Nove poze starih likova

Ivica Dačić Predsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova Nije nikakvo čudo što se mandatar Ivica Dačić onako samouvereno razmahao, deleći lekcije i packe na sve strane – direktorima javnih preduzeća, finansijskom sektoru, bivšim partnerima, sadašnjim partnerima iz porodice Krkobabić, sindikalcima nezadovoljnim porodicom Krkobabić, onima koji govore o povratku Srbije u devedesete, turskom premijeru, onima koji bi nešto da ga pitaju... Trećeplasirani na izborima ima ozbiljne razloge za hipertrofiju samouverenosti. I to ne samo zbog preveslavanja konkurencije demonstriranog u poslednjih mesec dana kada je, po drugi put, odlučio ko će činiti vladu Srbije, ali i ko će tu vladu voditi. Ili se, makar, praviti da je vodi, u slučaju da ga koalicioni partneri preglasaju. Uspešno vođenje pregovora kojima je podršku 14,51 posto birača izašlih na izbore, trampio za (najavljenu) funkciju premijera i ministra unutrašnjih poslova, nakon kojih je izvoleo uporediti sebe sa Vinstonom Čerčilom („Veličina je u prihvatanju odgovornosti, a ja sam je prihvatio“) samo je poslednji u nizu golova koje je, tokom poslednje decenije, nekadašnji najbolji imitator Slobodana Miloševića dao domaćoj i svetskoj javnosti. Onako opterećen punim koferom negativnih preporuka uspeo je, recimo, da se uz nesebičnu asistenciju bivšeg strateškog partnera Borisa Tadića, okiti „proevropskim“ perjem - uprkos višegodišnjem portparolskom trudu u odbrani politike koja je u ime Srba i Srbije zaratila sa celim zapadnim svetom. Pa da, onda, tako kostimiran stigne do važnih briselskih i nešto manje važnih vašingtonskih kabineta, istih onih koji su ga godinama pozicionirali na visoko mesto crnih lista nepoželjnih gostiju Evropske unije i SAD. I da se, nakon svega, preporuči na sve strane sveta kao mandatar „ruske vlade“ spremne da vodi „jaku i pravednu Srbije koja će biti na evropskom putu, ali će štititi svoje nacionalne interese“. I koja će „iako će biti orijentisana na razvijanje tržišne privrede, biti okrenuta i postizanju socijalne pravde“. Osim političke veštine, naučene od velemajstora iz Požarevca, osvedočene lukavosti, sposobnosti za dobre procene, odličnih veza, spremnosti na rizik i ogromne energije koju ulaže u permanentan promotivni rad na terenu, Dačićevom aktuelnom političkom usponu verovatno je doprinela i jedna velika komparativna prednost koju ima u odnosu na gotovo sve političke konkurente. Aktuelni mandatar, naime, raspolaže neprocenjivim iskustvom pada sa velike visine učešća u apsolutnoj vlasti, doživljenog 5. oktobra 2000, posle koga je sledio ne baš lak i izvestan povratak na političku scenu. Osim prezira u dobrom delu javnosti i medija, morao je, prvih godina posle pada Miloševića, da se nosi i sa ozbiljnim unutrašnjim partijskim izazovima, tokom kojih je neke oponente porazio (Milorad Vučelić) a druge preveo na svoju stranu (poput Milutina Mrkonjića, koji je, tokom 2005. i 2006, a naročito nakon izbijanja afere „Kofer“ tražio smenu Dačića sa tadašnje funkcije predsednika Glavnog odbora). Naznaka svetla na kraju tunela, praćena mrvicama rukovodećih mesta u javnim preduzećima, stigla je bila u ponudi Vojislava Koštunice za podršku njegovoj manjinskoj vladi. Posle je sve bilo lakše, pa je i tempo ubrzan: pametno prelomivši u pregovorima posle izbora 2008, osim značajnih mesta u vladi dobijenih ulaskom u politički brak sa Demokratskom strankom, dobio je i savršenu mašinu za pranje prljavog veša, nakupljenog prvenstveno tokom musavih devedesetih. Taj dragoceni komad bele tehnike, osim najčešće upotrebljavanog programa poznatog pod nazivom „Deklaracija o pomirenju DS –a i SPS-a“, imao je i poseban dodatak – preporuku koja je rezultirala potvrdom kandidature SPS-a za članstvo