U plusu

Drugi plus. Poznati domaći političar je po ko zna koji put verbalno napao jednu nacionalnu televiziju i njenu autorku. Posle se, ipak, izvinio. Dobro je, iako verujem da ga je koalicioni šef naterao na to. Jer ga je upravo on javno i potapšao, rečima da nije loše kad se greška prizna. No, ovo je samo jedan u nizu primera kako javne ličnosti agituju već godinama. Manir skandal-reklame je jedan od najčešćih vidova oglašavanja kod nas. Deluje jednostavno. Ali je prosto. Dovoljni su besprizoran gest i obraz kao đon. Sleduje zasigurno veliki publicitet koji ne košta ništa para. Jer mi živimo, kako je to tačno definisao Gi Debor, u društvu spektakla. To je, naime, društvo od stakla. Providno i krhko. Veliko kao ekran i duboko kao dekolte. Pametno kao vic i slobodno kao šlic. Morate biti poznati, ili ne postojite. Majka tu ne pomaže. Mora vas voleti kamera. Elem. Treći plus. Nije plus. Nego BusPlus. Ne znam da li prvo treba da se uđe, pa izađe, ili je logičnije da se prvo izađe, pa uđe. Ne znam ni da li stanovnici grada Čikaga sami hvataju slepe putnike, zaboravljajući da su njihovi preci upravo tako došli na novi kontinent. Niti shvatam čemu pretnje o ukidanju linija i šta mi građani tu tačno treba da radimo. Nisam stručan za gradski prevoz. Ali znam da im je slogan odličan. „Beograd u plusu”. Jesmo, vala, jesmo. Ključali smo i od visokih temperatura, ali i od besa što autobusi stoje. Kao onomad kad su jadni turisti goreli na plus pedeset u kolonama ka Nišu, zaklinjući se da nikada više neće doći u Srbiju. Divna reklama. Da se makar jedan proizvođač mineralne vode dosetio da podeli flaše ljudima, kakav bi to plus bio... Na kraju, pravi plus. Dobili smo prvaka sveta na matematičkoj olimpijadi. Teodor fon Burg je osvojio najviše medalja u istoriji tog takmičenja. Plus njegove kolege sa još nekoliko srebra i zlata, to su jedini plusevi zaista vredni pamćenja. Ostalo su, zapravo, sve Krstići.