Ispovest egzotičnog anarhiste

Zovem se DŽulijan Asanž. I jednog dana u Londonu me je uhapsila policija. Priča bi se tu mogla i završiti da nije bilo komplikacija koje sa sobom nose vreme, istorija i lične osobenosti. Kažu da je prošlost druga zemlja, ali to važi i za budućnost, samo ako joj to dopustite: dok grabite napred u zadnjem delu engleske marice, počinjete da na svet gledate drugim očima. Uzvikivali su moje ime. Izvikivali parole. A fotoreporteri su gmizali oko prozora kao krabe u lavoru. Pomislio sam da je kombi napadnut i da bi se mogao prevrnuti, ali to su bili samo reporteri koji su hteli da naprave fotografije. Sklupčao sam se i zario glavu među kolena; nisam hteo da me prikažu kao kriminalca. U jednom trenutku sam podigao pogled i video kamere priljubljene uz zatamnjeno staklo, iskošene tako da mogu da me uhvate. Pokrio sam glavu rukama. Vozilo je onda naglo ubrzalo i udaljilo se. Drugi zatvorenici su vikali u svojim pregradama, ne znajući ko sam, očigledno uznemireni napadom na kombi. Druge je cela ta pometnja zabavljala. Predstava je bila završena. Trebalo nam je oko četrdeset minuta da stignemo do zatvora u Vondsvortu. Bilo je to 7. decembra 2010. godine. Na ulazu sam osetio čudno samopouzdanje. Pretpostavljam da je ono izviralo iz saznanja da će se moja nevolja naći pod lupom javnosti. Znao sam da svet prati šta se dešava i to je moju muku činilo opravdanom: našoj stvari je moglo pomoći ako ja budem onaj njen vidljivi deo, koji svu paljbu privlači na sebe. Deo mene je bio užasnut idejom da bih mogao biti žigosan kao kriminalac samo zato što sam radio naš posao, ali ipak sam bio dovoljno svestan da bi to moglo samo naglasiti pitanje pravde. U takvoj situaciji nema hrabrosti, već samo lukavstva. Tražili su od mene da potpišem spisak ličnih stvari, koji se, tog dobrog dana, sastojao od jednog penkala marke „Biro“ i nekih 250 funti u gotovini. Rekli su mi da se svučem, što sam i uradio, i odmah uskočio u zatvorsku uniformu, sivi pulover i sive pantalone. Oskar Vajld, koji je 1895. bio prebačen u isti zatvor, napravio je uzvišenu pometnju kada je otkrio da mu nedostaje prsluk. „Imajte razumevanja za moja uzavrela osećanja“, rekao je čuvaru. Pokušaću da ovde ne koristim frazu „kao Vajld“ i da preskočim priču o svojoj jadnoj kolekciji prsluka, ali prosto sam se morao prisetiti tog Irca, u toj ustajaloj viktorijanskoj buvari. Moj advokat mi je kasnije rekao da sam čamio u Oskarovoj ćeliji: nisam siguran u to, ali njegov duh i njegove borbe protiv predrasuda su stalno bili prisutni. Prošao je kroz užasan tretman i držan je u uslovima koji su u isti mah bili neljudski i potresni: ipak, moram da kažem da su drugi zatvorenici, prošli i sadašnji, bili ti na koje sam mislio tamo u Vondsvortu. OSTRVO Za većinu ljudi detinjstvo je isto što i podneblje. U mom slučaju, ono je bilo savršeno vrelo i vlažno, bez ičega iznad nas, osim plavog neba. Ono čega se sećam su osećaj na koži i sveže noći u tropskoj savani. Rođen sam u Taunsvilu, u Severnom Kvinslendu, u Australiji, gde se drveće i šikara pružaju sve do mora, gde onda ugledate Magnetsko ostrvo. Leti dolazi kiša i uvek smo bili spremni za poplave. Bilo je predivno, u stvari. Ta vrelina vam prodre sve do kostiju i nikada vas ne napušta. LJudi iz Taunsvila su živeli u prigradskim naseljima, a mnogi od njih su uživali u „australijskom snu“, s malom kućom i automobilom. Krajem šezdesetih godina prošlog veka u blizini se nalazila vojna baza. Stanovništvo je brojalo oko 80.000 ljudi, a lokalna ekonomija je počivala na vuni i šećeru ili na mineralima i drvnoj građi iz te oblasti. Iz nekog razloga, bilo je mnogo Italijana, od kojih su mnogi radili na plantažama šećerne trske, i sećam se snažnog osećaja zajedništva koji je postojao među njima. Italijanski jezik je bio drugi po zastupljenosti. To mora da je bilo prilično konformističko mesto, iz mnogo razloga, puno