Cezar u Vidovu

U čobanskoj nauci postoje dve škole mišljenja o šišanju ovaca. Po jednoj, ovce se strižu oko Đurđevdana, pogotovo ako je to i vreme parlamentarnih izbora. Po drugoj teoriji, za Đurđevdan se ovce podšišaju i to, da prostite, samo otpozadi, oko vimena i dupeta, a šišanje „na nulu“ je oko Petrovdana. Ovi iz Brisela, pak, šišaju Srbe kad im ćune i treba ih razumeti; treba ošišati stado od osam miliona. Nisam, dakle, podlegao kampanji za đurđevdansko striženje ovaca po kojoj junska žega mori stada. Vuna greje ovce samo do sedamnaest stepeni Celzijusa, a iznad toga im je runo zaštita od vrućine. Uostalom, čobani i usred leta nose gunjeve, pa i šubare, a dole, bato, vunene čarape i gumenjake, pa i čizme. E, sad, ima i postmodernih čobana koji idu za ovcama goli i bosi, samo u bermudama i klompama. Elem, ovce smo šišali tek u prošlu nedelju. Glavni šišači bili su Jova i Dušica iz Sinjca, a mi ostali bili smo „držači“. Joca i Dušica su biblijski likovi, sa Kosova su oterani, i u državu i u slatko pravoslavlje se razočarali pa su postali – „subotari“. Prošle zime su im u Sinjcu i pseta i ovce otrovali, pa su razmišljali da napuste Srbiju, „zemlju prokletu“ i da odu na ostrvo Hvar da tamo ovce čuvaju. A Isus, izgleda, ne stanuje više ni na Kosovu, ni na Hvaru; hrišćanstvo je, dragi moji, u velikom kvaru. K. G. Jung, moju guru iz Švice, gricka srebrnastu patarensku lulu i mudruje: “Hrišćanski bog je kao zvezda padalica koja je umrla davno pre Ničea, ali, evo, danas, kobajagi, sija pošto je brzina svetlosti sporija od puža, uprkos Ajnštajnu koji je znao svašta da trabunja. Sem ako je vasiona, po širini i dužini, jedva veća od tvog Vidova. I, priznaćeš da mi je to genijalna ideja.“ Nego, osećate li da je leto prošlo, da je Nepobedivo Sunce, uprkos paklenim vrućinama, izašlo iz zenita i da klizi ka Hiperboreji, ka zimi. Za druide, koji se i danas okupljaju kod Stoun Hendža, 2. avgust je „prvi zimski dan“ u godini. E, zato sam i doveo Cezara u Vidovo; on je rođeni brat Garče, a njihov deda je čuveni šarplaninac, koljač svrljiških vukova. I sve se uzdam da će dedini unuci klati i ove moje suvoplaninske kurjake koji su počeli, sa prvim maglama, da mi u Vidovo dolaze. Ode leto, rođače, ode 7520. godina otkako se naš predak Noje, posle Potopa, nasukao na Karpate, i, eno je, kod Golupca, još stoji Nojeva alka za koju je Barku privezao. A vi, Srbi, nikako od Evrope da se odvežete i sami Podunavljem i Pomoravljem zaplovite i tu sebi sreću nađete. Umorni od striženja ovaca nalupali smo se Biljaninog belmuža i đakonija koje je Dušica pripremila. A kada sam se Nikolinim vinom pod vedrim nebom uspavao, moja Crna mi je ovo na uvo prela: “Ako Srbi ne mogu da se dogovore kad se ovce šišaju, za Đurđevdan ili za Petrovdan, kako onda da se slože da više ne idu u Brisel na šišanje.“