Dokaži da nisi kriv

Vladan Marjanović Ako izgubimo ove izbore, to će biti zbog toga što nismo premostili jaz dok smo još imali priliku. Ova poruka iz izbornog štaba predsednika Baraka Obame koja je, zajedno s izveštajem o junskom bilansu prikupljenih sredstava za izbornu kampanju, početkom jula elektronskom poštom upućena širokoj mreži njegovih donatora i simpatizera, možda najbolje oslikava do koje mere je u američkoj politici novac postao bitan, potencijalno čak presudan za ishod predsedničke trke: pre četiri godine proglašavan nenadmašnim po uspešnosti u prikupljanju novca za izborne fondove, a na početku tekuće kampanje najavljivan kao verovatno prvi političar koji će u tu svrhu obezbediti preko milijardu dolara, Obama je sada došao u situaciju da će postati prvi predsednik u istoriji SAD koji će za kampanju za reizbor na raspolaganju imati manje novca nego njegov izazivač. ZAOSTATAK To je taj jaz na koji se misli u citiranoj rečenici: Obamina kampanja nije u stanju da se ravnopravno nosi s prilivom novca u izborni budžet republikanskog kandidata Mita Romnija. Iako se u Obamine fondove i dalje sliva mnogo para, prikupljenih uglavnom kroz veliki broj pojedinačno malih donacija kao što je bio slučaj i 2008, to se pokazuje nedovoljnim u odnosu na sume koje pristižu Romniju: samo u junu republikanci su sakupili 35 miliona dolara više nego demokrate (106 miliona za Romnija prema 71 za Obamu); u maju je taj odnos bio 77 prema 60 miliona. Pritom u ove iznose nisu uračunati milioni koje su prikupile nezavisne grupe koje podržavaju jednog ili drugog kandidata, pre svega ogromne sume koje Romnijeve superbogate pristalice ka njemu usmeravaju preko moćnih republikanskih komiteta za političku akciju (super pacs, o kojima je NIN pisao u februaru). Za razliku od direktnih donacija kampanji nekog od kandidata, čiji je iznos limitiran na maksimalno 2.500 dolara po osobi u jednom izbornom ciklusu, komiteti za političku akciju ne podležu ograničenjima te vrste, i mogu da za kampanje svojih favorita daju onoliko novca koliko žele. A broj veoma bogatih ljudi čvrsto rešenih da spreče Obamu da dobije drugi mandat, i koji su zarad ostvarenja tog cilja spremni da izdvoje ogromne sume, veliki je. U takvim okolnostima, Obamin izborni štab nema izbora nego da se, kad sve teže finansijski parira Romnijevoj kampanji, i kad predsedniku ekonomske prilike u zemlji ne idu naruku, usredsredi na diskreditaciju protivnika. Ovaj oblik političke borbe nezaobilazan je deo američkih izbora, kome ne odolevaju ni oni koji su, poput Obame, stupajući na veliku scenu obećavali da se sami neće spuštati na taj nivo: idealizam ranih dana se, u suočavanju s političkom realnošću, redovno povlači pred imperativom koji nalaže da se svaka slabost protivnika maksimalno i često maliciozno potencira. A Romnijevu slabu tačku, ne po prvi put (tako je bilo i tokom borbe za republikansku nominaciju, kada su na isto ukazivali i njegovi rivali iz stranke), trenutno predstavlja njegova poslovna prošlost, odnosno nejasnoće oko statusa koji je pre deset i više godina imao u svojoj matičnoj kompaniji Bejn kapital. Bejn kapital je investiciona kompanija koju je Romni stvorio i u kojoj je i stekao svoje veliko lično bogatstvo. Prema zvaničnoj verziji, on je upravljanje Bejnom, čiji je jedini vlasnik bio do 2002, napustio još 1999. kada je preuzeo poslove organizacije Olimpijade u Solt Lejk Sitiju; posle toga više nije imao nikakvu izvršnu funkciju u kompaniji, pošto se u međuvremenu u potpunosti posvetio politici. Ovih dana se, međutim, u štampi pojavio izveštaj po kome je Bejn te 2002. Komisiji za hartije od vrednosti dostavio podatke u kojima je Romni naveden ne samo kao jedini deoničar, nego i predsednik upravnog odbora, generalni direktor i predsednik kompanije. SUMNJA Ta potencijalno važna nepodudarnost izazvala je brzo reagovanje Obaminog