mirnih, vrednih ljudi, koji su se dosađivali na neprekidnom suncu. Mogli biste reći da je to bila zabačena provincija zemlje koja je i sama bila zabačena provincija sveta. Tako je makar izgledala generaciji moje majke. Do 1970. ona je bila željna da vidi svet ili da ga makar vidi promenjenog. Po povratku u Taunsvil, 3. jula 1971. moju majku su odvezli u bolnicu Bazel, gde sam se rodio oko tri sata po podne. Pričala mi je da sam bio okrugao, crnomanjast, glasan i da sam ličio na Eskima. Mogu slobodno da kažem da je Kristina, moja majka, imala – i da još uvek ima – prirodnu sklonost da ne radi ono što se od nje očekuje, što sam ubrzo pokupio od nje. Mog pravog oca nije bilo u mom životu, a deo njega je postao tek kada sam odrastao. Doći ću do toga. Ali, to je značilo da je Bret Asanž bio muška figura za koju sam bio vezan, moj dobri otac. Bret je bio jedan od onih kul tipova iz sedamdesetih, koji su se razumeli u gitare i sve što je imalo veze s muzičkom scenom. Po njemu sam dobio prezime – Asanž – neobično prezime, koje potiče od „gospodin Sang“ ili ah-sang na kantonskom jeziku: njegov čukundeda bio je tajvanski pirat. Završio je na Ostrvu Četvrtak (Thursday Island), gde se oženio susetkom i onda se preselio u Kvinslend. Ime je bilo evropeizirano, da bi se izbegla otvorena diskriminacija, kojoj su tada bili izloženi Kinezi. SAJFERPANK Internacionalni subverzivci bili su drugačiji od ostalih hakera. Neki hakeri su dizali veliku larmu i svuda ostavljali otiske. Mi smo radili kao duhovi, išli niz hodnike vlasti, provlačili se kao ektoplazma kroz ključaonice i ispod vrata. Uvek sam imao osećaj da je hakovanje kao gledanje neke slike. Vidite platno, vidite šta ja postignuto, kretanje boje i prikaze tema. Ali, ono u šta biste zaista gledali, da ste bili kao mi, jeste pukotina. I kada biste jednom pronašli tu pukotinu u slici, radili biste na njoj, sve dok je ne uvećate i ne preuzmete. U jednom trenutku smo poželeli da preuzimamo svet komunikacija. Možete li to zamisliti, ne kao neku naučnofantastičnu temu ili sumanutu izmišljotinu iz nekog stripa već kao realnu mogućnost, u mislima nekolicine tinejdžera? Zvuči smešno, ali pronašli smo neke ključaonice u unutrašnjem funkcionisanju velikih korporacija i postavili druge, sve dok nismo bili u stanju da kontrolišemo ceo sistem. Isključiti 20.000 telefonskih linija u Buenos Ajresu? Nema problema. Omogućiti žiteljima NJujorka besplatne telefonske razgovore tokom celog popodneva, bez ikakvog posebnog razloga? Sređeno. Ali, ulozi su bili visoki. Bilo je mnogo suđenja hakerima, pre ovog mog. Zakoni su bili novi i tek su stali na noge, a mi smo ih gledali kako se teturaju, zadržavajući dah i ceneći sebe visoko, svesni da smo sada mi na redu. Sebe smo videli kao grupu mladih boraca za slobodu koja se našla pod udarom sila koje prosto nisu shvatale šta se dešava. Tako smo videli sva ta suđenja iako smo za druge, za Australijance upregnute u američke korporacije ili za pripadnike tajnih službi, izbezumljene time što ih je neko nadmudrio, bili opasni vesnici nove vrste kriminala među belim kragnama. Podsmevali smo se tome – iz mladalačke oholosti i samopouzdanja, u to nema sumnje – misleći da su kragne za pse ili za one koji samodavljenje uzimaju zdravo za gotovo. Ali, postajalo je ozbiljno. Tada još nismo bili prijatelji, ali znao sam za Feniksa iz Domena (Phoehix of the Realm), još jednog melburnškog hakera, koji je iz polumraka svoje sobe dospeo pod oštru svetlost sudnice. VIKILIKS I onda je sve počelo. Do tada sam mnoge institucije video iznutra, bilo tako što sam im išao u susret, bilo tako što sam hakovao njihove sisteme i noću lutao kroz njihove portale. Ali, do 2006. ta istraživanja su se okončala i sada sam hteo da se pozabavim onim institucijama i onim vladama koje su živele tajnim životom. Nisam neki originalni politički mislilac, niti sam to ikada tvrdio, ali