Ponos seksualnih radnica

Emanuel nam je zakazala sastanak u njenom stanu u ulici Sen Deni, u centru Pariza, koji je ujedno i njeno radno mesto. Prostitucija u ovom kvartu ima vekovnu tradiciju. U katalozima iz 18. veka, pretečama današnjih erotskih oglasa, sačuvani su tragovi o njima i uslugama koje su pružale. „Debela ali srazmerna, postiže zadovoljstvo neverovatnom brzinom. Ako nemate da platite, učiniće vam cenu“ , stoji ispod jednog od crteža iz ovih kataloga na kome je prostitutka iz ulice Svetog spasa koja se uliva u glavnu arteriju kvarta, ulicu Sen Deni. Danas su na istim kamenim pločnicima njihove naslednice koje kao da su izašle iz Felinijevih filmova, sa brushalterima iz kojih se prelivaju teške grudi, prave ili lažne. Stanovnici kvarta, odavno navikli na njihove pojave, prolaze ravnodušno. S vremena na vreme poneko se zaustavi, i njihovo uobičajeno mesto na neko vreme ostane prazno. Sa ulice ulazimo u uski hodnik koji vodi u unutrašnje dvorište s oljuštenim, sivim zidovima, koje podseća na vračarska. Kružno, drveno stepenište, kakvo često nalazite u Parizu, široko je tek toliko da uz njega može da se penje jedna osoba. Na spratu koji je osvetljen veštačkim svetlom, iako je dva popodne, jedan kostur od kreveta je položen uza zid na kome je neko napisao: „Besplatno pušenje“ i broj telefona. Vrata nam otvara graciozna žena srednjih godina u kratkoj crnoj suknji i baletankama. U sobi najviše prostora zauzima krevet, oivičen ogledalima, pored koga je noćni stočić sa vibratorom i bočicom sa uljem. LICEMERJE Povod za razgovor je novi nacrt zakona na kome radi francuski parlament, koji predviđa kažnjavanje mušterija sa 3.700 evra ili dva meseca zatvora. Slične mere su na snazi u Švedskoj, Norveškoj i na Islandu. „To je potpuno licemerno i neće doneti rešenje već će samo stvoriti probleme“, odlučna je Emanuel, koja se prostitucijom bavi već 20 godina, što je, kako kaže, stvar njenog izbora. I odmah dodaje: „Muškarci koji odlaze kod prostitutki viđaće ih u drugačijim uslovima, tajno, devojke neće biti zaštićene, njihova bezbednost će biti ugrožena“. Francuska se zvanično zalaže za iskorenjivanje prostitucije, na koju gleda kao na jedan vid eksploatacije, ali je u praksi toleriše. Prostitutke plaćaju porez, zbog čega državu nekada nazivaju glavnim svodnikom. Zakon zabranjuje svođenje i navođenje na prostituciju, uključujući i pasivno, što podrazumeva određeni način oblačenja i pozu na ulici, ali su se ove mere pokazale neefikasnim. Prostitutke su se u velikoj meri povukle sa ulica gradova na periferiju, u parkove i na magistrale, iza paravana salona za masažu, striptiz klubova i internet sajtova. Sa Olimp Šantlov, aktivistkinjom ŠTRAS-a, sindikata za seksualne radnice koji okuplja prostitutke, porno glumce i striptizete, sastali smo se ispred „Biblioteke Fransoa Miteran“, gde piše seminarski rad iz istorije prostitucije. NJena pojava, sa crnim krejonom ispod očiju i crnom suknjom ispod kolena koja pokriva noge u crvenim najlon čarapama, ni po čemu ne ukazuje da povremeno radi kao dominatorka u jednom ilegalnom SM klubu na periferiji. To joj, kaže, omogućava da plati stan koji deli sa dečkom, jer oboje dolaze iz unutrašnjosti Francuske. Kako on gleda na ovaj njen „studentski“ posao? „U početku mu nije bilo pravo, ali sada je ponosan“, kaže Šantlov koja se predstavlja kao feministkinja i seksualna radnica. „Termin prostitucija koriste oni koji žele da je ukinu i koji insistiraju na stigmatizaciji, na sramoti. Oni koji su za naziv ‘seksualne radnice’ insistiraju na radu. Ovaj termin, koji je preuzet iz engleskog, ukazuje na ponos onih koji se bave ovim poslom“, kaže Šantlov. Svoje usluge reklamira na internetu. Za nju prostitucija ne samo što nije nametnuta, već je dokaz potpune seksualne slobode. „Nekima je nezamislivo da spavaju sa nepoznatom osobom ili da se bave dominacijom. A neki ne mogu da budu mesari, jer im se to gadi, ili bolničari koji se brinu o starim osobama. Svako ima svoje granice. Tačno je da među studentima ima onih koji se prostituišu, ali ima i onih koji rade po kućama ili u Mekdonaldsu. Razlozi su isti: studentima je potreban novac.