Ne skačite na ovom mestu

Nedavno su svi mediji u Srbiji preneli da je u Londonu otpočela kampanja Ubijte se kod kuće, sa ciljem da se smanji broj samoubistava bacanjem pod voz. Vest da iza toga stoji uprava Londona u saradnji sa rukovodstvom metroa je u međuvremenu demantovana, ali je činjenica da su se na metro stanicama pojavili plakati sa nacrtanim pilulama i porukama tipa: „Zašto biste skakali, kada je lakše da progutate. Naše mušterije i vozači biće vam zahvalni.” Poenta kampanje je, navodno, bila da se smanji broj samoubistava uopšte jer je jedan broj psihologa procenio da samoubice na izazov – ubijte se, reaguju inatom – baš i neću. Možda bi takva teza u nekim slučajevima i bila održiva, ali ona obično podrazumeva da se psiholog i pacijent međusobno poznaju, a ne da se vaspitna poruka jednolinijski pošalje svim potencijalnim samoubicama. Zbog toga je mnogo verovatnije da je kampanja usmerena, baš kao što je naslovljena, ka samoubicama koje zagušuju saobraćaj. I koje to sve češće čine jer je za poslednjih deset godina njihov broj povećan za 50 odsto. DEPRESIJA London nije jedini grad u kome samoubice ne vode računa o komplikacijama koje stvaraju kada se ubijaju gde im padne na pamet, ne misleći na potrebe onih koji bi da se kreću. A ni Velika Britanija nije jedina zemlja u kojoj su izdata uputstva za malo pogodnije lokacije. Učinio je to Japan pre više od godinu dana kada su se oni koji brinu o brzim vozovima našli u neprilici. Pravilo je da ukoliko voz zakasni samo jedan minut, rukovodstvo mora da izda ozbiljno saopštenje o tome zašto i kako je došlo do „zastoja“. Ali umesto tih neprihvatljivih minut do minut i po, kašnjenja su u proseku iznosila čitav sat, a objašnjenje je uvek bilo isto – neko se bacio na prugu. Zbog toga su se mediji stavili u službu građana koji bi da rade i krenuli da apeluju na sve suicidne da potraže neku drugu lokaciju jer ozbiljno remete produktivnost zemlje. A na pitanje gde je nestala humanost i da li se ceo svet pretvorio samo u mesto na kom se brine o procesu rada, kao da u njemu ne učestvuje čovek, odgovara Zoran Musterović, psiholog: „Čini se da otuđenje u savremenom, visoko razvijenom svetu poprima ’institucionalizovan oblik’, a reč je o tome da u ime nekih depersonalizovanih pojedinaca reaguju institucije koje jednostavno kažu ’ne tiče me se tvoj problem, tvoj život’. Ovo preuzimanje odgovornosti institucija (metro...) još dodatno pasivizuje i obezličava pojedinca i stavlja mu do znanja da se očekuje da on obavi svoje poslove i izvršava obaveze koje se očekuju od njega. Sve na vreme - parola je sa kojom svi gube. LJudima koji su u krizi pokazuje deklarisanu nezainteresovanost društva za njih, što im dodatno pojačava stanje očaja i beznađa, može biti dodatni okidač za samoubistvo. Sa druge strane, osobe u ime kojih se izriče ova parola, normalizuju neosetljivost za drugu osobu, što svakako osiromašuje ličnost, čini je manje ljudskom i nesigurnijom u eventualnoj ličnoj krizi. Ako je nesporno ko gubi ovakvim stavom, ko onda dobija? Sistem koji samo meri efikasnost?“ Naravno da ne. A to ne možemo da vidimo već sada kada se procenjuje da je svaki četvrti čovek depresivan, a svaki drugi ima povremene epizode, i kada su stručnjaci prilično složni u stavu da će za 30 godina biti problem broj jedan u svetu. Već sada je jasno da sa depresijom slabi radni učinak, ali u ovoj fazi kapitalizma i nezaposlenosti još ima ko da zameni „nesposobne“ koji bi mogli da se ubijaju bez da radno štete onima koji su još u voznom stanju. Za koju deceniju takvih neće biti, pa se onda postavlja pitanje – sa kojim ciljem su smišljene sve te kampanje? VRATARI Na njega su potražili odgovor Japanci koji su, u