u Socijalističkoj internacionali. Savremena tehnika, međutim, ma kako dobro radila, ima kratak rok trajanja. Ovog leta je, zato, došlo vreme za rastanak od omiljene mašine i njenu zamenu sasvim neočekivanim komadom tehnike – mikrofonom. Nova igračka pokazala se toliko inspirativnom da čak ni iscrpljujućeg lupanja šakom o sto i udarničkog ispaljivanja populističkih i demagoških poruka, mandatar ne propušta priliku da se dohvati mikrofona i zapeva neku od omiljenih pesama – dokaza da je reč o „čoveku iz naroda“. Istog onog koji poučno kaže – zasviraj, i za pojas zadeni.  Žarko Obradović U duhu naziva partije kojoj pripada, tokom ministarskog mandata, uglavnom se bavio socijalom u obrazovnom sistemu: besplatnim udžbenicima, platama nastavnog osoblja i gašenjima štrajkova. Reforma školstva je povremeno dolazila na red, ali nikada na njemu nije ostajala dovoljno dugo da bi se išta promenilo, ako se izuzme besmisleno tumbanje matura i prijemnih (sad imamo jedno, sad drugo, pa se opet predomislimo). Sistem je uglavnom menjan samo sa jednim ciljem – da se što manje primeti koliko je znanje tanko. Kada se više nije imalo kud pristupilo se vanrednim merama: 80 odsto škola je prošle godine lažiralo malu maturu (niko nije kažnjen), prijemni testovi iz matematike su se prodavali na ulici, a prilikom polaganja srpskog jezika bile su dozvoljene pravopisne greške. Sve to je preporučilo Žarka Obradovića za još jedan mandat na mestu ministra prosvete, u kom će možda završiti Strategiju obrazovanja koja je jedna od najneobičnijih ikad viđenih reformi – javna rasprava je vođena mimo univerzitetskih centara, gotovo u ilegali.  Slavica Đukić Dejanović Šampionka tolerancije među socijalistima, posebno vešta u davanju izjava kojima se ne zamera nikome, brižna doktorka koja o pacijentima brine i kad izađu iz ordinacije, levičarka u duši, retro-fenserka spolja, Slavica Đukić Dejanović u biografiji ima i svašta drugo. Recimo, titulu „jedne od glavnih aktera izborne krađe u Kragujevcu 1996,“ ali i ulogu odane prijateljice Slobodana Miloševića, koja je boravila u vili „Mir“ u noći njegovog hapšenja, ali nikad nije javno objasnila šta se sve tamo dešavalo i zašto se tvrdi da joj pripadaju najveće zasluge za njegovu mirnu predaju. Posebno bi korisno moglo biti njeno umeće da slalom Ivice Dačića kroz političke stavove „ispravi“ tumačenjima iz kojih proizilazi da on baš i nije rekao to što je rekao, ostavljajući, ipak, partijskom šefu dovoljno prostora da nekom drugom prilikom - ponovi to što „nije rekao“. „Linija razgraničenja podrazumeva da tamo gde postoji dominantno srpsko stanovništvo budu prisutne i institucije Srbije“ - tako je, primera radi, objašnjavala da Dačić „nije tražio podelu Kosova“ nešto pre nego što je on ponovio da je – podela Kosova najbolje rešenje.  Milutin Mrkonjić Peticiju građana saglasnih sa ocenom internet-sajta Istinomer, da je, zbog najvećeg procenta neistinitih i nedoslednih izjava datih u poslednje četiri godine, Milutin Mrkonjić nepodoban za ministra u novoj vladi, u pregovorima koalicionih partnera oduvali su znatno snažniji argumenti. Recimo, ova Mrkonjićeva tvrdnja: „U poslednjih pedeset godina, sve što je u ovoj zemlji izgrađeno, delo je mojih ruku“ (27. februar 2012, saopštenje kao odgovor na prozivku LDP-a zbog prisustva na skupu podrške Vojislavu Šešelju). I zašto bi se, uostalom, neko odrekao čoveka koji je tri dana pre roka „obnovio Srbiju“ posle NATO bombardovanja? Zar bi se mogla Srbija uvesti u Evropu i očistiti od kriminala bez živopisnog ministra u vladama Branka Mikulića (SFRJ) Milana Panića (SRJ) i Vladi Srbije Mirka Cvetkovića, bez najvernijeg druga Slobodana Miloševića, najupornijeg obožavaoca Borisa Tadića, počasnog doktora nauka Univerziteta Megatrend, lakost manekena, velike ljubavi Ane Bekute i modernog tviteraša koji se ističe, kako sam kaže, „mislima u stilu Karadžićevog Crven bana“?  