Život na dva točka

Kao i za sve strasti u životu, postoji trenutak kada je sve počelo. Leto ranih sedamdesetih, u Istri. Šetali smo uveče rivom, sa sladoledom u ruci, u mornarskim majicama i belim kratkim pantalonama. Preskačući kanape vezanih čamaca, ugledali smo grupu ljudi koja je svojim izgledom odudarala od svega što smo do tada, nas dvojica desetogodišnja dečaka, videla. Stajali su preplanulih lica, neobrijani, sa maramama oko vrata, u crnim majicama bez rukava. Bili su u kožnim pantalonama, u teškim potkovanim čizmama, pričali međusobno na nemačkom i raspakivali stvari sa parkiranih motora. Pored njih trojice stajale su tri devojke, plave kose „do pola leđa“, isto u crnim majicama i kožnim pantalonama. Bile su lepe, plavih očiju, crveno-belih marama, izlakiranih noktiju na rukama u tamnocrveno. Tek što su stigli sa puta. Jedan motor je bio crne boje, jedan svetlozelene sa prelivima i jedan narandžaste, isto sa prelivima. Svi su imali na velikom rezervoaru okrugao, metalni znak BMV i ispod, dva položena, „bokser“ cilindra. Nosili su pričvršćene, crne „Krauzer“ kofere sa bravicama, na kojima su žutim kanapima bile privezane vreće za spavanje. Na koferima je bilo prašine, poneka ogrebotina i velika elipsasta nalepnica sa slovom „D“ (Dojčland). Gledali smo u njih, a sladoled se topio. POČETAK Tog leta smo svakog jutra već iščekivali veče, da odemo do rive i gledamo motore. Odakle je? Koliko juri? Koliko je prešao? Koliko mu staje u rezervoar? Brzo smo naučili većinu nemačkih velikih gradova (tablice sa jednim slovom), mučili smo se oko manjih gradova (sa dva slova) a tablice koje su imale tri slova (zapadnonemačke varošice) zadavale su nam muke, da pogodimo odakle su stigli na Jadransku obalu. Posmatrali smo ih iz prikrajka i nismo smeli da im priđemo. Čekali bismo da uzmu kacige u ruke i odu na pivo do obližnje terase sa muzikom, a onda bi njihovi motori postajali naši. Kasnije kada smo se osmelili, sedali bi na ove još uvek tople mašine, i zamišljali da smo mi zapravo oni, i da vozimo kroz Evropu, danima. Besomučno smo odvrtali ručicu gasa, zamišljajući kazaljku kako prelazi 100km/č, i naginjali se na stranu, kao da zaležemo u krivini. Tako je počelo. Naravno da tada nismo znali ništa o tome šta znači putovanje motociklom, ali smo osećali slobodu i zadovoljstvo, uzbuđenje koje je donosilo brektanje dva velika cilindra i pun rezervoar. Jednom je neko rekao, između dve vožnje motora, da na svetu postoje dve grupe ljudi: oni koji žele da voze motor i oni koji voze. Niko, ko se zatekao u drugoj grupi nije tamo stigao tek tako. Dani, meseci, godine provode se u maštanju, zamišljanju, sanjarenju. Sloboda kretanja kao da nigde nije izraženija u čistijoj formi nego u vožnji motocikla. Možda je moguće stepen osećanja slobode i nesputanosti uporediti još samo sa jedrenjem na otvorenom moru. Svojim telom upravljaš mašinom, čuješ je, osećaš vibracije, a u isto vreme osećaš vazduh koji ti udara u lice, osećaš mirise i čuješ zvuke predela kroz koje prolaziš, osećaš žar sunca koje ti bije u obraze, kišne kapi na usnama i osećaš sebe, živog, u pokretu, sjedinjenog sa okolinom kroz koju prolaziš. OSEĆANJA Brzina kretanja je ovde sekundarna, ali prilično važna. Kako ovde govorimo o putovanju motociklom, ne o brzinskim trkama, osnovna ideja ovakvog putovanja svakako nije stići na najbrži mogući