poznajem tehnologiju i poznajem strukture vlasti; i bio sam spreman da ove druge, gde god je to moguće, bacim u kiselu kupku i rastvorim ih do kostiju. Pomislio sam: možemo ili da mirno vodimo svoje živote, brinući o kreditu za kuću ili da li smo dovoljno slavni ili bogati ili istinski voljeni – ili da pogledamo okosnice našeg sveta i isprobamo da li su dobre i istinite. Bio sam spreman za njih. Usavršio sam tehnologiju i metode korišćenja kriptografije da bih zaštitio izvore, do tačke u kojoj ni ja ne bih znao o kome je reč. Imali smo iskustvo aktivista i volju da se suprotstavimo moćnicima. Nismo imali kancelarije, ali smo imali svoje laptope i pasoše. Imali smo servere u raznim zemljama. Znali smo da će to biti najsigurnija platforma za aktiviste koju je svet ikada video. Imali smo petlju. Imali smo filozofiju. Igra počinje! Registrovao sam WikiLeaks.org 4. oktobra 2006. Verovatno sam bio svestan da moj uobičajeni život, ako sam ikada imao tako nešto, više nikada neće biti isti. Moglo bi se reći da sam imao mnogo pomagača i uzora, kao što je njujorški arhitekta DŽon Jang (John Young), koji je 1996. osnovao cryptome.org. Nisu svi dokumenti na Cryptome bili tajni, ali Jang je svoju misiju video kao objavljivanje materijala koje su vlade i korporacije radije krile. Našli su se pod udarom Majkrosofta i, kao i Vikiliks, u sporu sa Pejpalom. Cryptome se nalazi na pravoj strani u bici oko informacija, ali nema zaštitne mehanizme za ljude koji mu prosleđuju materijale, što sam ja, opet, smatrao nečim obaveznim. Jang je zakoračio u pravi domen, ali nije bio spreman da deluje kao izdavač poslednje linije, što je bila moja vizija – da upotrebim složen sistem zaštite izvora, koji sam do tada usavršio za potrebe Vikiliksa. UBISTVO Posle kratkog perioda putovanja, uključujući put u Oslo, zbog učešća na jednoj konferenciji, vratili smo se na Island u martu 2010. i iznajmili kuću. LJudi od kojih smo je iznajmili mislili su da smo došli da posmatramo vulkane: to je bila naša priča, što je objašnjavalo zašto smo imali toliko mnogo kompjutera i video-opreme. Ali, pravi razlog bio je video iz Bagdada. Zaključili smo da je to naše najvažnije dosadašnje otkriće i da se video mora analizirati, razumeti i pripremiti za predstavljanje. Hteo sam da ceo svet vidi taj snimak. Bio je toliko važan, ne samo zbog razumevanja rata uopšte već i zbog sticanja etičkog uvida u to šta je rat u Iraku postao i kako utiče na naše svakodnevne živote. Glavna kuća koju smo iznajmili postala je prava jazbina. Bila je puna šolja za kafu, kompjuterskih kablova, čokolade, otpadaka rastrzanog života. Biografski novinar NJujork tajmsa došao je da nas obiđe i prilično dobro je dočarao taj haos i nesanicu. Tih nekoliko nedelja jedva da sam se odvajao od kompjutera. Šišali su me dok sam sedeo za terminalom i vodio trku s vremenom u obradi videa, da bih izbacio sav statički šum i krckanje sveo na minimum, tako da je finalna verzija bila čista koliko je to bilo moguće. LJudi su stalno prolazili kroz sobu, sve se treslo od povika, ideja, suza. Niko od onih koji su učestvovali u ranijim ludačkim poduhvatima i prodorima ne bi mogao da podnese atmosferu koja je vladala za vreme pripreme videa Kolateralno ubistvo. Mislim da moja reputacija radoholičara i osobe koja se neredovno tušira potiče od tada; to je bilo neizbežno s obzirom na obim posla, ali i na osećanje da će to otkriće, iznad svega, izmeniti percepciju javnosti o tom zastrašujućem ratu i doprineti okončanju te užasne invazije. Video je do danas na Jutjubu videlo jedanaest miliona ljudi, uz još nekoliko miliona na televiziji. To je čuveni dokument našeg doba. Ali, kada sam prvi put pogledao snimak, nije mi bilo potpuno jasno šta se događa; slika je bila mutna, a sekvenci su nedostajali dramatika i upečatljivost iako je ono što se moglo videti bilo zaista razorno. Onda sam pažljivo proučio snimak, otkrio