Jovan Krkobabić Čovek koji je u oštroj konkurenciji inspirativnih likova uspeo da se izbori za ulogu glavnog junaka humorista raznih profila, u pregovorima o formiranju vlade izborio se i za nešto što mu verovatno mnogo više znači: da, sem sebe, još jednom zbrine i sopstvenu nejač (za oca je sin uvek sin). Za sina Milana, potpredsednika porodične penzionerske partije, ipak, nije ugovorio ministarsku funkciju, ali bi, prema glasinama koje su u opticaju, funkcija direktora jednog od javnih preduzeća, izgleda mogla biti dovoljna da junior prestane da se nezadovoljno duri, kao što je to činio preteći kako od vlade neće biti ništa, ukoliko PUPS ne bude „aktivno učestvovao u pregovorima“. Krkobabići su time pružili argument za tezu da iver ne pada daleko od klade –ucenjivački model funkcionisanja na političkoj sceni otac Jovan toliko je usavršio da nije odoleo ni od takvog nastupa čak prema biračima: sa predizbornog skupa u Užicu proletos im je poručio da bi, „ukoliko PUPS ne bude na javnoj sceni“ isplata penzija mogla biti dovedena u pitanje već u junu!  Aleksandar Vučić Čoveka koji čuva tajnu punog personalnog sastava i raspodele nadležnosti nove vlade Srbije, od raspevanih pripadnika prvog političkog ešelona Srbije ne razlikuje samo zabrinut izraz lica koji i po suncu i po kiši nosi kako po Srbiji, tako i po svojim novim omiljenim destinacijama, poput Vašingtona. Naprednjak Aleksandar Vučić, naime, ima najduži staž čekanja funkcije na kojoj bi mogao da iskaže svoje godinama gomilane sposobnosti, vizionarstvo i patriotizam. Čak je i Tomislav Nikolić, njegov decenijski opozicioni partijski saborac, onomad, voljom Vojislava Koštunice, nekoliko dana bio predsednik Skupštine Srbije. O Ivici Dačiću čiji je oporavak započet u vreme istog tog premijera i Mlađanu Dinkiću koji je posle 2000. silazio s vlasti tek da uzme zalet i promeni politiku, da ne govorimo. Spremao se dugo i marljivo nekadašnji briljantni student prava i još briljantniji učenik Vojislava Šešelja za taj radni i svečani dan kada će položiti zakletvu na odanost Republici Srbiji i „svojom čašću se obavezati“ da će „dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“. Smislio je i kako da se što efikasnije suprotstavi svom najljućem neprijatelju – radikalu Aleksandru Vučiću. Recept je, za srpske uslove, izrazito svež i originalan i bazira se na okupljanju novih i nekompromitovanih ljudi, s jedne strane, i uspešnih kadrova bliskih partijama koji nisu deo nove vladajuće koalicije, s druge strane. Problem je samo u tome što je, ma kako pametna bila, čitava ideja samo endemski primenljiva i može da važi isključivo u naprednjačkoj kvoti, i to u onom njenom delu koji nisu naselili izborni koalicioni partneri naprednjaka, poput nezaboravnog ministra za kraduckanje Velimira Ilića. Ima v. d. predsednika naprednjaka i plan kojim će pokušati da ipak premosti taj kadrovski problem, a na njegovoj javnoj promociji najupornije radi njegov koalicioni partner Aleksandar Vulin, koristeći svaku priliku da imenjaka Vučića nazove „srpskim Eliotom Nesom“. Prema tom planu, čovek koga i posle dvodecenijskog staža u politici zovu „mladim“, trebalo bi da u novoj vladi dobije poziciju koja omogućava obračun sa korupcijom i kriminalom. Uvek odlično obaveštenom Vučiću savršeno je jasno da bi, s obzirom na ekonomske prilike i kosovske neprilike, to mogla biti jedina oblast u kojoj je moguće postići kakve-takve konkretne rezultate. I zato je, tvrdi se, spreman da ipak ne uđe u vladu, u slučaju da se nešto poremeti u navodno postignutom dogovoru prema kome bi upravo on trebalo da koordinira sve službe