sezonskog gripa. Naposletku, kremacija ili sahrana, trebalo bi da bude lična odluka. A koliko često se ljudi odlučuju za kremiranje, ne zavisi više samo od religije. O tome govore, recimo, velike razlike u procentu kremiranih unutar katoličkih zemalja. Međunarodno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da se kremirati dalo svega sedam odsto Poljaka i 11 odsto Italijana, ali i 48 odsto Portugalaca i skoro 75 odsto Slovenaca. Slično je i sa pravoslavcima – krematorijum je izabralo 48 odsto Rusa, i znatno manje Srba. „U Beogradu smo stigli do 22 odsto, ali je u ostatku Srbije procent znatno manji. U Vojvodini je, na primer, 12 odsto. Doduše, širom Srbije taj postotak raste.“ No, svejedno, zanimljivo je čuti kako glavne balkanske religije gledaju na kremiranje. I da je, kao što će sutrašnje, i one jučerašnje pogrebne promene na Balkanu podstakla Evropa. „Pod uticajem evropskih kretanja, pitanje kremacije kod nas se postavilo početkom prošlog veka. Sveti sinod SPC je u tri maha tokom prošlog veka doneo gotovo istovetnu odluku – ako se kremacija ne obavlja po želji pokojnika, već njegove rodbine, dopušteni su i opelo i pomeni. Ako je sam želeo da bude kremiran, sve to mu se uskraćuje. Ova formula važi do danas, ali rodbina onoga kome sledi kremacija može crkvi da podnese molbu za opelo, i crkva je izuzetno retko odbija“, kaže analitičar vere Živica Tucić. Barem načelno, ni druge velike religije Balkana nisu oduševljene kremiranjem. „Jevreji nisu predvideli molitveni obred za kremirane. Spaljivanje se smatralo skrnavljenjem moralnih zakona, i izuzetak je činjen samo onima koje je sažegao požar, i onima koji su stradali u nemačkim krematorijumima. Muslimani takođe ne dopuštaju spaljivanje umrlih.“ Običaji Hrišćanstvo je, međutim, moralo smisliti nekakav zajednički život sa kremiranima. „U Rusiji postoji izmenjeni obred opela za kremirane. To se ne čini rado, jer ’podseća na oganj Sodome i Gomore’, ali je u Rusiji svejedno broj kremacija veliki. O prilagođavanju sadržaja opela razmišljaju i neke pravoslavne crkve. U Grčkoj već ima konkretnih predloga, koji će uskoro biti podneti na usvajanje. Crkve na Zapadu odustale su od protivljenja, prvo protestantske, a postepeno i Rimska crkva.“ Ako ta reč nije neumesna, zabavno je to što crkve na kremiranje ne gledaju mrko zato što je ono „novotarija“, već zato što ih podseća na prehrišćanske, paganske običaje. A neki klasični paganski običaji na srpskim grobljima i u kućama umrlih opstaju, čini se, bez mnogo crkvenog protivljenja. „Svi znamo za običaj iznošenja hrane pokojnicima. Narod smatra da te ponude dospevaju do umrlih, a kolektiv čini svoje – ako zajednica nešto radi, onaj ko to ne čini biće pod osudom i grehom. LJudi se takođe boje da će im umrli zameriti što su njegovi prethodnici dobijali ponude, a on nije. U većini krajeva Srbije još se pažljivo izvode običajima propisani rituali poput zatvaranja očiju, vezivanja ruku i nogu, prekrivanja ogledala, televizora i drugih sjajnih površina, udaranja eksera na mesto gde se u kući nalazio kovčeg, i drugog što treba da onemogući duši umrlog da se vrati. Takođe, poznate su nam i grobnice opremljene poput stanova, što sam gledala, na primer, u Knjaževcu“, kaže Vesna Marjanović, muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu. Bizarni običaji Lomače, ples i rakete Uzimajući u obzir da se u Srbiji neke grobnice još opremaju stilskim nameštajem, ne bi trebalo nijedan svetski pogrebni običaj da nazovemo bizarnim. Recimo samo da je ovo pregled... ekscentričnijih. Teško je zamisliti brutalniji pogrebni ritual od zloglasnog indijskog „satija“, gde na lomači koja pokojnog muškarca vodi ka zagrobnome biva spaljena i njegova udovica. Živa. Mada je, naravno, zabranjen, „sati“ se i dalje ponekad dogodi u nekim seoskim područjima Indije. Kao ni ranije, ni danas nije izvesno koliko je odlazak žene na lomaču dobrovoljan. Mnogo je veselije na Madagaskaru, gde Malgaši, domorodački žitelji ovog ostrva, svakih sedam godina vade mrtve iz grobnica, umotavaju ih u nove tkanine, i plešu sa njima oko spomenika, uz živu muziku. Zanimljivo je to da je ovaj običaj novijeg datuma, tek nekoliko stotina godina star. Posebne bodove za poetičnost dobija tibetanska „nebeska sahrana“. Monasi ritualno seku telo umrlog, a ostatke polažu na planinske vrhove, gde će lešinari dovršiti posao. Smisao ovakve sahrane nalazi se u tome što umrli služi kao hrana živim bićima, a blagonaklonost prema svom životu važna je budistička vrlina. Kada smo već kod hrane, ne zna se pouzdano da li neka amazonska ili papuanska plemena i dalje svoje mrtve jedu, ali moguće je. No, ako želite ići ukorak sa vremenom, jedini pravi izbor je svemirska sahrana – vaši kremirani ostaci mogu biti ubačeni u raketu koja će potom kružiti Zemljinom orbitom nekoliko godina. Ako ste veliki naučnik, poput Judžina Šumejkera, geologa i planetologa, vaši ostaci mogu se vinuti i do Meseca.