način. Osnovna ideja putovanja na dva točka je pro-putovati, što znači pro-misliti, pro-živeti i potrajati u svom putovanju. Dovoljno brzo da se osećaj „jahanja konja koji juri“ ne izgubi, ali ne suviše brzo da se uđe na „zid smrti“ gde se predeli i priroda oko nas slivaju u izmaglicu izmešanih boja i oblika. Zid smrti je predvorje poslednje vožnje i potpunog mraka. U trenucima kada putuješ motociklom, najsnažnije osećanje je da si deo prirode, i u isto vreme njen najslobodniji deo, prožet vrhunskim osećanjem posedovanja slobode izbora, kuda i kada da kreneš. Putovanja motociklom u većini slučajeva ne predstavljaju objektivnu obavezu da se stvorimo na jednom mestu tada-i-tada, već jednu subjektivnu nužnost da se negde zaputimo, da bi putovali DO tamo, da bi stigli do apsurdno postavljenog cilja i vratili se nazad. Odlaženje i vraćanje, prolaženje kroz krivine, sela, varoši, planine, doline, sa stopalima na dvadeset santimetara od zemlje, na otvorenom, u pokretu, u kretanju, u osluškivanju motora poda mnom... izmešta čoveka iz ustaljenih okvira, kockica, šema. Šta sada rade obični ljudi, uvek pita neko od nas, kada stanemo posle tri stotine kilometara neprestane vožnje. Nema odgovora. Vožnja motociklom daje iluziju da je savladanih stotinu ili dve kilometara, po kiši, po hladnoći, po vetru... postignuće samo po sebi. Jeste napor, jeste zadovoljstvo, jeste rizik, jeste sopstveni izbor. Ali jeste i apsurd – kretati se, bez razmenjene reči sa bilo kim drugim, napred, do sledeće okuke, do sledećeg brda, do sledećeg mosta. EVROPA Kada čujem Evropa ne mislim na Evropsku uniju, političare, evro, integracije, komisije, visoke i niske predstavnike, plavu zastavu sa žutim zvezdicama. Kada čujem Evropa, jedan drugi film počne da se odvija u mojoj glavi. Poslednjih sedam godina, obično prvog jula (ove godine jedan dan ranije, poslednjeg dana juna), započinje moje motociklističko hodočašće Evropom. Ima jedna tačka koja je za mene, tzv. nulti kilometar a to je „Geneks“ kula na Novom Beogradu. Kada prođem ispod nadvožnjaka neposredno pored ove kule, znam da je moj put započeo. Isto tako kada se vraćam, „Aerodrom“ je tačka gde shvatim da sam stigao kući. Ipak, realnu odlazeću i dolazeću kilometražu beležim u svojoj garaži, pre i posle puta, radi potpune preciznosti. Svaki kilometar je važan. Do graničnog prelaza Batrovci imam oko 130 kilometara. To je obično oko sat i deset minuta vožnje. Kada se prođe poslednja naplatna rampa, sa desne strane nalazi se benzinska pumpa na kojoj dospem benzin. Potrošim još neki dinar i spreman sam za odlazak. Kad izađem iz Srbije ušao sam u Evropu. I obrnuto. Iako vozim motocikl dosta dugo, tek pre nekoliko godina sam vozeći od Kana, u južnoj Francuskoj, do Ankarana u Sloveniji, prešao za jedan dan više od hiljadu kilometara (tačnije 1064). Nakon toga, prešlo mi je to u naviku, pa sam do sada „odradio“ takvih tura preko dvadeset i pet. Najduža ruta koju sam imao u jednom danu je od Reimsa u Francuskoj, do Beograda. Krenuli smo u pet ujutru i u jedanaest uveče smo bili na Novom Beogradu. Prešli smo 1.705 km za jedan dan, odnosno za manje od 24 sata. Tada smo (moj 14-godišnji sin kao suvozač i ja kao vozač) postali članovi Ajron Bat asocijacije koja okuplja ljude koji su prevezli više od 1.000 milja za manje od 24 sata. Apsolutni rekorder je čovek iz Amerike koji je 43 dana zaredom