bezbednosti. Osim, naravno, ukoliko se ne ukaže još jedna potreba za žrtvovanjem zarad dobrobiti Srbije, za koje je Vučić, pokazalo se, uvek spreman: zbog višeg interesa, prešao je preko sopstvenih obećanja da će, kad dođe na vlast, uhapsiti Dinkića i zaklinjanja da ga „ni Bog ne može naterati da uđe u vladu sa SPS-om“. Kao što je, zbog viših interesa, svojevremeno, kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, stao iza Zakona o javnom informisanju, zapamćenog po izuzetnoj efikasnosti u gašenju redakcija „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ i naplati najvećih kazni od medija u istoriji srpskog novinarstva. Viši interesi vremenom su evoluirali, pa je kasnija verzija Vučića uložila značajan trud u sasvim drugačijem isticanju u medijskoj oblasti – od protivljenja postoktobarskoj verziji restriktivnog medijskog zakona koji je inicirao njegov novi partner Dinkić, do današnjeg koalicionog sporazuma u kome značajno mesto zauzima zalaganje za slobodu medija. Sve je to, ipak, bezazleno u odnosu na evoluciju „viših interesa“ koja je prouzrokovala drastične promene Vučićevih stavova prema Evropskoj uniji (od nekadašnjeg uverenja da je najbolje za nas da budemo stalni kandidat, a da nikad ne uđemo u Evropsku uniju, do današnjeg nepokolebljivog zalaganja za što bržu integraciju) ili Americi. Ta velika sila koja je za radikala Vučića bila takoreći uzrok svih zala ovog sveta, za naprednjačku verziju istog čoveka je toliko važan politički partner, da je bilo neophodno da, samo nekoliko dana nakon beogradskog razgovora sa visokim predstavnicima američke administracije Filipom Rikerom i Filipom Gordonom, pobedi zdravstvene probleme koje mu pričinjava letenje i ode u prilično tajanstvenu posetu Vašingtonu. I to pre završnih razgovora o formiranju nove vlade i lične odluke o svom mestu u njoj. Isključivo zbog viših interesa.  Zorana Milanović Mihajlović Prema najavama, Zorana Milanović Mihajlović trebalo bi da narednih dana ima premijeru na ministarskoj funkciji, ali to uopšte ne znači da joj nisu poznate tajne funkcionisanja državne uprave. Profesorka (vanredna) na Megatrend univerzitetu, važna iskustva iz oblasti upravljanja državnim poslovima stekla je na poziciji savetnice za energetiku potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa (2004-2006), a potom i savetnice premijera Republike Srpske Milorada Dodika. Kada je, u proleće 2010. pristupila naprednjacima, pokazalo se da poznaje i tajne političkog rada, odnosno razlike između delovanja u okviru vlasti i opozicionog angažmana. Tako je, recimo, s pozicije Labusove savetnice, tvrdila da je vlada uradila veliki posao time što je donela strategiju razvoja energetike da bi, pristupivši tadašnjoj opozicionoj partiji, najveći problem u oblasti energetike uočila u – nedostatku strategije. S obzirom na to da vlada u nastajanju ima nezvanično ime „ruska vlada“, zanimljiva je i činjenica da je njena verovatna buduća članica poznata i kao kritičar dogovora o gasovodu Južni tok i prodaje („poklanjanja“) NIS-a Rusima.  Goran Knežević Novi-stari gradonačelnik Zrenjanina tvrdi da bi mu bila čast i izazov ukoliko bi se ostvarile medijske spekulacije o njemu kao ministru poljoprivrede, ali bi takva odluka ipak mogla biti veći izazov za samu novu vladajuću koaliciju, pre svega naprednjake čiji je Goran Knežević sada član. A to je postao nakon što je, posle 13 meseci boravka u zatvoru, oslobođen optužbi za zločinačko udruživanje, zloupotrebu službenog položaja, primanje i davanje mita. Puna istina o četvrt miliona evra, otkrivenim u njegovim tajnim bankarskim sefovima, za koje je tvrdio da pripadaju Demokratskoj stranci čiji je funkcioner bio u momentu prvog dolaska na funkciju gradonačelnika Zrenjanina, do danas nije došla do javnosti. Prema njegovoj verziji, našao se u centru afere „zrenjaninska građevinska mafija“ jer je, kao gradonačelnik, postao „smetnja ličnim, poslovnim i političkim ambicijama raznih uticajnih interesnih grupa“. U negativnom kontekstu posebno apostrofira Bojana Pajtića, a u pozitivnom, osim novih partijskih drugova i – Mlađana Dinkića.  