“ INICIJATIVA Brižit Martel Bosan iz Evropskog ženskog lobija, organizacije koja okuplja 80 asocijacija koje se bore za ženska prava, kaže za NIN da ovo nije usamljen slučaj. „Na univerzitetu gde radim ima studentkinja koje se prostituišu. Pre 20 godina nisam poznavala nijednu, a pogotovo ne one koje to priznaju, a sada dolaze kod mene i kažu mi: ‘Uradila sam to da bih spojila kraj sa krajem’“. Da li može da se govori o seksualnim slobodama kada je u pitanju prostitucija? Šta podrazumeva ovaj izbor? Mišljenja su duboko podeljena i među samim feministkinjama. Uticajni filozof Elizabet Badenter smatra da žena ima pravo da za tri dana zaradi onoliko koliko inače zaradi za mesec dana za kasom u samoposluzi, pod jedinim, ali ključnim uslovom - da nije primorana na to. Pariski mikrokosmos, odgovaraju feministkinje poput Danijel Busket, poslanice u francuskom parlamentu, koja tvrdi da na jednu osobu koja kaže da je to izabrala dolazi stotine žrtava. Za psihijatra Mirijel Salmon, kod koje dolaze bivše i sadašnje prostitutke, tolerisanje prostitucije je – katastrofa. „Sve studije pokazuju da mušterije ne traže da zadovolje seksualnu želju, jer se ovde ne radi o seksualnosti, već o moći i nasilju. Klijenti kupuju mogućnost da koriste ženu kako hoće i tu moć im daje novac“, rekla nam je u razgovoru koji smo vodili u njenoj ordinaciji u južnom pariskom predgrađu. To je ocena sa kojom se ne slaže Brižit iz Evropskog ženskog lobija, koja kaže da je u 95 odsto slučajeva prostitucija nametnuta i da su u 80 odsto slučajeva prostitutke bile izložene seksualnom nasilju u detinjstvu, bilo da je u pitanju incest, pedofilija ili silovanje. Emanuel, međutim, ne priznaje ove statistike. „Nisam narkoman, imala sam srećno detinjstvo, nisam iz socijalno ugrožene porodice. Sve je u redu. Pre ovog radila sam druge poslove na kojima sam imala manje slobodnog vremena, manje novca, manje sam putovala“. Pre nego što je počela da se bavi prostitucijom radila je u agenciji za poslovnu pratnju. „Ovde mi upravljamo, ne upravljaju nama.“ Povratak u ulicu Sen Deni. Na njenim obodima su se poslednjih godina pojavile prostitutke iz Afrike i Azije. Procenjuje se da je između 70 i 90 odsto prostitutki u Francuskoj stranog porekla. Najveći broj dolazi iz Afrike i istočne Evrope, iz Rumunije, Bugarske i Albanije, ali sve više i iz Kine. NJihova situacija je teža od njihovih francuskih koleginica jer uglavnom nemaju dozvolu boravka, pa samim tim ni mogućnost pravne zaštite. U najvećem broju slučajeva nisu izabrale da se ovim bave već su deo međunarodne mreže za trgovinu ljudima. Svake godine francuska policija razbije između 30 i 40 lanaca prostitucije. Žrtve su obavezne da podnesu tužbu kao uslov da dobiju privremenu boravišnu dozvolu u trajanju od tri meseca. Samo u slučaju da je svodnik osuđen imaju pravo na stalnu boravišnu dozvolu. Inicijativa koja ima sve više zagovornika u Francuskoj je da se ponovo otvore javne kuće, koje su zabranjene od 1946. godine. Glavni argument zagovornika ove ideje je da će tako prostitutke biti zaštićenije i da će imati medicinsku zaštitu, po ugledu na javne kuće u Švajcarskoj i Nemačkoj. Zakon o kažnjavanju mušterija neće sprečiti Šantlov i Emanuel da nastave da se bave prostitucijom, kao ni desetine hiljada žena u Francuskoj koje su izabrale ovaj put iz ekonomskih razloga. Sa svetskom ekonomskom krizom njihov broj je sve veći. Kraj serijala Seks-vodič kroz Amsterdam Cena seksa na svetskom tržištu stabilnija je od cene nafte. Ko svoj novac troši na kupovnu ševu, prolazi već sa pedeset evra. Za taj novac dobija prostitutku sa četrdesetosatnom radnom nedeljom, pod uslovom da seks kupuje u Holandiji, gde je prostitucija legalizovana 1815, a prava i obaveze seksualnih radnica zakonom regulisani. Prostitucija je Holandiji doskora donosila oko pet odsto prihoda, a Amsterdam je godišnjim porezom na seks ubirao preko milijardu dolara. LJubav na prodaju funkcioniše u trideset odsto gradova, posebno u pograničnim oblastima sa Nemačkom i Belgijom. U 12 gradova prisutna je i prostitucija u izlogu, a oko 80 odsto prostitutki su strankinje. U Amsterdamu je zvanično registrovano oko 6.000 seksualnih radnica, a u čitavoj zemlji oko 25.000. Ali, sada se i ova mapa menja. Projektom „Red light design“ gradske vlasti Amsterdama razvodnile su Crvenu četvrt dizajnerima i modnim kreatorima, otkupivši zgrade i izloge koje su dali umetnicima na