Pravi tajming

U našem dvorištu nikada ne mogu naći slobodno mesto za parking. Moja preglupa navika da gasim radio odmah pošto skrenem u dvorište. Umirim auto, kao da me iza ugla čeka garaža, sa senzorima, a ne uski i blatnjavi procepi između zgrada. Igranka, u stvari, počinje sad. Vrzmam se, zveram, okrećem, dodajem i oduzimam gas. Tri ujutru svakako nije najsrećniji tajming za traženje parkinga. Matori insomničar sa prvog sprata mogao bi svakog časa izaći na terasu i ugledati farove tatine „škode“. Naizmenično dišemo, motor i ja, trzaji naših pluća mogli bi da probude čitav blok. U susednom dvorištu lakše se diše, ali tri ujutru svakako nije najsrećniji tajming za traženje parkinga u bilo kom dvorištu. Živimo na petom spratu u zgradi sa liftom, roditelji, sestra, moja petogodišnja ćerka i ja. Zakoračim na prvi stepenik a zveket ključeva iz torbe odjekne, stanem, pritisnem torbu uz sebe kao što to činim u gradskom prevozu, dok visim obešena o šipku. Zadržavam svaki korak, sreća da je naša zgrada metuzalem, u novogradnji više odzvanja. Jedan građevinac pričao je kako nijedna zgrada u okolini nema prostranije stepenište, sa širokim a tankim stepenicama: gotovo za invalide, bio je jasan građevinac. Kod poslednjeg stepenika zastanem da smirim disanje. Kao da sam upravo opljačkala banku, i usput izgubila novac. Osluškujem. Čuje se rad zidnog sata u hodniku, njegovo otkucavanje traje blizu sto godina u našoj kući. Tik… Tak… Tik.. Oprezno nataknem ključ kao da prvi put prodirem u bravu… Tik… Tak-škljoc! Zažmurim. Kvaku spustim, pa još jednom zastanem pre nego što napravim odlučujući potez. Još tri koraka. Tik-tup-tak. Tik-tup-tak. Tik-tup-tak. Pera Kojot u epizodi Preko dinamita. Uspevam. Otvaram oči. Ana spava. Preko stolice prebačeno njeno odelce za sutra. Sutra Ana treba da operiše oko, rutinska operacija. Moj bivši muž je slobodan, ali ipak ću ja ostati sa Anom jer su nam u bolnici rekli da ne primaju tate: mora da bude žensko sa detetom, bila je jasna sestra iz kol centra. Moj bivši muž kaže da je to diskriminacija, ali ništa neće da preduzme povodom toga: sad nije pravo vreme da se reaguje. Ne postoji pravo vreme, postoji samo dinamika. Gotovo ništa nije vredno njegovog cimanja, zato se ne usuđuje i ne upušta. To me nerviralo kod njega, mnogo više od onoga kada posle pranja posuđa ne bi pokupio vodu sa oboda sudopere, truleksom. Ponekad se sretnemo u klubu. Sada svako ima svoje tabletice, ne treba ti ljubav kada imaš tabletice. To je najveći apsurd ljubavi - ono što je ultimativni cilj meseci zavođenje, svađa, mirenja, bacanja čaša, tepanja i plakanja, možeš dobiti u jednoj tableti koja košta kao dva piva. Odložim torbu na sto, izvadim vlažne maramice, dezinfikujem ruke. Izvadim i paklicu kondoma, položim je iza knjiga na polici, tačno iza naslova „Priče za nesanicu” Alfreda Hičkoka, jedine knjige sa moje police bez predgovora i pogovora, i bez objašnjenja na koricama. Zapalila bih cigaretu, ali u našoj se kući nikada nije pušilo. Cigareta mi nedostaje, naročito posle ručka. Posle ručka moji odmaraju, i stalno se žale kada im ostavim Anu. Ana je mala i ne kapira da treba da miruje kada je Dnevnik. Mnogo bi bilo drugačije da sam znala ostati mirna u nemirnim situacijama, ali mene su naučili da vrištim dok me siluju. Anu ću drugačije učiti. Skinem odeću i pogledam svoju senku na podu. Dobila sam stomak. Svi marketinški stručnjaci lažu, istina je da za dobar izgled trebaš imati dovoljno para i nedovoljno briga. Pogledam u Anu, mirna je samo dok spava. Ana viče dok govori, to je zato što želi da nam priča, i da je slušamo. Pre nego legnem, odlazim do CD plejera, tragam za diskom grupe Rage. Ne dvoumim se, brzo šaltam do pesme šest i stiskam plej: Fuck you, I won’t do what you tell me… LJudi se bude.