Nikola Selaković U odnosu na većinu potencijalnih kolega u novoj vladi, Nikola Selaković ima nemerljivu prednost – toliko je mlad (rođen je 1983) da nije ni stigao da biografiju temeljno popuni diskutabilnim dostignućima i pregalaštvom, uobičajenim na aktuelnoj političkoj sceni. Asistent je na Pravnom fakultetu u Beogradu, na predmetu Uporedna pravna tradicija kod profesora Sime Avramovića. U javnosti je primećen proletos, kada je s lakoćom najavio tužbu protiv poslanice Aleksandre Jerkov i medija koji su preneli vest da Tomislav Nikolić nema završen fakultet. Pre dve godine rekao je NIN-u da se 2001. pridružio radikalima iz revolta što mu je otac Miodrag, generalni direktor Industrije obuće Beograd, posle 5. oktobra dobio otkaz jer je bio član SPS-a. Člansku kartu te partije, tvrdi, nije uzeo zato što mu je Vojislav Šešelj bio uzor, iako je haški zatvorenik „odavao utisak čoveka koji se borio protiv DOS-ovog režima“. Valjda mu zato nije bilo teško da se SNS-u priključi od samog osnivanja 2008. Govori engleski, francuski, italijanski, uči starogrčki.  Prihvatljiv/a Svetu Rezultat truda Aleksandra Vučića da nekoga sa ozbiljnim ugledom u (zapadnom) svetu ubedi da prihvati funkciju ministra spoljnih poslova u utorak nije bio poznat. Znalo se samo da su napori lidera naprednjaka bili veliki i da su uključivali pregovore sa Milicom Delević, direktorkom Kancelarije za evropske integracije i dugogodišnjom lojalnom članicom Demokratske stranke i Roksandom Ninčić, šeficom Misije Srbije pri Evropskoj uniji još od 2005, inače nestranačkom ličnosti i nekadašnjom novinarkom. Poslednjih dana spisku je dodat i Rasim LJajić, dosadašnji ministar rada i socijalne politike, inače lider Socijaldemokratske partije Srbije, izbornog partnera DS-a, kome je, izgleda, ponuđeno da bira da li bi mu više odgovaralo mesto potpredsednika vlade ili ministra. Nešto nejasnije mesto u čitavoj koncepciji „otvaranja vrata Brisela“ pripada još jednom potencijalnom kandidatu pominjanom u medijima – Leonu Kojenu, nekadašnjem savetniku bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Odlazeći ministar Vuk Jeremić takvu mogućnost prokomentarisao je kao „najbolju vest koju je čuo“, što nije baš preporuka, s obzirom na to da Vučić o Jeremiću govori – sve najgore.  Kulturna osoba Upitan šta bi radio kada bi, kao što se odavno priča, postao ministar kulture, Radoslav Lale Pavlović, dramski pisac (Šovinistička farsa, Muke po Živojinu, Braća po oružju, Živeti kao sav normalan svet, Hajde da se volimo, Moj rođak sa sela...) citirao je novinara Pečata: „Radićemo sve drugačije od njih, kao prvu tačku. Kao drugo – radićemo sve drugačije od njih. Treća tačka je da nećemo krasti“. Kulturni radnici koji se ovih dana žale novinarima da od njega dobijaju najave da će „sa mnogima raščistiti“ možda ipak ne moraju da brinu zbog potencijalnog revanšizma člana Saveta za kulturu SNS – iako je upravo on važio kao kandidat za ministra u slučaju dolaska naprednjaka na vlast, poslednjih dana se spekuliše kako bi, u koalicionom interesu, za taj resor mogla biti zadužena Jasmina Mitrović Marić, kadar Pokreta snaga Srbije, koja je nedavno postavljena na funkciju šefa protokola u Predsedništvu Srbije. Javnost bi je se mogla sećati po emisiji „BK parlament“ čiji je autor i voditelj bila, ali i po funkciji direktorke Karić fondacije.  