Diskretni heroji

Sada znamo - kako su samo srećne bile one godine kada smo sa zidova školskih WC-a čitali: „New Order cause there is No Order“, sprejom po zidovima pisali: „Na istoku Kur`an Kur`an na zapadu Djuran Djuran“, drali se: Take me down to the paradise city. Trideset godina kasnije ništa više nije isto, nije isti svet, nije ni muzika. Sada sve zvezde možemo videti tu, u našem komšiluku. Sada mladi sa svih meridijana dolaze kod nas da se provedu. Umesto „legendarnih koncerata za pamćenje“ imamo „spektakle“. Za odgovarajuću sumu, naravno. „Srbijo, želela si najbolje, nisi mogla to da imaš. Evo ti sad!“, uzviknuo je proročki sa mejn stejdža na početku ove, 13. muzičke fešte, kao đavo crn, raspoložen i raščupan Bendži Vebi iz Skindreda. I otpoče žestoko svoju hard-metal-pank-rege propoved. Ali šta je danas to „stvarno najbolje“? Kultni bendovi iz prošlosti ili nova otkrića? Vreme nikada nije bilo saveznik rok zvezda, ali dobro znamo da i njih ima raznih. Najavljivani spektakl za pamćenje u vidu Gans end rouzis pretvorio se u tročasovno stajanje i – iščekivanje. Da vidimo onu energiju, one legendarne stvari koje smo toliko voleli. Čekali smo da prođu dugačke solaže svakog od članova benda, Eksla da se za to vreme presvuče, spore balade koje su se ređale. Strpljenje je nagrađeno na kraju, da se samo pojavio i izveo onaj bis, sreći ne bi bilo kraja. I neo-soul diva Erika Badu „zatresla je Tvrđavu“, kažu. Moćan glas, savršeno izvođenje, ali bez pauze, bez ijednog proživljenog trenutka, kao da peva na normu. Kao da samo pola sata pre Sajko Majko ispred Suicidal Tendensiz nije napravio haos. Sa pedeset godina, gotovo 150 kilograma, čitav sat je spirao znoj sa lica dok je frenetičnim fanovima urlao svoje poruke gneva. Izvukao je na binu koliko god je mogao ljudi da zajedno sa njim završe koncert. Iz bolje prošlosti dočekali smo i njih – NJu Order. Živnuli su negde na sredini, izvodeći svoje najveće dens hitove Blue Monday, 586, dok je večito melanholični zvuk kao senka nikad neprežaljenog Iana Kertisa neprestano bio tu. „Ovo je jedna pesma veoma poznata u Britaniji“, najavio je Samner Isolation. Ne znajući da i u najdaljoj zabiti onaj ko zna za Order, zna da je to jedna od poslednjih pesama DŽoj Divižn. Ipak, hvala N.O. za savršeno odrađen koncert, hvala N.O. za bis od dve pesme - Transmission i Love will tear us apart. Za to vreme na Fussion-u, opet vremeplov. The Toy Dolls. Pank nije mrtav jer ga sviraju oni. Rafalno veseli, kreveljeći se kao na početku `78. A u ovom trenutku nema toga ko ume bolje da igra od Bet Dito iz Gosipa. Standing in the way of control, kristalna grmljavina iz daljine koja pokreće, vraća do samog izvora ritma. I onda spektakl. ONI. Fabulozna petorka pod imenom zlikovca iz Barbarele. Simbol za šminku i savršenu dekadenciju. Zapad. Dance into the fire, The reflex, Wild boys, gospodin Le Bon & CO u svetlucavim odelima se ne štede, dva puna sata kao da im je dvadeset; klimaks White lines zaustavi nam dah, da li mu je dobro? Okrenuo se, zadihan posle par minuta: „Sada treba da se podsetimo onih manje srećnih od nas, da brinemo o njima. U ovom ordinarnom svetu.“ Hey child stay wild, hiljadu grla nosilo je kroz noć. „Dete, rođen si prekasno za rokenrol“, izgovara iskusni muzički novinar svom mlađanom šegrtu u filmu „Korak do slave“. „Sve dobre stvari su se već desile“. Godina je 1973.