Čankolisci na novoj dužnosti

Vlast i udvorice su kao nokat i meso. Jednih bez drugih ne biva. Što je vlast veća, udvorice su brojnije. Neron bi se preoblačio u glumca i plaćao ih kako bi aplaudirali njegovom geniju. U vreme vlasti francuskog predsednika Nikole Sarkozija, neko iz njegovog kabineta, na jednoj večeri, upoređivao je pesmice Karle Bruni sa delima klasične književnosti, i to je dospelo u javnost. Kako bi rekao njihov zemljak La Fonten, laskanje je lažan novac kome kurs raste u skladu sa našom taštinom. O udvoricama, laskavcima, čankoliscima, uvlakačima, dupeliscima... napisane su drame i romani. Ipak, najzanimljivija su svedočenja bivših vlastodržaca, palih sa vlasti. Oni su gledali one koji su im ljubili tragove stopa, kako to rade njihovim naslednicima. Hteli su da im ostane iluzija kako je u njihovom slučaju to bilo nešto drugo od običnog poltronskog divljenja. veličanje Novinari su u prilici da svedoče o ovoj pojavi, jer su često bivali blizu vlasti, pa su i sami postajali deo udvoričke svite. Mnogi od njih su proteklih dana imali prilike da vide kako se na prijemima oko Tomislava Nikolića, ni krivog ni dužnog osim što je netom postao predsednik Srbije, formira red da bi mu se prišlo, kako ga opsedaju oni isti koji su do juče opsedali Borisa Tadića, i kako predstavnici dojučerašnje vlasti ostaju beznadežno usamljeni. Tako počinje. A često završava odama velikom vođi, stihovima veličanja njegovog lika i dela. Tako je nastala udvorička poezija kojoj su narodi sa Balkana bili skloni u svojoj istoriji. Književnik Marinko Arsić Ivkov je autor čuvene „Antologije srpske udvoričke poezije“, koja čuva svu raskoš i lepotu stihova koji su do besmisla veličali lik i delo doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, jer smatra da to ne može da izostavi nijedan „antologičar ljudske gluposti.“ Govoreći o pesnicima čija je ljubav prema nepoznatom čoveku kulminirala kada je on umro, Marinko Arsić Ivkov je rekao: „Zauzvrat, oni su od režima dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama...To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji književnosti...kako te pesme zvuče danas kada najmlađa generacija i ne zna ko je bio Josip Broz Tito?“ Pesnici Da li su te stihove i prozu pisali iz ljubavi prema Titu, ili su se ponižavali „rad komada hljeba bijeloga i rad čaše vina crvenoga“, kako je to davno zapisao Jaša Prodanović? Đorđe Balašević je, na primer, zapisao kako je pesmu „Računajte na nas“ napisao 1978. godine, u jednom dahu, kada je bio pozvan da poseti Tita u Karađorđevu i peva za njega. Tako je premijera te pesme bila u „prepunoj lovačkoj sali“, Tito je sedeo u prvom redu, a pesnik Pero Zubac je takođe bio u dvorani i opisao taj trenutak kada je Balašević pevao Titu! Teško je poverovati da je jedan od najvoljenijih pesnika na srpskom jeziku, Branko Miljković, svoj stih „kad govori kao da zvezde padaju“, posvetio Titu a ne voljenoj ženi. Poltroni, ulizice, udvorice...jednako su prezirani u svim vremenima i na svim kontinetima, ali su opstajali uprkos svim društvenim promenama. Psiholog dr Aleksandar Bucalo, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ovu pojavu objašnjava asimetrijom moći, i što je ona veća, to je broj udvorica veći. On ne spori da postoje i ličnosti koje su više sklone ovakvom ponašanju, kao što ima onih koji čitav život investiraju u udvorištvo. Kada je 2000-2001. restauiran ikonostas crkve Svete trojice u Trsteniku, sveti Luka koga su naslikali Ana i Ivan Veličković, neodoljivo je ličio na Vuka Draškovića. Akademski slikar iz Trstenika LJubomir Simonović je tada, inače zaposlen u trsteničkom Domu kulture, ukazavši na ovaj propust, objasnio: „To je bilo vreme demokratskih promena, velikog udvorištva! I ja sam bio pristalica Vuka, ali ovo je ružno. Bračni par Ana i Ivan Veličković koji su obnavljali freske su bili veoma privrženi SPO i zato su dobili posao restauracije ikonostasa. Znam da drugi umetnik, koji se takođe bavi restauracijom i konzervacijom, nije dobio taj posao jer je privržen komunistima. Bračno-umetnički par je to demantovao, ali sličnost svetog Luke sa Vukom Draškovićem je ostala. Zanimljivo je i jedno reagovanje crnogorskog opozicionara i lidera Liberalnog saveza Crne Gore Slavka Perovića iz 2009. godine, kada je povodom teksta u podgoričkim Vijestima napisao: „U imaginarnoj, još nenapisanoj istoriji udvorištva u Crnoj Gori, značajan volumen pripao bi lukrativnom delovanju Balše i Jevrema Brkovića, naravno, sve do nedavne ure, kada su po nečijoj komandi promenili ćurak u odnosu na sramotni crnogorski režim, do tada slavljen i hvaljen.