štaba, čija je predstavnica izjavila da se ovo može protumačiti na dva načina: ili je Romni svojevremeno pred regulatornim telima lažno predstavio svoj status, i time moguće počinio krivično delo, ili obmanjuje američku javnost, i nastavlja da to čini sve do danas, tvrdeći da je svojom bivšom firmom prestao da upravlja 1999. U čemu je važnost ovog detalja - osim što, ako je tačan, implicira da je Romni, prikrivanjem svog pravog položaja u kompaniji u spornom periodu, demonstrirao slabost karaktera koja ga čini nedostojnim predsedničke funkcije? U tome što je upravo od 1999. do 2002. Romnijeva kompanija, upravljajući drugim firmama, bila umešana u njihovo zatvaranje, masovno otpuštanje radne snage, te izmeštanje proizvodnje iz Sjedinjenih Država u druge zemlje gde su troškovi niži, a profitne stope više. A to su sve potezi koji - taman i da ekonomske teme nisu dominantne u ovogodišnjoj kampanji kao što jesu - diskredituju kandidata koji se zemlji preporučuje kao neko ko će, za razliku od Obame, smanjiti nezaposlenost i započeti novu eru prosperiteta u Americi. Drugo je sad pitanje da li je, ako se formalno i vodio kao nosilac svih pobrojanih funkcija, Romni zaista bio uključen u upravljanje firmom: jedno ne povlači nužno i drugo. Zato nezadovoljstvo Romnija, koji je od Obame zatražio da se lično izvini za ono što smatra niskim i nedostojnim postupkom njegovih saradnika, nije teško razumeti. Ali, u politici nije uvek (da li je uopšte ikad?) važno kakve stvari zbilja jesu, već kakva percepcija o njima postoji, i upravo je na to i igrao Obamin tim: Romni je sada taj koji mora da dokazuje da nije upravljao firmom u pomenutom periodu i (ovo je sad ono što se poručuje javnosti) svojim delovanjem doprineo povećanju broju nezaposlenih u zemlji. A kad morate se branite od optužbi za loše upravljanje ekonomijom, kao što to s mukom čini Obama, najbolja odbrana je da protivnika prikažete kao nekog ko je još pre toga doprineo pogoršanju stanja, i ko obmanjuje javnost kad je uverava da bi sve bilo bolje kad bi on bio na vlasti. Našavši se u neprilici, Romni je pohitao na sve nacionalne TV mreže kako bi na svakoj od njih ponovio isto što je i dosad tvrdio: da se upravljačke funkcije u Bejnu odrekao 1999. Ali, da ga demokrate neće pustiti da se lako izvuče pokazao je i istup samog Obame koji je, istina u primereno opreznijem tonu od svojih saradnika, rekao kako Romni „mora da odgovori na pitanja koja mu se postavljaju jer, ako ima ambiciju da postane predsednik, jedna od stvari koju morate da naučite jeste da snosite odgovornost za svoje postupke“. Što, naravno, baš i nije često slučaj, ali barem dobro zvuči. Kondoliza Rajs za potpredsednika? U jeku obnovljenih napada na Romnija zbog nejasnoća oko statusa koji je imao u Bejn kapitalu pojavila se zanimljiva spekulacija: na uticajnom portalu Dradž riport pojavio se tekst u kome se najavljuje mogućnost da on za svog potpredsedničkog kandidata izabere Kondolizu Rajs, državnu sekretarku u drugoj administraciji DŽordža V. Buša (2005-2009). Izveštaj je u tvrdokornim republikanskim krugovima dočekan s indignacijom, s obzirom na njene relativno liberalne stavove o pravu na abortus, gej brakovima i drugim socijalnim temama - stavove na osnovu kojih se među američkim konzervativcima testira pravovernost. I drugi su reagovali s nevericom: iako naizgled deluje kao neko ko bi mogao da privuče deo ženskih i glasova Afroamerikanaca (većinski opredeljenih za Obamu), takav izbor bio bi, kažu, isuviše providan i zato osuđen na prezir i odbijanje birača. Još bitniji argument protiv angažmana Rajsove je što je njeno ime blisko povezano s najnepopularnijim američkim predsednikom u novijoj istoriji; zašto bi novi šef države u svom bliskom okruženju hteo nekog ko bi javnost stalno podsećao na Bušovu eru? Ima, međutim, i onih koji veruju da bi Rajsova bila pravi izbor. Videće se već.