Mete predrasuda

Tek što je upisao ćerku u srednju školu pozvao ga je psiholog na razgovor sa jednim jedinim pitanjem – kako on kao muškarac izlazi na kraj sa adolescentkinjom. Kaže da nije imao utisak da je pitanje dobronamerno i da je odraz brige društva za oca koji sam odgaja troje dece, već pre provera – smemo li tom sumnjivom tipu ostaviti tinejdžerku. Nije ni prvi ni poslednji koji se tako osetio, a ni prvi ni poslednji koji se zbog toga javno žalio. „U porastu izveštavanja o pedofiliji, samohrani otac često biva podvrgnut ispitivanju koje se ne obavlja nad majkama. Oni se susreću sa zidom odbijanja čak i u centrima za socijalni rad. Jedan otac me je pitao da li je moguće da u centrima ne postoji nijedna osoba sa senzibilitetom za rad s ljudima, posebno samohranim očevima i zašto se prema njemu ponašaju tako da svakog časa očekuje obezbeđenje da ga izbaci”, kaže Dragana Ćorić, predsednica novosadskog udruženja Roditelj i dodaje: “Samohrano roditeljstvo nije nimalo lako, jer je skopčano sa problemima uklapanja vremena, obaveza i toga da sami skoro 24 sata brinete samostalno o svom detetu. I sama sam samohrani roditelj i kao takva kažem da su samohrani očevi diskriminisani psihološki, etički, a donekle i pravno.” I ne samo diskriminisani već i nevidljivi kao kategorija. Pojavljuju se tu i tamo u izveštajima kao brojka, a ne kao grupa ljudi sa ozbiljnim problemima kojoj bi društvo trebalo da pomogne. Smatra se da ih nema mnogo, da se uglavnom radi o udovcima, a čak i zakoni u brojnim situacijama pominju samo majke (zbog njihove biološke predispozicije za roditeljstvo) i samohrane majke, dok se samohrani otac nigde izričito ne apostrofira. Ima ih daleko više nego što se pretpostavlja i nisu svi udovci. Još prilikom popisa od pre 10 godina je zabeleženo da ih postoji 74. 000, a prema proceni Vere Totić, predsednice Udruženja samohranih roditelja Srbije, njihov broj se povećao za oko 80 odsto. Mnogi su ostali sami sa decom u trenutku kada ih je majka napustila da bi se preudala i zasnovala novu porodicu, ali uglavnom ne usled odluke suda već odluke majke. Zakon je prilično restriktivan u odnosu na očeve i fleksibilan kada su u pitanju majke - otac dobija starateljstvo nad detetom isključivo u slučaju smrti majke ili njene psihičke ili fizičke nemogućnosti da obavlja svoju roditeljsku funkciju. Ali, to nije sve. Sudovi najčešće, da li iz konformizma ili navike, staju na stranu majke čak i kada postoje dokazi psihičke ili fizičke nemogućnosti, čak i ako otac dokaže da ima bolje materijalne, stambene i psihološke uslove za odgajanje deteta. Prava Zbog pomalo diskriminatorskog zakona, ali i zbog sve veće potrebe da se samohrani očevi organizuju, početkom godine je u Beogradu osnovano Udruženje razvedenih i rastavljenih očeva i očeva samostalnih staratelja Srbije, pod nazivom „Tata”. NJihov cilj je da prikupe potpise i podnesu predlog zakona koji će štititi očeve i dati im veća prava prilikom određivanja starateljstva. Oni se jednostavno ne mire sa činjenicom da postoji samo majčinski instinkt jer se roditeljskim instinktom niko ne rađa. On se stiče tokom odgajanja deteta, a jedino se usmerava na malo drugačiji način jer se tate razlikuju od mama, baš kao i muškarci od žena. A da li je to što muškarci mogu da pruže dovoljno ili će deca koja odrastaju samo sa očevima na neki način biti drugačija, objašnjava Radmila Grujičić, psiholog: „Ne može se generalizovati jer je svaka priča individualna, zavisi od mnogo faktora, a prvenstveno od toga kakva je ličnost otac. Samim tim što je neko muškarac, upućuje na različitost u odnosu na tradicionalnu ulogu po kojoj je majka ta koja se podrazumeva kao topla i emotivna a otac kao neko ko privređuje i više je usmeren na događaje van kuće. U samom startu uloga samohranog oca izmešta ga iz tradicionalne uloge, a da li će se on snaći i kako će to uticati na dete je vrlo individualno. Sigurna sam da se neki očevi snalaze iako ta uloga nije nimalo laka. Zakon ide u tom pravcu da olakšava samohranim očevima ali negde, mi kao društvo nismo dovoljno zreli. Tradicija, pritisak i neke kulturološke norme prave izuzetno veliki pritisak na te očeve i ne olakšavaju im da se što bolje snađu u toj ulozi. Otpori su veliki, teškoće su velike ali ako otac uspe sve to da izbalansira može sasvim normalno da iznese tu ulogu i dete može bez osledica da izađu iz te situacije, bez ikakvih problema ili emotivnih poremećaja.