ko su bili ljudi iz videa, kada je bio snimljen, iz kojih uglova i kako se sve to povezalo da bi nam prenelo priču o višestrukom ubistvu, usred bela dana. Film smo razbili na tri dela da bi se bolje shvatile sekvence događaja. Rad se odvijao sporo, ali je bio otrežnjujući i opčinjavajući. Kada je sve bilo gotovo, video je, nema sumnje, prikazivao dvanaestoro ljudi – dvojica su bili novinari Rojtersa, koji su radili svoj posao – koji su bili razneti u komade vatrom 35-milimetarskog topa iz helikoptera „apač“, vojske SAD. Trebalo mi je neko vreme da saznam ko su bile žrtve prvog masakra, a onda i da bih shvatio da su dvojica ljudi koji su preživeli prvi napad, samo zato da bi bili ubijeni pojedinačno, bili novinari Rojtersa. Moj kolega Ingi Ragnar Ingason je posle detaljnijeg posmatranja primetio da je u kombiju koji je došao da pokupi ranjene ljude, da bi bio izrešetan u drugom udaru topovske paljbe, bilo dvoje dece. Snimak kasnijih zbivanja pokazuje pešadijsku jedinicu vojske SAD koja odnosi ranjenu decu. Na tome je radio ceo tim. Kristin Hrafnson je vodila istraživanje i saznala šta se dogodilo s decom iz videa. Brigita je bila s nama sve vreme, savetovala nas i služila kao glas razuma za dileme koje smo imali. Ingi je bio zadužen za obradu snimka, što je uključivalo uklanjanje raznih mrlja i smetnji iz grubog materijala, a Gudmundur Gudmudson radio je na zvuku. Tu je bio i Rop Gongrejp, kao izvršni producent, koji je pokrivao sve troškove i omogućio celu operaciju, a Smari Makarti je organizovao materijal zasnovan na internetu. KRV General-major Kembel, komandant snaga SAD u Avganistanu, 28. jula 2010. izjavio je kako „svaki put kada neki poverljivi materijal procuri, to potencijalno ugrožava ljude iz vojske koji ovde svakog dana rade na terenu“. Komandant Kembel je takođe priznao da nije pročitao nijedan od objavljenih dokumenata. Sutradan, na konferenciji za štampu u Pentagonu, ministar odbrane Robert M. Gejts i admiral Majk Malen besno su saopštili sledeći komad svoje strateške proizvodnje mitova: „Gospodin Asanž može da priča šta god hoće o višem dobru, u čiju korist on i njegovi izvori navodno rade, ali istina je da na rukama možda već imaju krv nekog mladog vojnika ili neke avganistanske porodice.“ Jedan pripadnik novinarskog korpusa postavio je pitanje. Novinar: Admirale Malen, pomenuli ste da su ruke osnivača Vikiliksa možda umrljane krvlju. Da li znate koliko je ljudi ubijeno na osnovu te informacije? Malen: Još uvek… ono što me u tome zabrinjava, jeste, mislim, da pojedinci koji nisu uključeni u tu vrstu ratovanja, a otkrivaju tu vrstu informacija, ne mogu… iz moje perspektive… da shvate kako se ta vrsta informacija rutinski umrežava unutar poverljivih kanala koje koristimo za tu svrhu. Veoma je teško, ako se time ne bavite i ako to ne znate, shvatiti uticaj i sasvim specifičan potencijal koji… koji može ugroziti živote naših vojnika i mornara, vazduhoplovaca i marinaca, boraca iz koalicije, kao i…. kao i građana Avganistana. U tom pogledu nemam nikakvih dilema. Ministar Gejts: Dodao bih… Dodao bih samo još nešto. Ne treba gubiti iz vida da je reč o ogromnoj količini sirovih podataka… To nije ozbiljno. Tu nema osećaja za odgovornost. To je samo izbacivanje svega napolje da bi se koristilo po volji, bez brige o posledicama. Novinar: Uz dužno poštovanje, niste odgovorili na moje pitanje. Nekoliko sati posle te izjave fraza: „Ruke DŽulijana Asanža su umrljane krvlju“ ušla je u jezik. Ako na Google potražite reči „Assange“ i „blood“, videćete da te dve reči, po broju pogodaka, zajedno ukazuju da sam, makar u medijskoj svesti, povezan s konceptom „ruku umrljanih krvlju“ u većoj meri nego Ričard Nikson, Suharto i Pontije Pilat, zajedno. To je način na koji funkcioniše moderan svet komunikacija. Bez ijednog dokaza – bilo kakvog dokaza – o žrtvama do kojih je došlo zbog toga što smo pokušali