Velimir Ilić Stručnjak za razlikovanje prihvatljivog kraduckanja od neprihvatljive krađe, ekspert za teranje socijalista bagerom, renesansna ličnost sposobna da u isto vreme vodi važno ministarstvo, ispituje otpornost novinarskog materijala na psovke, pretnje i šutiranja i vredno piše magistarski rad iz oblasti železničkog saobraćaja – Velimir Ilić, dakle - u politiku je ušao 1990. kao član Srpskog pokreta obnove. Zahvaljujući toj članskoj karti postao je (prvi put) gradonačelnik Čačka davne 1996. Godinu dana kasnije, osnovao je Novu Srbiju da bi sa pozicije lidera te stranke još jednom gradonačelnikovao rodnim gradom, a onda se kvalifikovao i za ministrovanje u obe vlade Vojislava Koštunice (za kapitalne investicije 2004-2007, za infrastrukturu 2007-2008). U prošli saziv parlamenta ušao je u savezu sa Koštunicom, a izašao u koaliciji sa naprednjacima. Poznaje Sabinu, veliki je prijatelj sa Cecom, a upućen je i u političke veštine Nevene Adžemović, bivše članice grupe „Models“, koja se za poslanički mandat izborila upravo učešćem na listi Nove Srbije.  Verica Kalanović Uprkos medijskim navodima da je patrijarh Irinej od predsednika Srbije Tomislava Nikolića tražio da Verica Kalanović, ćerka njegovog nekadašnjeg cimera i kolege sa studija teologije, Velibora, postane ministarka vera, magistarki tehnologije poznatoj po nadimku „ženski Dinkić“ je, verovatnije, namenjena pozicija ministarke regionalnog razvoja, državne uprave i lokalne samouprave. Tako će moći da donekle nastavi posao koji je muški primerak započeo pre nego što je smenjen sa pozicije ministra za ekonomiju i regionalni razvoj u vladi Mirka Cvetkovića. Bila je to jedna od prilika za dokazivanje ocene da je reč o Dinkićevoj saradnici od najvećeg poverenja – reagujući na smenu partijskog šefa, Verica Kalanović je podnela ostavku na funkciju ministarke za nacionalni investicioni plan, da bi, mesec dana kasnije, postala potpredsednica vlade zadužena za privredu. Ulogu Dinkićeve desne ruke igrala je i u završnoj fazi dogovora o vladi, ali i u neuspelim pregovorima sa demokratama koji su, tvrdi se, radije razgovarali s njom nego sa muškim Dinkićem. Suzana Grubješić Po 101. put vam kažem, nećemo u vladu sa naprednjacima – rekla je Suzana Grubješić davnog 30. aprila 2012. u programu Javnog televizijskog servisa koji ovih dana emituje novi kontigent tužbi protiv građana koji ne plaćaju pretplatu. Neplatišama, međutim, dotična izjava ne bi mogla poslužiti na sudu kao argument za odbijanje plaćanja servisa zbog toga što neistinito informiše građane. A ni verovatnoj budućoj potpredsednici vlade za evropske integracije 101 put izrečena tvrdnja neće predstavljati problem, s obzirom na to da je do promene nepokolebljivog partijskog stava došlo zbog „viših interesa“. Ono što bi, jednoj od malobrojnih „prvoboraca“ G 17 plus još uvek vernih Dinkiću, na novoj poziciji moglo biti od koristi, jesu iskustva stečena na poziciji šefice delegacije Srbije pri Parlamentarnoj skupštini OEBS-a ili članstvo u nekoliko skupštinskih odbora (administrativnom, za evropske integracije, za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom). A ako šarolika koalicija bude znala šta hoće, buduća potpredsednica će moći sama taj stav da saopšti na engleskom, nemačkom, grčkom i francuskom jeziku.  