vozio hiljadu milja na dan. Za 43 dana prevezao je na motociklu 43.000 milja ili oko 69.000 kilometara. Zašto bi to neko radio? Ko ne razume odmah, ne može mu se ni objasniti. Prošle godine putovali smo iz Beograda do Norkapa (krajnja tačka na vrhu Norveške), onda do Engleske i nazad do Beograda. Za 15 dana vožnje motociklom prešli smo oko 14.000 kilometara, što je u proseku oko 930 na dan. Kako to izgleda? Ja volim da krenem relativno rano. Bez obzira na to što je u letnjim mesecima dan dug, naročito u severnoj Evropi, dobro je poraniti, jer putnik nikad ne zna šta ga tog dana čeka. Možda jak vetar, možda kiša, možda radovi na putu, možda nepregledne kolone. Ko je na put motociklom krenuo rano, nikad se nije prevario. Kada kreneš rano, lako možeš tokom dana da popustiš tempo i da se više odmaraš, ako ti je do odmaranja a ne do vožnje. Ako kreneš kasno, celog dana juriš kilometražu, padne mrak, i uvek si „kasno“ stigao. LINIJA Kada se putuje motorom čovek bukvalno živi na putu i benzinskim pumpama. Da bi prešao 1.000 kilometara na dan, mora da provede oko deset sati efektivno na motoru. To znači da tri ili četiri puta mora da se zaustavi na benzinskoj pumpi, da natoči gorivo, pojede nešto ili popije. Mi ne pušimo, pa nam to olakšava pauze i potrebu za zaustavljanjem. Pumpi ima različitih. Ima onih koje su prijateljske i one koje to nisu. Negde je gužva, mnogo turista, sa prikolicama, u autobusima, u kamperskim karavanima. Negde ima puno kamiona. Kamiondžije, ti iskusni drumski vukovi, znaju gde se dobro jede i gde se sigurno spava. U Belgiji i Italiji naročito, pumpe su lovišta za lopove, otimače, secikese. Tu se okupljaju, tu se prodaje kradeno zlato, satovi, verovatno i droga ako ima potražnje. Letos na jednoj pumpi u Škotskoj, šeststotina kilometara severno od Londona, prišao nam je čovek koji je iz ruke nudio lomljeno zlato. Pričao je engleski, ali ga je odala tetovaža na podlaktici: JNA, 29-11-1987, Split. Hvala, ne treba. ‘Ajmo odavde, rekao sam sinu. Nakon prvih pet stotina kilometara, čovek se navikne na sedište motora, na buku mašine, na vetar. Zapakovane i uvezane stvari (šator, dve vreće za spavanje, kišni kombinezoni) u bajkerske mreže i specijalni sistem međusobno uvezanih gurtni, posle nekoliko sati kao da se slegnu na motociklu i zajedno sa nama dvojicom i mašinom, predstavljaju jednu celinu. Mreže su zgodne, jer ako postane vruće ispod njih može da se „šušne“ jakna ili duks, ili par nepotrebnih rukavica. Ako ostane u flašici vode ili ledenog čaja, i flašica može lako da se zakači za mrežu, a da ne ispadne. „Nema gde...“, kažem sinu, garantujući za bezbednost flašice, a on se smeje. Posle prve polovine dana, sve što smo ostavili u Beogradu i mentalno ostaje daleko iza nas. Šta je završeno od poslova završeno je, šta nije, završiće se kad se vratimo. Ako se ne vratimo, završiće neko drugi. (Doza crnog humora na motoru je uvek dobrodošla jer nas sve podseća da je smrt uvek blizu i da vreba svaki trenutak. Samo ove godine u Srbiji je do danas (kraj jula), poginulo gotovo stotinu ljudi na dvotočkašima). Mozak počinje da radi na drugačiji način. Nema mobilnog telefona, nema gradske gužve, nema kafenisanja. Postoji put, kilometraža, vožnja, kiša, vrućina. Postoji osećanje da „jezdimo“ kroz prostor, kroz vreme, kroz Evropu. Ničega nema, osim bele putne linije pred nama. Nastaviće se