Mačo iz ženskog pera

Kada u knjižari naiđete na naslov Rat kopiladi koji potpisuje nama nepoznati ženski pisac portugalskog govornog područja, a iz čijeg sižea saznate da je u pitanju neodoljivi subžanr palp (kriminalistička drama sa puno žestine i nasilja, koja se prodavala u formi kratkih novela “za pet para”) prosto vas sama korica mami da proverite o čemu se tu radi. Kada počnete da čitate roman, već na prvim stranama otkrije vam se potpuno novi svet, u kome žive ljudi sa dna brazilskog društva o kome, u suštini, malo znamo. Kada onda konačno stupite i u kontakt sa autorkom romana, shvatite da je u pitanju vrlo duhotiva i interesantna osoba koja je, barem zasad, u svetskim okvirima nezasluženo zapostavljena. Ana Paula Maja. Iza tako egzotičnog imena stoji spisateljica vrlo specifičnog senzibiliteta, koja je iznedrila žestok „mačo” roman, protkan ironijom i crnim humorom. Rat kopiladi je priča o ratu u kome pobednika nema – porno glumac pronalazi torbu punu droge, koja pripada lokalnom mafijašu i odlučuje da je proda, kako bi spasio sebe i svoju devojku, bokserku, koja se bije protiv muškaraca kada joj zatreba novac. Naravno, ništa se ne odvija onako kako je glavni junak zamislio... Spisateljica ovakvog romana bila je prva autorka iz Brazila koja je objavljivala svoje palp priče na internetu, pod nazivom Entre rinhas de cachorros e porcos abatidos (Između borbi pasa i zaklanih svinja). Nakon velikog uspeha na netu, priče postaju poznate i u književnim krugovima. Kada je objavljen roman Rat kopiladi, neizbežno je bilo da nastavi pisanje u duhu palpa. Nakon Rata kopiladi napisala je i trilogiju A saga dos brutos, gde se više bavi odnosom čudnovatog i mučnog. Zasad romanom Rat kopiladi upoznajemo Anu Paulu Maju kao vrlo neobičnog autora, čije je delo pre svih drugih jezika, prvo prevedeno na srpski jezik. Gde nalazite inspiraciju za tako neobične priče? Iz filmova, knjiga, pozorišnih predstava, slika... To su pre svega umetničke inspiracije. Međutim, kreativnu inspiraciju nalazim posmatranjem stvarnog sveta oko sebe. Moji romani su ispunjeni likovima koje često viđamo na ulicama. U knjizi Rat kopiladi ta stvarnost je pomalo preuveličana. Ali, u mojim novijim romanima, sve je očiglednije i stvarnije. Da li onda volite postmoderni palp koji forsiraju noviji američki filmovi nezavisne produkcije? Nisam posebno vezana za moderne palp filmove, mada nisam sigurna šta se u ovom kontekstu tačno podrazumeva pod palpom. Ja sam veliki fan Čarlsa Bronsona, na primer. Pet filmova iz opusa Smrtonosna želja su među mojim omiljenim ostvarenjima. Retko se dešava da je neki pisac ljubitelj ovakvih filmova, ali za mene su oni neka vrsta osnove. Čarls Bronson je, u slučaju mog vrednovanja filmske umetnosti, veoma bitan. Baš kao i Bunjuel i Bergman. Glavni lik mog romana je vrlo specifični ubica i razbojnik, koji ne priča mnogo, ali koga bi mogli da osmisle oni pojedinci koji čitaju Dostojevskog ili gledaju filmove Serđa Leonea, na primer. Ko su zapravo likovi vašeg romana? Vidimo da su oni sa dna, ali da li ih zaista poznajete? Likove svojih romana ponekad osmišljavam na bazi stvarnih ljudi i događaja, kao što je to bio slučaj sa trilogijom A saga dos brutos. Ponekad ih izmišljam zarad potrebe romana, kao što je to bio slučaj kod Rata kopiladi. Međutim, važno je imati na umu da su ti likovi u funkciji romana. Ako oni imaju karakteristike koje doprinose kvalitetu radnje romana - onda služe svrsi. I takve likove smeštate u situacije koje su vrlo smešne i brutalne, istovremeno… Sama sam sve osmislila. Maštovita sam i volim da izmišljam priče, što je na neki način osnova za pisanje romana. Beletristika dopušta piscu da se poigrava sa likovima, kao i situacijama. U bilo kojoj biblioteci možete da pronađete svakolike priče, koje čine delove sveukupnog života. Moje knjige su pune mog osećaja za humor i saosećanja prema svetu u kojem živimo. Koliko je teško piscu da napravi uverljivom scenu punu nasilja i krvi? Čini mi se da je to lakše ostvariti filmskom kamerom, nego rečima na papiru… Slažem se. Kada na filmu naletite na krvavu scenu, možete