Mlađan Dinkić Nije to bila baš praistorija kada je Aleksandar Vučić za skupštinskom govornicom širio prugastu pižamu sa oznakom „Dinkić 00001“, uz poruku tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću da bi u njoj trebalo da „odvede Mlađana Dinkića u zatvor“. A onda je uslišena želja naroda za promenama: Vučić, za koga je Dinkić tvrdio da je „indirektno ubio toliko ljudi da je čudno da može da izađe napolje“, Dinkić, koji je za Vučića dugo bio „najveći lopov u istoriji Srbije“ i imao „imunitet od bivše vlade zbog pljačke sa čarapom na glavi“ i Ivica Dačić, koji je, po Vučiću, bio „osvedočeni lažov i lopov“, udružili su se kako bi Srbiju spasli potpune ekonomske propasti, očistili od kriminala i korupcije i uveli u Evropsku uniju. Da su promene duboke i sveobuhvatne govori i činjenica da su retoriku namenjenu Dinkiću od Vučića sada preuzeli dojučerašnji koalicioni partneri lidera Ujedinjenih regiona: prema analizi Nenada Čanka, Dinkić je, tako, „mogao da bira – ministar ili robijaš“. Ako se, međutim, čitava stvar posmatra iz Dinkićevog ugla, moguće je uočiti i jasnu pravilnost. Još jednom se pokazalo da je formiranje vlade nemoguće bez frontmena „Monetarnog udara“ i autora „Ekonomije destrukcije“, pri čemu je dokazani stručnjak za pretvaranje minimalne podrške birača u maksimalnu vlast ponovo besprekorno demonstrirao tu svoju čudesnu alhemiju. Iako tek šestoplasirani na izborima, za sebe i svoje partijske saradnike/ce, rezervisao je ključne ekonomske resore u budućoj departizovanoj vladi Srbije. I sve to je spakovao pod šifru „žrtvovanja za opšte dobro“, rekavši da je dobio „najvreliji krompir, jer su privreda i finansije uvek najvrelije“. Zna čovek, uostalom - od pada režima političkog oca mandatara Ivice Dačića, nakupio je bogato iskustvo u oblasti kontrole državnih finansija. I još je uspeo da uđe u vlast čak i pre nego što je i formalno počeo da se bavi politikom – za guvernera Narodne banke Jugoslavije (najmlađeg) imenovan je u novembru 2000, pre nego što je, u maju 2002, nevladinu organizaciju G 17 plus preregistrovao u istoimenu partiju. Guverner je bio do 2003 (najpre NBJ, pa NBS). Od marta 2004. do oktobra 2006, u prvoj vladi Vojislava Koštunice bio je ministar finansija, a od maja 2007. do maja 2008, u drugoj Koštuničinoj vladi, nalazio se na funkciji ministra ekonomije i regionalnog razvoja (sa nadležnošću nad Agencijom za privatizaciju). U kabinetu Mirka Cvetkovića, formiranom maja 2008, postao je potpredsednik vlade i (opet) ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Sa funkcije, tokom čijeg obavljanja je pripremio teren za prerastanje G 17 plus u Uniju regiona Srbije, smenilo ga je u februaru 2001 – dajući mu idealnu priliku da još jednom ponovi poduhvat obesmišljavanja istraživanja javnog mnjenja koje ga, tradicionalno, pred izbore lociraju daleko ispod neophodnog cenzusa. Čovek koji je, tokom poslednje izborne kampanje, istovremeno bio i na vlasti (lider stranke čijih je petoro predstavnika ostalo u vladi) i u opoziciji (lično smenjen sa funkcije) uspeo je da vatrenim kritikama rada i učinka bivše vlade osvoji poverenje dovoljnog broja birača za prelazak famoznog cenzusa. Ali i, prema tvrdnjama nekadašnjih partnera, poverenje neimenovanih tajkuna, neophodno za prelazak sledeće stepenice ka vlasti. Dinkić, naravno, demantuje svaku priču o povezanosti sa tajkunima koja ga prati uporno kao paparaci Severinu, a u tom teškom poslu sada mu se pridružio i novi prijatelj Vučić. U opovrgavanju jedne druge nezgodne priče – one prema kojoj se ne može smatrati pouzdanim partnerom – Dinkić je i dalje sam. A argumenti su baš ozbiljni - do sada je, naime, uspeo da sruši dve vlade (kabinet Zorana Živkovića i prvu vladu Vojislava Koštunice) ali i predsednika sopstvene stranke (Miroljub Labus) kao i da se raziđe sa većinom „originalnih“ članova G 17 plus, pa čak i URS (Maja Gojković). Od Dinkićeve mentalne gimnastike kojom pokušava da poništi takvu sliku o sopstvenoj personi, u prognozi trajanja lojalnosti lidera URS, njegovim novim partnerima važnija bi mogla biti jedna druga politička okolnost. S obzirom na raširenost i uverljivost procena da bi sledeću vladu mogla činiti „velika koalicija“ naprednjaka i demokrata, Dinkić će morati duboko da razmisli o isplativosti eventualnog rušenja vlade u nastajanju.