Lerdi

Svi važniji mediji u zemlji su preneli fotografiju oglasa. Tako da sada svi znamo i za Lerdija i za Lerdijevu ponudu. Tako to rade majstori. Oglašavanja. U ovoj zemlji. Neću vam preneti cene, pošto ne želim da učestvujem u Lerdijevoj kampanji, ali vredno je pomena (za neke i bukvalno) da za manje od hiljadu dinara možete da uništite život. Vi. Ili vaše dete. Ili vaš roditelj. Droga ne zna za granice. Ni starosne. Ni polne. Zato lopata radi. Opet. Ovaj put sa smrtnim ishodom. Za brutalno ubistvo nesrećnog mladića optuženo je javnosti poznato svešteno lice. Istraga će pokazati da li se žrtva ugušila od posledica batina koje je u svrhu „pravedne” kazne delio dotični protojerej. Koji je, kažu, poslovao na tuđoj nesreći. I dobro naplaćivao svoj dobrotvorni rad. On se, pak, izjasnio da nije kriv. Možda je tako. Možda nije. Ne znam. Sirota majka je izjavila da „oseća veliku tugu, ali i olakšanje”. Ne zamerite. Kažnjena je najstrašnije dva puta. Jedna užasna kazna je upravo istekla. Sin joj više nije narkoman. Naravno, brže-bolje su se oglasili drugi pravoslavni centri za odvikavanje od narkotika. Kao, kod njih nema lopate. Mada nema ni kafe. I jedeš stojeći. I... tako dalje. Elem, lopata. Mnogi misle da je to jedino rešenje. Ovako, ili onako. Dok se to ne desi i u njihovoj porodici. U ovom žalosnom šetanju po (što bi rekli oni koji lopatu jedini pravilno koriste, a onda verujem da je jedini pravilno i zovu), dakle, po držalji, nekako svi zaboravljamo na onaj oglas s početka. I Lerdija. Koji nije držalju nikada držao. I njome pokušavao da pomogne. Niti je njome zatrpan. I nema žuljave ruke. Nego bele. Tek malo od krize ovlažene. Na njima je, dok je pisao onaj oglas s početka, kanulo i malo mastila. Državnog.