Ropstvo na štiklama

Velika kriza kapitalizma ne haje za to živi li radnik na belom hlebu, u sivoj ekonomiji, ili pod crvenim fenjerima, te je, čini se, uticala i na srpsku prostituciju. Naravno, „prodaja ljubavi” osoben je posao, pa je na svetsku ekonomsku krizu u ponečemu reagovala drugačije od uobičajenih. Među malobrojnim je granama domaće privrede u kojima zaposlenost raste, barem sudeći prema broju prekršajnih prijava zbog odavanja prostituciji, koji je u Beogradu od 2008. u porastu svake godine. Napredovala je i tehnološki, te se uz ulice, klubove, privatne stanove i hotele, sada služi i internet-prostorom. No, „seksualnim radnicima” dešava se štošta što i drugima. U poslednjih deset godina Beograd je registrovao oko 1.500 davalaca seksualnih usluga, i ova je profesionalna grupa nekada bila strogo kastinski podeljena. Danas, međutim, prostitutke, kao i „obični građani”, sve ređe mogu da biraju posao. Naravno, elitna prostitutka i dalje ne traži mušterije ispod Pančevačkog mosta, a ona ili onaj koji patrolira Ulicom Gavrila Principa neće se popeti na jahtu ruskog milijardera, ali to je sve što je od kasti ostalo. Izuzimajući elitu, gotovo sve druge prostitutke danas izlaze na ulicu. Kada je već o prostituciji na najvišoj štikli reč, sagovornica NIN-a Dragana Starčević, iz Odeljenja za javni red i mir beogradske policije, kaže da nije ključno da prostitutka bude poznata ličnost. „Elitnom prostitucijom ne bave se samo manekenke, glumice i pevačice. Ima i njih, ali i devojaka koje se bave nekim običnim poslovima. Ono što ih sve povezuje jesu lepota, obrazovanje i komunikativnost, jer sa njima klijent provodi više vremena nego što je potrebno za seksualnu uslugu. Tu se radi i o ,druženju’, večernjim izlascima, pa i krstarenjima, što je nedavno kršteno ,jahting-prostitucijom’. Ovakva je prostitucija, naravno, najteža za otkrivanje, jer se ona ne oglašava. Klijenti preporučuju devojke jedni drugima”, kaže Dragana Starčević. Prostitutke najviše kaste, međutim, na jednom su polju iste kao i njihove ulične sestre. U posao ih uvodi neko ko im je blizak. „Takvoj devojci prvi posao najčešće predlaže poslodavac, ili možda prijateljica koja se visokom prostitucijom već bavi. Kasnije, mogu imati redovne klijente, ili ih tražiti na elitnim mestima u gradu, bilo kom, gde dolaze ljudi koji mogu da izdvoje od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra, koliko košta nekoliko dana provedenih sa elitnom prostitutkom.” Hotelska prostitucija se u klasnom sistemu prodaje ljubavi nalazi za štiklu ispod elitne, a sagovornica NIN-a kaže da se ona odvija u svim beogradskim hotelima. “Svi beogradski hoteli su uključeni, a devojke najčešće u samom hotelu imaju nekog ko im omogućuje da dolaze do klijenata, nekog koga možemo nazvati makroom. Ako nemaju makroa, imaće recepcionera, radnika obezbeđenja ili spremačicu, bilo koga od njih, ko će im omogućiti vezu sa zainteresovanim gostima.” Makroi Cena hotelskog seksa je od 100 do 150 evra, mada se pola sata „ljubavi” može dobiti i za 80 evra. Klupska prostitucija je nižeg ranga, ali se izdvaja genijalnim „protivpolicijskim” rešenjima. „U jednom klubu postojao je alarm ispod šanka, koji je šanker pritiskao kada bi policija stigla, i na zvuk alarma devojke su se zatvarale po sobama skrivenim u lokalu, a ispred tih soba spuštao se zaštitni zid”, seća se Dragana Starčević. Klupsku prostituciju izdvaja i to što njene radnice najčešće rade za mesečnu platu. Poslodavac, vlasnik kluba, tada je, naravno, makro, a kada već pominjemo makroe, zanimljivo je da policijski podaci iz 2010. kažu da se u evidenciji nalazi 415 ljudi koji se bave ovim poslom – 236 muškaraca i 179 žena. To što na svaka četiri registrovana seksualna radnika dolazi jedan registrovani makro može se objasniti i time što je stvarni broj beogradskih prostitutki, razume se, veći od