Antologijska ogrešenja

Nobel ih je zaboravio! Pod tim geslom, belgijski dnevni list Soar objavio je ovog leta hit ediciju od 15 naslova koja sadrži knjige koje nisu dobile Nobelovu nagradu, a po mišljenju poznate belgijske spisateljice Izabel Spak zaslužile su. Jedna knjiga prodaje se po ceni od 2,9 evra. U ovoj ediciji nalaze se, među ostalima, Proces Franca Kafke, LJubavnik ledi Četerli, D. H. Lorensa, Jedna Svanova ljubav Marsela Prusta, Putovanje napolje Virdžinije Vulf, Dablinci DŽemsa DŽojsa, Prezir Alberta Moravije, Per Gint Henriha Ibzena, Tereza Raken Emila Zole, Pisma o mladom pesniku Rajner Marije Rilkea, Okretaj zavrtnja Henrija DŽejmsa... Pre sedam godina, tačnije 2005, povodom 50 godina od prve dodele NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, objavljeno je deset knjiga pod nazivom „Off NIN“. Dakle, glasalo se za romane koji su zaobiđeni od strane žirija, a zaslužili su ovu prestižnu nagradu tokom pet decenija njenog postojanja. Do te liste došlo se na osnovu glasova deset kritičara koji do tada nisu bili članovi NIN-ovog žirija. Bili su to Aleksandar Jovanović, Stojan Đorđić, Vladislava Gordić Petković, Sava Damnjanov, Nenad Šaponja, Slobodan Vladušić, Goran Maksimović, Mladen Šukalo, Snežana Brajović i Jasmina Lukić. Oni su u deset antologijskih ogrešenja izabrali - Prokletu avliju Ive Indrića, Proljeće Ivana Galeba Vladana Desnice, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, drugu knjigu Seoba Miloša Crnjanskog, Pevač Boška Petrovića, Dan šesti (posthumno objavljen) Rastka Petrovića, Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića, Dorotej Dobrila Nenadića, Fama o biciklistima Svetislava Basare i Sudbine Miroslava Popovića. KORENI Priča o Ivi Andriću je delom poznata, delom je ostala obavijena velom tajne. Zvanično, kada je 1954. godine prvi put dodeljena NIN-ova nagrada Dobrici Ćosiću za njegov roman Koreni, o Andrićevoj knjizi se nije ni raspravljalo jer je ona bila svrstana u pripovetku, a ne u roman. Upućeni su tvrdili da se od samog ustanovljavanja nagrade znalo da je prvi mora dobiti Ćosić, u to vreme miljenik Partije, poslanik i visoko rangirani intelektualac izašao iz rata. Bilo je to jasno i po prikazima Korena i Proklete avlije u NIN-u koje je potpisao tadašnji član žirija Borislav Mihajlović Mihiz. Za Ćosićev roman je napisao da je spreman da podnese i mnogo više nedostataka nego što ih ima, pa da „da ostane jedan od najznačajnijih romana naše književnosti“, jer Koreni su „zarili duboko u zemlju.“ O Prokletoj avliji je Mihiz napisao da je to „najnovija novela“ koja „pozajmljuje mnogo svojih valera od onoga što se već odavno oseća kao određeni pripovedački svet Ive Andrića.“ Ali, sve govori da se prvo znamenje moralo dati Ćosiću, da je Andrić, uz vidljiv Mihizov angažman, bio u startu eliminisan. Mnogo godina kasnije će se javno obelodaniti da tek Ćosić nije ispunjavao formalni uslov da te godine dobije nagradu, jer su Koreni nisu štampani u 1954. godini, kako propozicije nalažu, već u januaru 1955. pa se nagrada dodelila tek u februaru. Marinko Arsić Ivkov u časopisu Heretikus broj 1/2004. godine, tim povodom piše: „Dostupne činjenice govore da je žiri čekao izlazak Korena iz štampe, što pobuđuje sumnju da je dobitnik nagrade određen unapred i da je navođenje užeg izbora u saopštenju bila obična farsa.