međuvremenu, shvatili da 30.000 samoubica godišnje i sve depresivniji narod stvaraju veći problem od zastoja u saobraćaju. Vlada je izdvojila sredstva, a u Tokiju je osmišljen program za obuku gate keeper (vratara?) čiji bi zadatak bio da otkrivaju ljude u ranim fazama depresije i da im sugerišu medicinsku pomoć. Javnost se upitala šta to uopšte znači, a novinar Ueno Ri je objasnio: „Deluje da je njihova funkcija da budu nekadašnjih susedi, kao oni iz vremena kada su ljudi pazili na druge u zajednici, bez obzira na to da li su se poznavali ili ne. Danas ispada da moramo da obučavamo ljude da brinu o svojim komšijama i da im dajemo poseban naziv – portiri. To pokazuje koliko su svi postali nezainteresovani za druge i koliko je teško živeti u društvu ako imate probleme.“ A kako je u Srbiji? Bolje, jer nemamo metro, a voz je toliko neredovan da se malo ko odlučuje da ga čeka. I kada se odluči, niko ne primeti zastoj u saobraćaju veći nego što je uobičajeno. Možda je to ostavilo malo prostora za humanost, a možda i ne. „Kod nas je bila jedna faza kada smo i od ovakvih događaja, samoubistva na javnom mestu, pravili spektakl i performans. To je reagovanje jednog pomućenog, konfuznog društva koje je bilo zatrpano raznim nevoljama, posebno kolektivnim, pa nam je izgleda pojedinačna smrt služila, nažalost, i za gore pomenuto reagovanje“, kaže Musterović. Ipak, po broju samoubistava ne zaostajemo za svetom, baš kao ni po broju depresivnih, samo to još uvek ne posmatramo u sklopu tržišnih vrednosti. Kada ionako malo ko ima šta da radi ostaje nam prostor za koliko-toliko čovečnije delovanje koje se možda najbolje ogleda u ideji da se samoubicama sa Brankovog mosta ukaže u trenutku kada se odluče na skok na broj SOS telefona i poruka „niste sami“. Internet priručnik Polarizovan odnos prema samoubicama koji imamo u stvarnom životu prenet je i na virtualni preko interneta. I dok je veliki broj stranica posvećen tome kako da prepoznamo i spasimo potencijalnog samoubicu, nije manji posvećen ni uputstvima za najsigurniji i najlakši način kako da se ubijemo. Prenosimo neke od najčešćih saveta: Vešanje: prilično siguran i dostupan način jer su potrebni samo kanap i oslonac za vezivanje koji se nalazi 10 stopa iznad zemlje. Jedini mogući problem je pucanje oslonca. Trajanje zavisi od toga da li samoubica ima sreće da slomi vrat (smrt je trenutna) ili umire od gušenja koje u proseku traje od pet do 10 minuta. Kanap mora biti zavezan za nešto dovoljno jako da izdrži vašu težinu pomnoženu sa ubrzanjem koje telo dobija pri padu. Koristite dželatov čvor (čvor neka bude na potiljku). Skakanje sa zgrada: prednost je dostupnost i trenutna smrt, ali samo ako imate sreće. Što je veća visina, veća je i pouzdanost, za šestospratnice ona iznosi oko 90 odsto. Pristup zgradama je lako obezbediti u gradu, a na selu je ovaj metod teško primenljiv. Postoji rizik od provođenja ostatka života u invalidskim kolicima (što otežava buduće pokušaje samoubistva). Potrudite se da padnete na beton. Sečenje vena: potreban je veoma oštar nož koji je pouzdaniji od britvi i žileta. Smrt nastupa za par minuta ako presečete glavnu arteriju, u protivnom traje veoma dugo i velika je mogućnost da vas otkriju. Najčešći rezultat je samo ožiljak i zato vam savetujemo da zaobiđete ovaj metod. Ako želite da prerežete vene na ručnom zglobu, secite duboko i uzdužno. Topla kupka pomaže jer podstiče protok krvi i udobna je za opuštanje. Uz metak, bombe, smrzavanje, gušenje... moguće je naći čak i izgladnjivanja do smrti. Uz taj bizarni predlog obično stoji još bizarnije uputstvo: dostupno je na onim mestima gde vas neće na silu nahraniti, najbolje je da probate u jugoistočnoj Evropi.