Boje novca

Govoreći o marketingu u umetnosti, upotrebiću formu parabole, jer se ona u Srbiji lakše shvata. Imamo karocu sa magarećom vučom. Konzument i publika su kao mrtvi magarac. Art menadžer je kočijaš. Batina je marketing. Ali, koliko god ona bila teška ili kvrgava i koliko god udarac bio silan, magarac se neće pomeriti – jer je mrtav. Marketing u umetnosti kod nas jednostavno nema nikakvu svrhu, jer se proizvod umetnosti ne konzumira i konsekventno, cela scena ostaje bez vitalne podrške u svom opstajanju. Ovako za NIN plastično sažima situaciju na ovdašnjem likovnom tržištu slikar Mihael Milunović (45), dobitnik Renoarove nagrade za slikarstvo, koji živi i stvara u Beogradu i Briselu, pre toga u Parizu. Uspešan je i kad je reč o prodaji slika, a njegovi radovi se nalaze u kolekcijama muzeja Ludwig u Beču, Siemens Austria, Pallazzo Forti, Verona, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Esterhazi Ajzenstat, Lazraq Maroko i mnogim drugima. Sa ovim mišljenjem se slaže većina poznavalaca domaće likovne scene, uz tvrdnju da danas ni marketing, ni bilo kakva samoreklama ne pomažu ovdašnjem umetniku. Jednostavno, tržište je do te mere osiromašilo, da više nema te atrakcije koja će učiniti da se u Srbiji bilo ko otima o sliku umetnika, savremenika. Za istoričara umetnosti, profesora dr Miodraga Miška Šuvakovića, u Srbiji ne postoji pravo tržište umetnosti, a „domaće tržište umetnosti još duguje crnom tržištu i osrednjem ukusu kolekcionara i dilera.“ Slikar Vladimir Veličković, koji živi i radi u Parizu, jedan od malobrojnih uspelih čije su slike tražene i dobro prodavane, kaže da ne voli reč tržište, ali ne spori da je ono moćno i u svom funkcionisanju efikasno, ali treba videti ko stoji iza i kako se manipuliše onim što se prodaje: „Medijske montaže su vrlo sofisticirane i često su prave vrednosti žrtve takvog poslovanja. Kod nas tržište praktično ne postoji, mada ima interesa.“ Slavni Za mnoge poznavaoce ostaje iznenađenje da na ovdašnjem tržištu ne važi ni uobičajeno pravilo u svetu da posle smrti slikara enormno porastu cene njegovih slika. To se nije dogodilo ni sa zaostavštinom Dragana Maleševića Tapija, ni Milića Stankovića, kao ni poslednje preminule Olje Ivanjicki. Iako su za života, svako od njih pojedinačno, bili atraktivnii umetnici koji su oko sebe i sa svojim delom predstavljali svojevrstan marketing, pojedini arbitri kažu da im je nakon smrti umetnost spala na pravu vrednost. U slučaju Olje Ivanjicki treba reći da je njena zaostavština praktično pod embargom, jer se očekuje da se preseli u njen muzej. Međutim, veliki je broj onih koji podsećaju da je u njenoj umetnosti najveći deo atrakcije bila ona sama! Za života joj nisu potvrdili vrednost ni jedan od velikih autoriteta u oblasti ove umetnosti – ni Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, a ni Jerko Denegri. Reklo bi se da je popularnost njenog dela trajala za njenog života, jer je sama bila veoma zanimljiva medijima, najbolji samopromoter svog stvaralaštva. Teško je oduzeti značaj koji je pokret u kome je Olja ponikla, Mediala, bez sumnje imao na tadašnjoj likovnoj sceni polovinom prošlog veka. ,Ako se priklonimo tumačenju da su neki umetnici bivali veliki uz pomoć snažne reklamne kampanje koju su provodili sami i uz pomoć svojih agenata, pi-ar službi, medija i svega što im je bilo na raspolaganju, da li veliki, ozbiljni umetnici, neskloni marketingu i medijskoj prezentaciji, rizikuju da ostanu na margini. Ugledni istoričar umetnosti, glavni urednik časopisa Art FAMA Slavko Timotijević za NIN na ovo pitanje odgovara: „Danas veliki umetnici nikada neće ostati na margini, osim kod nas. U svetu niko ne sme da rizikuje taj luksuz da ne primeti vrhunskog umetnika. Umetnička scena u Jugoslaviji, Srbiji posebno, od sedamdesetih do devedesetih, bila je, sa malim