“ Žiri se nikada više nije mogao odužiti Andriću, kao ni Vladanu Desnici, a onima kojima je mogao, to je činio nagrađujući ih za neko kasnije delo, jer to nisu na vreme učinili. Treba podsetiti da je Vladan Desnica ostao bez nagrade 1957. godine za roman Proljeće Ivana Galeba, a da je nagrađen Aleksandar Vučo za roman Mrtve javke. Svesni da ne smeju da nagrade Miodraga Bulatovića za roman Crveni petao leti prema nebu, članovi žirija su pribegli do danas neponovljenoj odluci – nisu dodelili NIN-ovu nagradu! Dakle, nije bilo dobrog romana te 1959. godine. Nepravda prema popularnom Buletu će biti ispravljena 1975. kada je nagrađen za LJude sa četiri prsta. Godine 1962. nagradu je dobio Miroslav Krleža za Zastave, nešto što se s velikim trudom može nazvati romanom. Naime, tokom 1962. je u nastavcima objavljivan u književnom časopisu Forum, a tek 1976. godine je dobio konačan izgled u pet knjiga. To je moglo da se razume samo kao prećutkivanje druge knjige Miloša Crnjanskog, Seobe. Preciznije, ovaj roman pisca u egzilu nije uvršćen ni u 35 romana ukupne produkcije, koliko ih je te godine konkurisalo za nagradu! Književni kritičar Božo Koprivica će tim povodom napisati: „Svemoćni šef policije Ranković još nije bio dao mig da se Crnjanski vrati iz emigracije i žiri nije smeo ni da pomisli da roman uvrsti u konkurenciju za nagradu.“ TIKVE Godina 1968. bila je takođe burna jer su se pred konačnom odlukom žirija našla dva velika romana – Mirisi, zlato, tamjan, hrvatskog autora Slobodana Novaka i drugi srpskog pisca Dragoslava Mihailovića, Kad su cvetale tikve. Pobedio je Novak. Većina podobnih, koji su godinama žarili i palili na srpskoj književnoj sceni, nisu se usudili da promovišu kao vrednost priču o LJubi Vrapčetu i njegovoj nesreći povodom Golog otoka. Još nije bilo vreme za teme stradalnika sa ovog ostrva, Dragoslava Mihailovića. Tek kada bude umro Josip Broz Tito, on će ovu nagradu dobiti za Čizmaše 1983. godine. Dobrilo Nenadić je sa svojim romanom Dorotej jednostavno imao peh 1978. godine kada se našao u najužem izboru za nagradu uz Mirka Kovača i njegov roman Vrata od utrobe, kao i Miroslav Popović sa romanom Sudbine, koji se pojavio 1984. godine, kada i roman koji je napravio čudo - Hazarski rečnik Milorada Pavića. Najveći gubitnik 1987. godine bio je Svetislav Basara sa romanom Fama o biciklistima. Može li se iko setiti ko ga je tada zaskočio? Bio je to Voja Čolanović sa romanom Zebnja na rasklapanje. Proći će silne godine i Basara će ispisati mnoge romane, da bi 2006. dobio toliko željeno priznanje za Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Ipak, kada se pogleda delo, kada se sagleda čitanost i popularnost, kada se ima u vidu trajanje, ostaje nepobitna činjenica da je najveća nepravda naneta književniku i slikaru Momi Kaporu, koji je napisao više od dvadeset romana, ali ni za jedan žiri, nijedan od njih, nije bio dovoljno dobar. Kolumnista našeg lista, baš u NIN-u je davno sažeo tu nepravdu sa kojom se dobro nosio: „Jedina nagrada koju sam zaista želeo bila je NIN-ova nagrada za roman godine. Sedam puta bio sam u najužem izboru! Jedanput sasvim blizu, one godine kada je ta nagrada ubila Skendera Kulenovića, jer mu je oduzeta pošto mu je već javljeno da ju je dobio. Pobeđivali su me klasik Jure Franičević Pločar, za roman Vir, u kome se hrabro dokazuje da su komunisti bili ljudi, a takođe i Petko Vojnić Pučar sa romanom čijeg se naslova ne sećam. Kada me je pobedio Pavao Pavličić, odveo sam njega i Igora Mandića na večeru u Klub književnika da to proslavimo! Posle, punih deset godina nisam imao roman u konkurenciji, pa nisam ni mogao da dobijem tu nagradu. Još se osećam kao Oliver Tvist srpske književnosti.“ Poslednji put, Momo Kapor je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 1999. sa romanom Lep dan za umiranje. U poziciji nerešeno, presudio je član žirija Svetozar Koljević koji je glasao telefonom iz Amerike za – Maksimilijana Erenrajha Ostojića i roman Karakteristika!