“. Ako se izuzme slučaj sa početka teksta o proveri podobnosti oca da brine o ćerki, postavlja se pitanje koji su to još otpori koje društvo pruža samohranim očevima. Pa, pre svega kulturološki. Izloženi su podsmehu ako kažu da idu kući da peglaju, društvo ih gleda sa sažaljenjem ako odbiju da piju u kafani (posebno u malim sredinama), imaju status „muškarca nižeg reda“ ako kuvaju ili menjaju pelene. I po pravilu se više ustručavaju da zatraže pomoć ili da javno progovore o svom problemu što im dodatno otežava ionako komplikovan život. I nikada (sem kada baš nemaju kud) ne traže materijalnu pomoć. Navike Kako se u takvim uslovima nose sa odgajanjem dece i koji su po njih najveći problemi, objašnjava Dragana Ćorić: “Svi do jednog koji su se obratili udruženju i sa kojima sam razgovarala su priznali da im je najteže bilo biranje odeće u prodavnicama za decu. Nose metar sa sobom, premeravaju, mere, zapisuju. Presvlačenje pelena i noćno nespavanje za njih nisu problem, baš kao što to nisu ni dečje bolesti i prehlade, a ima onih koji su ćutke na nogama zajedno sa decom, preležali boginje. U nekoliko navrata sam razgovarala i sa decom koja žive samo sa očevima. Stekla sam utisak da su to jake osobe, koje nisu imale u sebi ni trunku mržnje usađenu protiv majki koje su ih napustile”. Psiholozi, međutim, upozoravaju da problem dece koja rastu sa samohranim očevima nije ni veći ni manji nego problem koji imaju deca samohranih majki. Recimo, kada se priča da otac ne ume da se snađe sa ćerkom u pubertetu, ne razmišlja se o tome da ni majkama nije lako sa dečacima u tom dobu. “Svakom detetu su potrebna oba roditelja jer roditelji imaju različitu ulogu u odgajanju deteta. Detetu koje raste samo sa ocem je potrebna ženska figura i to može biti tetka, baba, pa čak i komšinica. Bilo koja žena u koju dete ima poverenje. Na isti način je detetu koje raste samo sa majkom potrebno da neko iz okoline preuzme očinsku ulogu“, kaže Radmila Grujičić. A opšti zaključak i psihologa i svih udruženja koja se brinu o roditeljstvu jeste da je pomoć potrebna svakom, i samohranim očevima i majkama, a da je jedini pravi recept za sve – maksimalno se posvetiti detetu. Srpska stvarnost U udruženju Roditelj kažu da su sve češće svedoci situacija u kojima majke ostavljaju decu. Pominju slučaj oca koji je ostao sam sa dvoje dece jer je majka, na ročištu tokom postupka za razvod braka, rekla da ne želi više da ima veze sa tom decom, jer se udaje čim se razvede. Nakon toga je samo otišla na drugu adresu, u drugi grad i nijednom nije pozvala svoju decu, čak ni da im čestita rođendan. “Ovakvi slučajevi, kada žena nakon razvoda braka odlazi i relativno brzo zasniva novu zajednicu, u kojoj rađa novu decu a sa starom zajednicom i decom iz te zajednice raskida sve moguće veze, su postali srpska stvarnost. Takve majke nikad ne budu predmet društvene osude. Kada to urade muškarci oni postaju predmet zgražavanja, osude, linča, čak i medijskog, dok se istina o takvim slučajevima sa ženama i majkama u glavnoj ulozi jednostavno prikriva. Iskreno mi nije jasno zbog čega. Bilo bi dobro kada bi se samohrani očevi u brojnim zakonima mogli izjednačiti sa samohranim majkama i kada bi se njihovo pojavljivanje kao jedinog roditelja moglo izjednačiti i u glavama ljudi oko njih. Takođe je bitno da konačno počne osuda majki koje odlazeći u drugu zajednicu spaljuju sve mostove za sobom i zaboravljaju svoju prvorođenu decu. To bi bio solidan početak demokratije i jednakog pristupa svima, u ovoj oblasti”, kaže Dragana Ćorić.