da ljudima omogućimo da vide šta se dešava u tom ratu, bio sam proglašen za osobu „ruku umrljanih krvlju“. To je jedna od onih izjava u kojima nemarni ljudi uživaju i koja glatko prolazi, ali za nju nema nikakvog osnova. KEJBLGEJT Razotkrivanje nije samo akcija: to je način života. Smatram da ono obuhvata i razum i osećajnost: ono ste što znate i nijedna država nema pravo da od vas napravi nešto manje nego što jeste. Mnoge moderne države zaboravljaju da počivaju na načelima prosvetiteljstva, da je znanje garant slobode i da nijedna država nema pravo da sprovodi pravdu kao da je ona nešto što treba da služi samo vlasti. U stvari, ako se ispravno sprovodi, pravda je kontrolor vlasti i možemo samo pomoći ljudima dokazom da politika nikada nema potpunu kontrolu nad informacijama. Sve to je samo po sebi razumljivo. Nekada je to bilo prvo načelo žurnalizma u svakoj zemlji sa slobodnom štampom. Internet je olakšao cenzorsko pisanje i brisanje istine jednim klikom miša (Staljinu bi se to svidelo), kao i nadgledanje privatnih podataka ljudi na način koji bi sigurno oduševio demonske birokrate Trećeg rajha. Tajnost je prečesto jedini oslonac onih na vlasti i svako ko to danas kaže ne vidi to samo kao neko ko insistira na starom liberalnom standardu i mitu demokratije već i kao egzotični anarhista, rešen da „ugrozi nacionalnu bezbednost“. Načela postavljena u američkom Ustavu, ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja ljudi iz današnje Amerike. DŽeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, modernim Kinezima, oni mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog iPad-a. Informacije nas oslobađaju. I to tako što nam omogućavaju da dovedemo u pitanje postupke onih koji bi nas radije videli lišene sredstva za preispitivanje i bez prava na odgovor. I pored svog modernizma i softvera, Vikiliks je snaga koja se zalaže za slobodu koja bi izgledala sasvim tradicionalno i razumljivo nekim duhovima iz XVIII veka, kao što je DŽon Vilks (John Wilkes). Često smo se nalazili na udaru zato što smo se zalagali za načela koja su mnoge vlade trebalo da brane i zato bile izabrane. Mi smo narodni biro za kontrolu i učinak, koji radi na međunarodnom planu, svestan da su stvari koje vlade i diplomate rade iza zatvorenih vrata u potpunosti nešto što nas se tiče. Narod ih je izabrao, plaća ih, veruje im, a ovi gospodare njime. I svaka vlada koja sebi dopušta da to zaboravi, čuće glas naroda na svakom forumu, na svakom blogu, u svakoj poruci na Twitteru i onda, s vremenom, na svakom trgu, od Tjenanmena do Tahrira, od Trafalgara do Tajms skvera, sa odjecima u svakom slovu alfabeta. A s vladama koje pokušaju da se toj istini suprotstave je gotovo. U našem odnosu s medijskim partnerima od samog početka sam znao da ću im, u nekom trenutku, ponuditi da nam se pridruže u objavljivanju ogromne zalihe diplomatskih telegrama koji su procurili do nas i koje smo pripremali. Nastojao sam da avganistanski i irački ratni dnevnici ugledaju svetlost dana na što je moguće odmereniji i obazriviji način. Materijal je bio obiman i zahtevao mnogo vremena za čitanje i selekciju, organizovanje i predstavljanje, sa zakonskim i drugim obzirima koji su uvek uticali na naše sudove o njima. Naša glavna briga bila je da održimo obećanje koje smo dali našim izvorima: ako je materijal u skladu s našom uređivačkom politikom, ako je važan, nov i izložen nekom obliku potiskivanja, objavićemo ga čim budemo mogli, uz svu podršku s naše strane i na sva zvona. Poslednji telegrami donosili su detaljan prikaz aktivnosti ambasada širom sveta; skinuli su poklopac s tajnih operacija, duboko ukorenjenih predrasuda, nacionalnih neprijatnosti i ljudskog ponašanja na svim nivoima vlasti. Kao i prethodna otkrića, dovodili su svet u fokus uprkos naporima onih koji bi ga radije zamutili. I mogli bi da promene način na koji vidimo šta naše vlade rade i zašto.