Ideološko rešeto

Iako je akademska javnost prilično uzdrmana činjenicom da je Senat Beogradskog univerziteta, protiv običajnih pravila, malo zadro u autonomiju fakulteta i odbio da odloži odlazak u penziju jednom broju profesora, javnost tu vest nije primila tragično. Delom zato što je zasićena tragičnim vestima, a delom zato što su mnogi kivni na zaštićenost nekih profesora i njihovu nedodirljivost. Oni mogu da dolaze ili ne dolaze na predavanja (ako imaju tezgu na nekom drugom fakultetu), mogu ne samo da prisiljavaju studente da polažu iz njihove knjige već i da ih uslovaljavaju da je kupe (procenat od čitanja u biblioteci im se ne sliva na račun), mogu da na ispitima budu pijani, a mogu i da uzimaju mito... Da li će to činiti ili ne zavisi isključivo od njihovog moralnog integriteta, a ništa slikovitije ne govori o širini njihovih prava od afere Indeks iz 2007. kada je optuženo 87 ljudi. Ne samo da niko nije osuđen već je i većina profesora za koje su postojali vrlo čvrsti dokazi da su uzimali novac, zlatni nakit, pa čak i automobile, u međuvremenu dobila unapređenje. To što je, recimo, policijski islednik Tomislav Spasić svedočio da su mu profesori Predrag Stojanović i Božin Vlašković prodali ispite za 600 odnosno 700 evra, nije se odrazilo na karijere njih dvojice. Naprotiv, danas je Stojanović dekan, a Vlašković prodekan za finansije na kragujevačkom Pravnom fakultetu. Naravno, profesori imaju još jednu pogodnost – ne moraju da odu u penziju kada ispune gornji uslov, već njihovi fakulteti mogu da predlože odlaganje na tri godine. Ovo je smišljeno sa idejom da bi profesor čija zamena još nije spremna (recimo, čeka se da njegov naslednik doktorira), pokrio predavanja do tada. Međutim, u praksi je ovo pravo korišćeno uvek kada se nekom nije išlo u penziju, a od 2008. kada je na snagu stupio Zakon o visokom obrazovanju, samo u četiri od više stotina slučajeva Senat Univerziteta u Beogradu je odbio da produži radni odnos redovnim profesorima Beogradskog univerziteta. Do 27. juna 2012. to se dogodilo samo LJubiši Rajiću (jedinom profesoru skandinavistike u Srbiji koji nije imao naslednika), ali pomenutog dana na sednici Senata i Dragani Dulić (Fakultet za bezbednost), Milanu Podunavcu (FNP) i Nenadu Kecmanoviću (FNP). Jedno od obrazloženja za tu odluku je bila loša ocena koju su studenti dali profesorima, što bi moglo da predstavlja dobru vest u obrazovnom sistemu – neko se setio i studenata. Takođe, ne bi se moglo reći da je loše to što se Univerzitet dosetio da ima prava da interveniše u slučaju kada fakultet pokušava da progura nešto što nije racionalno, a košta državu a ne fakultet. Podobnost Na činjenicu da fakulteti uglavnom funkcionišu samostalno, a ne u okviru Univerzita, a da Univerzitet ima prava da odlučuje o državnom novcu ukazuje prof. Ratko Jankov iz Obrazovnog foruma: „Univerzitet, po meni, ima prava da nekome ko je ispunio uslov za penziju ne produži rok. Oni nisu izgubili posao, penzionisani su, a Univerzitet može da bira koga hoće a koga neće. Osporavanje te odluke je ponovno pravljenje platforme da fakulteti moraju da odlučuju. Ta nezavisnost fakulteta nas veoma košta već decenijama, jer svaki fakultet radi šta hoće, bira koga hoće, a država plaća. Kada neki fakultet traži da se profesoru produži radni odnos preko zakonskog maksimuma (u zakonu postoji ta mogućnost ali nije imperativ) a Univerzitet odbije onda je reakcija histerična. Naravno, skandal je što je to obojeno politički i oko toga nemam nikakve dileme, ali nije dobro ni da se studenti žale da je neko loš, a da ga fakultet pokriva. Gde onda Univerzitet može da interveniše popravljajući svoju ulogu?“ Odlazak u penziju ne bi trebalo da bude sporan, posebno ne ako imamo u vidu da je, recimo, u Velikoj Britaniji pravilo da profesori odlaze u penziju sa 60 godina i ni dana više, i nema izuzetka – čak je i dobitnik Nobelove nagrade Derek Barton bio prinuđen da karijeru nastavi u Francuskoj kada je stigao do starosne granice. Takođe, još manje sporno bi trebalo da bude kada se rok ne produži profesorima koje su studenti ocenili lošom ocenom, a na sednici Senata je saopšteno da ni profesor Podunavac, ni Kecmanović nisu zadovoljili kriterijume onih koje uče. Pa ipak nešto je sporno. Da nije ne bi više od 40 uglednih profesora potpisalo Apel za poštovanje akademskog integriteta, u kome su ukazali na niz nepravilnosti. Jedna je uočljivija od svih ostalih: tog dana je 19 profesora tražilo da im se na tri godine odloži odlazak u penziju, 16 je na javnom glasanju bez problema dobilo šta je htelo, a o sudbini troje koji nisu je, na predlog rektora Branka Kovačevića, odlučivano na tajnom glasanju. Time je prekršen poslovnik Senata, a svima je postalo jasno da u zemlji Srbiji nije sporno da se produži radni vek profesorima i da ne postoji ideja da se „Univerzitet podmladi“, kako je jedan broj profesora tvrdio (16 je impozantan broj), ali da je i te kako sporno kada ideološki neistomišljenici požele da ne odu u penziju. „Sve primedbe su sinhronizovane iz jednog centra. Ovde treba da vladaju akademski, a ne