gibanjima, na nivou svetske scene. No, umetnike koji su pravili tu scenu gotovo da niko nije video. A onda je ovde, devedesetih, od strane ‘stručnjaka’ i muzejskih radnika, svakako uz pomoć politike, krenula kampanja za promociju pravoslavlja, nacionalnih tema u umetnosti, istočne paradigme, majstorstva u što preciznijoj figuraciji itd. Vrh te blasfemije svakako je preuzimanje koncepta Faberžeovog dizajna uskršnjih jaja za carsku porodicu, koji je ovde eskalirao u društveni cirkus. A kada govorite o Olji, Miliću itd, iako sam mislio da je to odavno apsolvirana tema, potrebno je reći da su oni reprezentovali neku vrstu paraumetničkog, veoma lokalnog govora, koji tek u tragovima reminiscira neke velike umetnosti. I ti tragovi su bili dovoljni da ih lokalna neobrazovana publika prihvati kao bogove, na čemu su izgradili sopstvene harizme. Situacija posle njihove smrti, kada su njihova dela postala takva kakva su, de fakto bezvredna, samo govori o tome da više ne postoji niko u javnosti ko će se argumentovano boriti za njihov status. Ono što ljudi koji su u Srbiji formirali paraumetničke govore nikada neće razumeti, jeste da je pozicija margine za, ajde da kažemo prave umetnike, bila mnogo perspektivniji habitat od lagodnog i takvog mejnstrima.“ Skupi Na isto pitanje, može li veliki umetnik ostati na margini ako ne ume da reklamira svoj proizvod, Mihael Milunović odgovara: „Ne znam koji to ozbiljni i veliki umetnici nisu skloni marketingu? Mišljenja sam da je samopromocija, ako ćemo da upotrebimo i taj izraz, samo stav kojim se komunicira doslednost i profesionalni odnos prema sopstvenom radu.“ Ono što je uobičajeno u svetu, da se precizno saopštava cena pojedinog dela u trenutku kada je prodato, na našem tržištu ne važi. Nagađa se za koliko se može kupiti Šumanović, na primer, ali niko ne zna kolika je cena slike Cileta Marinkovića. Da li je on veliki ili izvikani slikar na tržištu? I ne samo on. Povodom otkupa jednog dela Đure Jakšića izostala je informacija – o postignutoj ceni, obaveštava nas Mihael Milunović i zaključuje: „To puno govori o tome da zapravo kod nas pravo, transparentno tržište umetnosti i ne postoji, već je ono nekakvo kripto--tržište, koje formiraju ili sami kolekcionari ili pojedini art-dileri. Ne postoji glasilo koje bi služilo kao parametar i obaveštavalo o postignutim cenama u trgovini umetničkim delima. Lubarda je drugi primer kako je upravo tim kripto-mešetarenjem, tom umetniku prvo izgrađena visoka cena, da bi se kasnije srozala daleko ispod njegove realne vrednosti.“ Odsustvo ozbiljnih i prihvaćenih kriterijama u vrednovanju dovelo je do toga da cenu i slavu umetnika češće formira marketing nego umetničko delo i da je i kod nas i u svetu mnogo više falš nego istinskih stvaralaca. U narednom broju Lažne umetničke zvezde Mediala U intervjuu autoru ovog teksta prošle godine, slikar Raša Todosijević, tadašnji predstavnik Srbije na Venecijanskom bijenalu, na pitanje o značaju Mediale je rekao: „To je jedan naivan, stvarno jedan naivan pokušaj. Bilo je tu ljudi koji su se snašli, vredan pažnje je bio i Šejka, ali to kao ideja, ne pojedinačno kao slikari. Bila je to puka provincijalna naiva. Nedaroviti ljudi koji barataju velikim rečima. Priča o kosmosu, perspektiva, holandsko slikarstvo, bla, bla, bla. Ma to ima svuda, takvih kao Mediala, i to nije sporno da svako ima pravo da radi šta hoće To je iz arsenala, alal ti vera, care ide, samo pjevaj okolo šta hoćeš. Iz moje perspektive, to je bila besmislica. Danas mi se čini da je Mediala bila samo mali začin na tu veliku nacionalističku temu. S tim što morate znati da je među medijalcima bilo mnogo prevrtljivih ljudi. Sećam se Milićevih izložbi u Domu omladine, u Domu JNA, o ofanzivama, a posle, možda ga je neko češnuo pored ruke, on od toga napravio nacionalnu dramu. To su folovi i lagarije.“