“ uvlakači Profesor univerziteta, književnik Danilo Basta, takođe je reagovao, ali na tekst „Titova misao“, napisan posle smrti Josipa Broza Tita. Ne imenujući autora (reč je o Miladinu Životiću), koji filozofski potkovano dokazuje veličinu Titovog uma i njegovu genijalnost koja vidi dalje i dublje od Hegela, Basta citira i ovu autorovu misao o Titu: „NJegov genije jeste genije stvarnosti što dolazi do svesti i zato je genije svih: bravari, filosofi, seljaci, kućne pomoćnice, osećaju njegov glas kao svoj, i to jeste njihov glas. Kad govori on, maršal Josip Broz Tito, kućna pomoćnica, sa krpom u ruci, uzdiže se do maršalskih visina...“ Kada je osvojio narod i izavao nezapamćeno divljenje, Slobodan Milošević je postao i predmetom narodne poezije. Pevalo se: Slobodane, sad se narod pita, ko će nama da zameni Tita. Prvu autorsku pesmu na dar dobio je od književnika Radoslava Zlatanovića, napisanu 20. aprila 1987. godine. Milošević je u njoj opisan kao lep, mlad govornik, a „sunce koje zalazi pali mu nakostrešenu kosu.“ Pevačica Snežana Petković je 1989. godine snimila kasetu sa pesmom „Slobodane, mili brate“, u kojoj jedna strofa glasi: “Na nas, tvoju braću, sestre, ne prestaje hajka, pomozi nam, Slobo brate, ti si nama i otac i majka.“ I kao Slobi u Srbiji, u Hrvatskoj se pevalo Franji, tako da je Tuđman dobio brojne pesmice u kojima se veličala njegova hrabrost i pamet. Teško je sa sigurnošću odrediti šta dominira u formiranju i iskazivanju poltronsko-udvoričke ličnosti. Spoj podaničkog karaktera kombinovan sa lukrativnim nervom je bez sumnje na prvom mestu. Ali, to ne bi vredelo ako takvi preko puta sebe nemaju tašte moćnike kojima nikad nije dosta divljenja. A to je osobina koju svaki smrtnik ima u dovoljnoj meri. Nema tog čelika koji ne voli da ga zovu sivim srebrom. Uostalom, i šala predsednika Tomislava Nikolića upravo to nagoveštava. Osvrćući se na uvodni govor Ivice Dačića na proslavi 22. godišnjice od osnivanja SPS, 17. jula, Nikolić je rekao: „Da je situacija obrnuta, i da je Dačić meni poverio mandat za sastav vlade, ja bih potrošio malo više reči da nahvalim svog predsednika.“  Takojevići Dok direktor čita referat, šta radi udvorica koji mu ga je napisao?  Aplaudira?  Ne, hvata beleške! A kada direktor iznenada padne u nesvest, šta radi udvorica? Nastavlja da čita umesto direktora? Ne, i on pada u nesvest! Direktor pada sa funkcije. Šta radi udvorica od karijere? Pretrčava na drugu stranu?  Ne, on je već na drugoj strani. PODREPAŠI U Srbiji se veoma „cene“ ljudi na važnim položajima, naročito šefovi i političari svih profila. Otuda se oko njih kao pečurke posle kiše, odmah po preuzimanju važnih dužnosti, namnože udvorice. Oni koji su se do juče klanjali Borisu Tadiću, danas su se naprasno zaljubili u Dačića ili Nikolića, čim neko postane direktor odmah ga se sete svi „prijatelji“ i rođaci do desetog kolena. Sociolog dr Novo Vujošević, autor knjige „Kako prepoznati poltrona”, objašnjava spiralu udvorištva. On kaže da je glavni zadatak udvorištva da se  „glavati gospodin”  (ili bar glavatiji),  kome se poltroniše, oseti srećnim, važnim, lepim, mudrim, hrabrim, plemenitim... Zato se svako od tih glavnih, koji i sami nekom poltronišu, čim dođu na vlast okruže veštim poltronima. Krajnji cilj je uvek da onaj kome se poltroniše zavoli sebe i poltrona u sebi, smatra sociolog Novo Vujošević. Udvorica, piše Vujošević, uvek dozira poltronisanje prema funkciji koju šef zauzima i prema koristi koju, zauzvrat, od šefa očekuje. On ne diskutuje prvi, sem ako je siguran kakav je stav onoga kome treba da se udvara. Izlaganje obično počinje citiranjem rukovodilaca i prihvata bez pogovora sve ono što šefovi predlažu. Udvorice su, kako je to govorio Meše Selimovića. „đubre na kojem rastu sva zla ovog sveta”.