politički kriterijumi”, ocenio je dekan Ekonomskog fakulteta dr Marko Backović. A na šta je mislio najbolje se vidi na primeru profesorke Dragane Dulić koja se „usudila“ da u svom udžbeniku citira rečenicu da su Srbi vršili seksualne zločine u ratu. Već to bi bilo dovoljno za kraj njene akademske karijere, a ona je još podržala i Paradu ponosa. Nikoga se nije ticalo što to nisu njene reči već navodi, još manje da li su ti zločini možda i činjeni, već je bilo dovoljno što se jako pobunio Savez logoraša Republike Srpske, a i neki studenti. I naravno, što se to lično nije dopalo mnogima koji su sedeli na Senatu. Peticije Briga za studente koja je ispoljena u slučaju Podunavac i Kecmanović je manje upečatljiva od slučaja Dulić, ali podjednako licemerna. Niko ne spori da kao sasvim dobro opravdanje zvuči da Kecmanović ne može da predaje na BU a da je pri tom dekan sa punim radnim vremenom u Republici Srpskoj, ali je interesantno kako se toga niko nije dosetio tokom prethodnih godina kada je oba posla obavljao. I kako nikom nije palo na pamet da pita kako ministar Žarko Obradović stiže da bude ministar sa punim radnim vremenom i da predaje na Megatrendu, a većina profesora da opslužuje više državnih i privatnih fakulteta (računajući i one u bivšim jugoslovenskim republikama). Baš kao što niko na dnevni red nije postavio daleko ozbiljnije slučajeve profesorske torture od one koja se pripisuje Podunavcu zahvaljujući internet peticiji. Jedna daleko ozbiljnija peticija je upućena Senatu početkom godine i iza nje su stali svi studenti Geografskog fakulteta, zajedno sa Studentskim parlamentom, a ticala se profesorke Mile Pavlović, zbog koje 900 studenata ne može da završi fakultet (nedostaje im samo jedan od tri ispita koja ona predaje). Studenti su, kao primer, naveli da su njihove kolege „morale da nauče ukupnu količinu uništenih bicikala u Drugom svetskom ratu“, a jedan od srećnika koji su položili (iz trećeg puta) je objasnio za NIN da znanje nije igralo nikakvu ulogu i da je bilo bitno samo da govori ono što ona želi da čuje, bez obzira na to da li je tačno ili nije. Rektor Kovačević nije predložio ni javno ni tajno glasanje, već je nemoćno raširio ruke i rekao: “Da imam ingerencije, svi profesori kod kojih je prolaznost samo nekoliko procenata dobili bi otkaz ili suspenziju“. Ali nema, jer se tu ponovo vraćamo do autonomije fakulteta – oni a ne Senat su ti koji rešavaju problem profesora pre nego što stignu do famoznih 65 godina. I po pravilu ga ne reševaju, jer ocena profesora (reizbor) koja se sprovodi na svakih pet godina predstavlja puku formalnost i zbog profesionalnih brljotina se ne gubi posao. A ni zbog studentskog nezadovoljstva. Jasno je da na fakultetima ne postoje nikakva pravila igre koja bi na jedinstven način štitila i akademsku sredinu i studente. Ali je veliko pitanje da li bi situacija bila bolja ukoliko bi ingerencije Senata bile veće. Na osnovu poslednje sednice – teško. A još teže ako pogledamo neke od prethodnih odluka tog istog Senata. Recimo, prilikom izbora za profesora emeritusa, podršku nisu dobili prof. dr Ivan Klajn i prof. dr Ranko Bugarski (lingvisti svetskog renomea), ali je to uspelo prof. dr Slobodanu Grubačiću koji je širokoj javnosti poznat kao neko ko je optužen za plagijat, o čemu je naš list pre dve godine pisao. Da li je to kriterijum za preporuku? Manipulacija Pozivanje na studente Na sednici Senata zagovornici da se profesoru Podunavcu ne produži radni odnos su kao krucijalni dokaz izneli peticiju potpisanu od 2000 studenata. Radi se o internet-peticiji u kojoj je 232 potpisa stiglo sa 78 IP adresa. Potpisnici Apela su istakli da se radi o zloupotrebi studenata, da to nisu legitimni predstavnici i da niko nije konsultovao studentske organizacije i Studentski parlament kao najviše studentske institucije. Skandal je postao još veći kada je na uvid ponuđena ocena koju su studenti FNP dali profesoru Podunavcu prilikom ocene njegovog rada (najniža je bila 4,29), a kada je prodekan Pravnog fakulteta dr Milan Škulić rekao da neko čini krivično delo ako studenti tvrde da su dali „dvojke”, a na Senatu su prikazane „četvorke”. Ovaj primer jasno govori do koje mere svi manipulišu studentima i pozivaju se na legitimne predstavnike kada im je to po volji, a kada imaju druge motive onda mogu da prođu i samoorganizovane grupe koje su obično na meti svih. Pod normalno se ne obelodanjuje ocena koju su studenti dali, a prilikom reizbora profesora niko ne zna šta studenti zbilja misle o njemu. Takođe, fakulteti se uvek pozivaju na Studentski parlament (radi se o telu koje je uvek blisko rukovodstvu fakulteta), a na diskriminatorski način gledaju sve druge studentske grupe, posebno one koje funkcionišu kao plenum (iako su u razvijenim zemljama one nosioci promena). I ne samo fakulteti, „uzbunjivače“ i „štrajkače“ (naravno da ne dolaze iz legitimnih studentskih organizacija koje su pod kontrolom) ignorišu i rektor i ministar prosvete... Svi, dok se ne dogodi da je nekom u interesu da neformalna grupa bude važna jer im obavlja posao kao u slučaju Podunavca.