zvaničnog – neka istraživanja kažu da zvanični broj treba pomnožiti barem trojkom – ali i time što se prostitucija fragmentisala. Od kada se oglašavanje prostitucije kažnjava, agencije za poslovnu pratnju su nestale i pretvorile se u salone za masažu. Oni obično imaju manje radnica, što im i omogućuje da za razliku od klubova, koji su češći na periferiji Beograda, posluju i na boljim lokacijama. Poznavaoci crvene scene glavnog grada pominju nekadašnje ili sadašnje salone u Ulici Vojislava Ilića, Dalmatinskoj, pa i na vrhu Bulevara despota Stefana, tik uz centar grada. Ovi i njima slični oglašavaju usluge masaže, a neretko se već telefonom može dogovoriti i nešto više od opuštanja. Masaža „Salonska prostitucija danas je najzastupljenija uz uličnu. U takvim salonima najčešće u smenama rade dve devojke, ili čak i samo jedna. Makro obavlja svu organizaciju, iznajmljuje stan, oglašava brojeve telefona, plaća potrebe devojaka, sve kao i makro na ulici. I tu treba pomenuti da se svi oblici prostitucije, osim elitne, prepliću. U salonu često sretnemo devojku koja radi na ulici, ili ide u hotele.” O tom preplitanju, ili o ekonomskoj krizi, svedoči i cenovnik salona za masažu. Mada neki naplaćuju pola sata ili sat, nezavisno od vrste seksualne usluge, u drugima oralni seks košta od 2.500 do 3.000 dinara, a klasični od 3.000 do 4.000 dinara. Tek nešto više nego na ulici. A ono što se dešava na ulici umnogome se razlikuje od masovnog mišljenja. „Ulična prostitucija se obično povezuje sa devojkama sa margina društva. Takav `profil’ više ne postoji. Na ulicama se mogu naći devojke srednjeg, višeg, pa i fakultetskog obrazovanja. Takođe, ulične prostitutke su bukvalno svih starosnih dobi. Najmlađe lice koje smo pronašli na ulici bila je devojčica od 12 godina, a imali smo i slučaj žene od 65”, objašnjava Dragana Starčević. Novac Zaradu koja iznosi od hiljadu do dve dinara za oralni seks, ili 1.500 do 3.000 za klasični, ogromna većina – mada takođe ogromnom većinom to ne priznaju – deli sa makroima, sa kojima su, kaže Dragana Starčević, najčešće u emotivnom odnosu. To su supružnici, vanbračni partneri, momci ili prijatelji. Uglavnom im uzmu polovinu novca, nekada i više. Deo novca često ode i ljudima koji im naplaćuju to što stoje na određenom delu puta ili trotoara, što je novija pojava. „Neka su mesta već decenijama aktuelna, poput okoline Plavog mosta, benzinske pumpe ,Zmaj’ na auto-putu za Novi Sad, Ulice Gavrila Principa i parka kod Ekonomskog fakulteta, a neka novija su Ulica Vladimira Tomanovića na Voždovcu, kod benzinske pumpe ,Slap’, Obrenovački put, kod skretanja za Makiš, i ulaz na Pančevački most.“ Još jedan mit o uličnim prostitutkama Beograda je da ne vode računa o seksualnoj higijeni. U policiji kažu da je stvarnost potpuno suprotna. „Devojke su jako dobro obaveštene o rizicima. Gotovo nijedna neće pristati na seks bez kondoma, a klijenti su ti koji na njemu insistiraju, nezavisno od toga kakvi su im obrazovanje i status“, kaže Starčević. Budući da među klijentima ima svakakvih budala, u tašnama uličnih prostitutki policija ponekad pronađe i tejzere, boksere i noževe. Ono što prostitutki u tašni nikad dugo ne ostane, to je novac. A koliko se para godišnje obrne u srpskoj „prodaji ljubavi“ gotovo je nemoguće proceniti, jer cene variraju, a preciznih podataka o broju seksualnih radnika, rekosmo, nema. No, svaka nezvanična procena govori o nekoliko desetina miliona evra.  Tarifa Ulična: oralni seks od 1.000 do 2.000 dinara, klasični od 1.500 do 3.000 Salonska: oralni seks od 2.500 do 3.000 dinara, klasični od 3.000 do 4.000 Hotelska: 100-150 evra, 80 evra pola sata Elitna: nekoliko stotina evra za noć, nekoliko hiljada evra za više dana Odavanje prostituciji prekršaj je, i prostitutku može odvesti u zatvor na 30 dana. A klijent nakon što da izjavu u policijskoj stanici, odlazi srećan.