besplatno korišćenje. „U početku mi je bilo neobično, jer je tu bio krevet zakovan za pod. Ostavila sam stare pločice, jer se lako peru“, kaže prodavačica nakita. „Ovo je divan projekat! Legalne seksualne radnice mogu i dalje da rade, ali trgovci ljudima i ilegalci više nemaju šta tu da traže“, poručuju iz gradskog sekretarijata za kulturu, koji planira zatvaranje 75 odsto od 400 izloga s prostitucijom. „Prošlo je vreme kada smo dopuštali voajerima da vladaju istorijskim jezgrom grada“, kaže gradonačelnik i objašnjava da je granica bavljenja prostitucijom podignuta sa 18 na 21 godinu. Sindikat prostitutki upozorava da će zbog toga mlađe prostitutke da idu u ilegalne bordele, a ministarstvo tvrdi da će to sprečiti kažnjavanjem klijenata, koji za posetu ilegalnoj seksualnoj radnici mogu da plate do 7.600 evra, ili zarade šest meseci zatvora. Danas, poreski obveznici iz branše najstarijeg zanata na svetu plaćaju porez od 1996, mogu da dobijaju kredite, imaju pravo na štrajk i da odbiju klijenta, ali moraju da se pridržavaju pravilnika o zaštiti na radu. Mušterija koja nije zadovoljna uslugom, ili misli da je upravo imala seks sa nekim ko muva sa plaćanjem takse, može da se obrati amsterdamskom Centru za prostituciju u ulici Enge Kerksteg broj 3, ili pošalje imejl na adresu pic@pic-amsterdam.com („pic” je skraćenica za Prostitution Information Centre). Dame za seks su veoma različite. Ako neko više voli Big Mamu ili Veliku Bertu sa azijskim akcentom i usisivačem u levoj ruci, ima i toga. U ponudi su i one koje izgledaju kao devojčice iz škole, u kariranim suknjicama, pa barbike svih vrsta, sve do ocvalih baba u crvenim kožnim trikoima. Vodiči i ulični socijalni radnici upozoravaju da fotografisanje prodavačica ljubavi nije dozvoljeno i da treba paziti na novčanike, jer u reci turista ima i džeparoša. Policajce iz odeljenja za javni red i mir, pak, najviše zanimaju gangovi i mafijaši, među kojima ima i onih sa prostora bivše Jugoslavije. Zbog njih je svojevremeno zatvoreno i sedište „Hells Angelsa“, u kome su se bivši Jugosi sukobili sa anđelima pakla. Policajce brinu i krijumčari oružja sa Balkana, posebno od kada se zna da je holandski reditelj Teo Van Gog ubijen pištoljem hrvatske proizvodnje (HS 2000). Ali, zato se baš niko nije zabrinuo kada je madam eskort agencije Turbopower, otvorila u Amsterdamu Hanky Panky školu prostitucije. Gazdarica je Elene Vis, kraljica eskorta, što je ujedno i naslov njene knjige: Escort Queen with Turbopower. Kada bi se pisao amsterdamski Vodič ljubavnih veština, u njega bi svakako ušao i felacio vorkšop za dame. Kurs je dvodnevni, a gospođe sede oko stola. Ispred svake je dildo od one vrste što se vakuumski zalepe za podlogu. Kursistkinje zapisuju instrukcije nastavnice sa napumpanim usnama, koja glasom učiteljice objašnjava detalje i tehnike. Prvog dana uči se anatomija, fiziologija i vežbe usta i jezika, a drugog se dana vredne kursistkinje bacaju na dildo s vakuumskom podlogom. Da li stečeno znanje koriste u privatne svrhe ili za biznis, verovatno u ovom gradu tolerancije zanima samo poreznike, za koje maksima živi i pusti druge da uživaju važi samo u slučaju da je taksa uredno plaćena. Konkretno, moralno shvatanje Holanđana ne razlikuje se odveć od moralnog shvatanja drugih naroda u Evropskoj uniji i prostitucija ne spada u društveno prihvatljivo ponašanje, a radnici u industriji seksa, koja je de facto privredna grana, su suočeni sa osudama kao i u drugim, na prvi pogled, manje liberalnim zemljama. Tako na adresi worldsehguide.org/netherlands ima mnogo detalja šta je dozvoljeno, odnosno zabranjeno u holandskoj Nojevoj barci. Isto važi i za organizaciju Crven konac. Crven konac (Rode Draad) je Unija holandskih prostitutki, osnovana je 1985. godine da bi se kroz nju žene borile za pravo da se prostitucija prizna kao profesija i da se prava prostitutki zaštite kroz zakone o radu. Legalizacija bordela dogodila se kao direktna posledica legalizacije prostitucije, kao ozakonjenje mesta za rad. „Rode Draad“ ima status nevladine organizacije, finansira se iz budžeta holandske države i zapošljava socijalne radnike, koji su u stalnom kontaktu sa prostitutkama u bordelima i na ulici. Posao im je savetodavne prirode, a u slučaju trgovine ljudima, pružanje pomoći.