Nekulturni i u miru

Kao što je u tekstu rečeno, kultura nije u prvom planu u ratovima, a kod nas na Balkanu ih je bilo mnogo, te logično ispada da kultura nije imala mnogo prilike da dođe na neku listu prioriteta. Uništenja spomenika i tekovina različitih kultura ovde je bilo mnogo za vreme ratova, i mi možda jesmo izuzetak po broju ratova, ali ono što bi trebalo mnogo više da nas zabrinjava jeste uništenje, rušenje, skrnavljenje, nebriga i nepažnja za kuluturu i umetnost u vremenima mira. Imamo ustanove kulture koje godinama ne rade, imam pozorišta i bioskope koji gore, imamo spomenike i fasade išarane raznim grafitima koji ništa ne znače i koji su tu samo da bi narušili izgled. Imamo skulpture, čak i u centrima velikih gradova, sa kojih se kradu elementi vrednih metala. Sve ovo nas navodi na pitanje zašto u našem narodu ima toliko rušilačkog nagona i zašto kad već ne stvaramo tekovine nove moderne kulture, moramo i da uništavamo ono što je ostalo od stare. Jer, ako nema tog starog, teško će biti inspiracije i za nešto novo. Možemo mi stavljati tvrđave, manastire, spomenike i druge objekte pod zaštitu države, može ih zaštititi i Unesko, ali ako ne razvijemo svest u narodu o njihovom značaju nema te zaštite koja će biti dovoljna da ih sačuva, osim celodnevnog dežurstva oružanih snaga oko tih spomenika i ispred njih, što svakako nije rešenje. Trebalo bi ljudima objasniti zašto je kultura značajna, a to se ne radi tako što se svakodnevno pokazuje nebriga za kulturu, tako što kulturni radnici i umetnici jedva preživljavaju, tako što se ustanove zatvaraju i gore, tako što se kulturi u medijima poklanja mala i nikakva pažnja. Sve to trebalo bi promeniti, a sankcije za skrnavljenje kulture pooštriti i biti efikasniji u pronalaženju zločinaca, jer nama, ovakvi kakvi smo sada, rat za uništenje kulture i ne treba i to je ono što je najtužnije. Trebalo bi da prestanemo da uništavamo kulturu u vremenima mira, jer njeno razumevanje i uvažavanje pomoći će nam da izbegnemo vremena rata.