okrenuti glavu, zažmuriti i samo slušati šta se dešava. U književnosti, kada čitate, to nije moguće. Potrebno je da povežete sve detalje da biste shvatili šta se dešava. U svojim knjigama opisujem nekoliko oblika nasilja. S jedne strane, ono može da bude krvavo kada je to neophodno, ali isto tako često je nečujno i nevidljivo na prvi pogled. To sve zavisi od same priče. Koliko ste uneli sebe u glavni ženski lik Rata kopiladi? Bez obzira na to što sam žena i što volim ženstvenost koju posedujem, obožavam da pišem o muškarcima i da gledam na svet iz njihovog ugla. Jednostavno uživam u tom muškom univerzumu. Pisanje mi služi i da pobegnem od sebe same i zato uvek pišem o drugima, za druge. Dopao mi se religiozni momenat koji je tako suptilno provučen kroz vaš roman. Vaši likovi otkrivaju religiju u vrlo specifičnim situacijama. Da li je to neophodno u svetu u kome živimo? Skoro da nema lika u mojim knjigama koji barem u pojedinim trenucima ne uperi glavu ka nebu i obrati se Bogu. Živim u jednoj religioznoj zemlji u kojoj i dalje ima mnogo bede, bez obzira na ekonomska poboljšanja u poslednjih nekoliko godina. A najobičniji radnici su najverniji u ispoljavanju vere. Tako i moji likovi. Oni su ljudi od krvi i mesa, i baš zbog toga se okreću religiji. Zbog čega ste onda tako okrutni prema svojim likovima? Odredili ste im vrlo nezgodne sudbine… Stvarno mislite da sam okrutna? (smeh) Pa, reč je o teškim tipovima ljudi, onima čiji je stil življenja vrlo opasan, pun drame i tragedije. Jednostavno, nije realno da se knjiga o takvim ljudima završi hepiendom, s obzirom na njihov način života. Ali, i takvi likovi dolaze u situaciju da učine nešto dobro, da pokažu da osećaju samilost i sažaljenje. Čak i kada imate tako okorele likove, koji predstavljaju samo društveno dno, shvatite da i od njih nešto možete da naučite. Kako onda izgleda vaš proces pisanja, stvaranja? Pišem pomalo svakog dana. Bez izostanka. Tokom pisanja proživljavam priču koju pišem. Potpuno egzistiram unutar uma. Uživam u tišini. Prosto osluškujem i čujem svoje likove. Nakon što okončam pisanje romana, vrlo mi je teško da se oslobodim tog svekolikog saživljavanja sa likovima i potrebno mi je neko vreme da se vratim na staro. Ali, upravo mi to sveopšte udubljivanje i saživot sa likovima pružaju mogućnost da se svakoj novoj knjizi u potpunosti posvetim. Volim da istražujem pojedine tehničke detalje kojima se bavim u knjigama, bez obzira na to da li je reč o funkcionisanju nekog oružja, nekoj vrsti kamiona ili kako se gaje gliste. Kako živite van pisanja? Vodim prilično jednostavan život, jer sam u suštini i sama jednostavna. Mislim da se moj život ne bi mnogo promenio i da imam mnogo para. Živim u Riju, u prilično slikovitom i živahnom okruženju, blizu obale i najboljih bioskopa u gradu. Ne znam zašto uopšte to ističem kada ne volim da idem na plažu, a filmove gledam kod kuće. (smeh) Vodim literarne radionice, dajem časove pisanja, pišem scenarija, i tome slično. Uglavnom, sve se u mom životu vrti oko pisanja i književnosti. Duda i Đina Roman Rat kopiladi je prvo preveden na srpski jezik, nakon dugogodišnjeg uspeha u Brazilu. Kako ste vi to doživeli? Šta uopšte znate o Srbiji? Prevodilac Ana Kuzmanović je stupila u kontakt sa mnom, jer je urednik izdavačke kuće Rende želeo da prevede roman sa portugalskog jezika. Meni je bilo zanimljivo to što su želeli knjigu u kojoj je tako istaknuto nasilje. Moram priznati da ne znam mnogo o Srbiji, ako ne računamo rat koji se odvijao na vašim prostorima o čemu je naša televizija izveštavala. Neposredno pre nego što su dogovori oko izdavanja moje knjige privedeni kraju, ovde je počeo da se prikazuje Srpski film, koji nisam gledala jer sam smatrala da je i previše nasilan (smeh) Ali, recimo, znam vašu bokserku Dudu Janković, čije sam mečeve gledala na televiziji! Ona je u brazilskoj bokserskoj reprezentaciji. Upoznala sam Dudu neposredno pošto sam završila pisanje i ona me je mnogo podsetila na lik Đine Trevison, bokserke iz mog romana. Po knjizi Rat kopiladi biće snimljen i film, i baš bih volela kada bi Duda mogla da igra Đinu!