Poslednji trenutak

G. Živković ne navodi primere za ono što naziva „gubljenjem jezika i pisma“. Ipak, dovoljno je upaliti radio ili televizor, čuti neko „donešen“, „bezbedonosan“, „obzirom da“, „odmori malo“, „ručna granata“ i tome slično, pa shvatiti da je njegova zabrinutost opravdana. Što se ove rubrike tiče, priznajem krivicu. Ona se zaista bavi „finesama“, to jest jezičkim sitnicama. U svakom slučaju, jezička kultura se ne spasava pisanjem po novinama. Brigu o tome treba da preuzme država, a jezikoslovce da zaposli kao radnu snagu. Državo, čuješ li? Država je kao Bog: ne odgovara na pitanja ni na zamerke. Sve kad bismo i mogli da prozovemo nekog od zvaničnika, on bi sigurno rekao da imamo hitnijih problema nego što je jezik. Ekonomiju, pre svega, jer ljudima je teško da se brinu za gramatiku i akcente ako ne znaju šta će jesti iduće nedelje. I nezaposlenost. I zdravstvo... I da ne zaboravimo ono što je i premijer pomenuo kao najvažnije: priraštaj, odnosno belu kugu. Ne bi mnogo vredelo da naši lingvisti napišu gomilu sjajnih gramatika, rečnika i udžbenika, pa da se oni kroz nekoliko decenija nađu u bibliotekama katedara za mrtve jezike.