Vredelo je truda

U njegovom filmu glavni junak je veličanstveni Mustafa Nadarević. Ostali igraju epizode. Scenario je pisao Filip David, ali nije izostao udeo Gorana Paskaljevića. Priča počinje kada glavni junak sazna da nije onaj koji je mislio da jeste, već sin beogradskih Jevreja koji su tokom Drugog svetskog rata pobijeni u logoru na starom Sajmištu, na obali Save. Tako počinje drama čoveka, profesora u penziji, koja traje do kraja filma. I koju tvore njegov brat koji mu nije brat, njegov uspešan sin dirigent koji nema vremena ni da čuje kako ni on više nije onaj koji misli da je, rabin, Jevrejin koji je poznavao njegove roditelje, izbeglica koji stanuje u nekadašnjoj logorskoj baraci na Sajmištu, jedan otac koji pije od kada mu je sin odveden na ratište sa koga se nije vratio, Cigani... Mnogi koji su gledali film, a dobro poznaju opus Gorana Paskaljevića, kažu da je ovo njegovo poslednje ostvarenje Kad svane dan njegov najbolji film. Može li autor u tom kontekstu da sagleda svoj film – dobar, bolji, najbolji, pitamo proslavljenog reditelja na početku ovog razgovora: „U umetnosti ne važe egzaktni rezultati kao u sportu. Ne mogu da donosim sud o svojim filmovima. Kada to čine drugi, kritičari na primer, po mom mišljenju nemoguće je jedno umetničko delo meriti kvalifikacijama dobar, bolji, najbolji. Ono što je za mene važno jeste da su moji filmovi nastali iz iskrenih pobuda, bez kalkulacija da se moraju dopasti široj ili užoj publici, ili kritičarima, stranim i domaćim. Što se tiče filma Kad svane dan, potrudio sam se da dosegnem jednostavnost u svim elementima, posebno u građenju priče, nešto nalik na moje velike uzore kao što je Vitorio de Sika i njegov večni film Kradljivci bicikla. Vaš junak kaže u jednom trenutku – LJudsko iskustvo ništa ne znači. Zločini se ponavljaju... a ljudska ravnodušnost ostaje i traje. Ako je tako, čemu ovaj napor da se borite protiv zločina? Onog trenutka kada odustanete da se borite protiv zla, u opasnosti ste da mu jednog trenutka podlegnete i da i sami postanete deo spirale nasilja. Ono protiv čega pokušavam da se borim u svojim filmovima je upravo ravnodušnost. Emocije boje vaš film od prve do poslednje scene. Može li se emocijama protiv nasilja, protiv zločina? Kada jedno filmsko delo izazove emocije kod gledalaca, to je potvrda autoru da je vredelo truda, uz sve muke i odricanja koja prate iskreno stvaralaštvo. Verujem da jake emocije bude osećaj dobrote, a jedino se dobrotom možete boriti protiv nasilja. Možda će vam to izgledati naivno, ali sam uveren da je tako. Ne možete se zlom boriti protiv zla. Neobeleženo šipražje na starom Sajmištu gde su tokom Drugog svetskog rata ubijeni nedužni Jevreji, Cigani, Srbi, predstavlja i veliku našu sramotu jer nijedna vlast nije dostojno obeležila to stratište. Niste to posebno apostrofirali, ostavili ste gledaocu da sam o tome razmisli? Ne predstavlja to našu sramotu, već su oni, političari, koji su mogli da odlučuju ovih sedamdeset godina, osramotili sve nas. Staro sajmište je jedino mesto Holokausta u Evropi koje nije dostojno obeleženo. Na prostoru tog logora, posle uništenja Jevreja, otvoren je prolazni logor kroz koji je prošlo skoro 30.000 Srba i antifašista drugih nacionalnosti iz cele Jugoslavije, od kojih je tu živote ostavilo njih 10.000. Ni ta činjenica nije do danas ubedila nadležne da razmisle o memorijalnom centru koji bi služio pre svega novim generacijama kao opomena. Možda razmišljaju tokom predizbornih kampanja, ali posle toga brzo zaboravljaju, tako da ne verujem u iskrenost njihovih „razmišljanja“. Sila i moć jednako uništavaju ljudske živote i danas. Da li su veliki i moćni, obično su to pojedinici i države, uvek i najodgovorniji zbog svoje agresije prema malima, prema manjinama? Već sam delimično odgovorio na ovo pitanje. Ali, vratio bih se na pomenutu rečenicu iz mog filma – LJudsko iskustvo ništa ne znači! Pokretač svih zala je upravo sklonost da brzo zaboravimo, ponekad prikrijemo istinu koja nam ne odgovara. U svom javnom delovanju tokom više od trideset godina rada, pokazivali ste nesumnjivu političku korektnost, prevedeno na današnji jezik. Da li vam je žao što nekada niste pokazali malo više agresivnosti? Po svojoj prirodi nisam agresivan čovek. Kada se služite agresijom to ne mora da znači da ste u pravu. Ili da ste hrabriji od drugih samo zato što vičete. Pre više od trideset godina moj film Poseban tretman je bio nominovan u najuži izbor od pet stranih filmova za Zlatni globus. Tom prilikom sam u Holivudu dao izjavu da je Josip Broz diktator. Kada sam se vratio u Srbiju, samo što me nisu oterali u zatvor. Jasno i glasno sam devedesetih iskazivao svoje negativne stavove protiv Miloševićevog režima. U tada režimskom listu Politika, osvanuo je napis iz pera pokojnog Dragoša Kalajića koji me je proglasio izdajnikom srpskog naroda. I na kraju je zahtevao da budem „streljan kao Barzijak, ili da sam sebi presudim ako posedujem imalo časti.“ (Rober Bazijak, francuski novinar i pisac, filmski kritičar, streljan 1945. u 36. godini, jer je tokom Drugog svetskog rata bio kolaboracionista i antisemita, prim R. S.) I sve to samo zbog toga što sam rekao u intervjuu rimskoj Republici, da je Miloševićeva politika na Kosovu pogrešna i da će se završiti opštom katastrofom i konačno gubitkom pokrajine za Srbiju. Mnogi su spremni da promene posle poslednjih izbora u Srbiji nazovu revolucionarnim. Kako biste ih vi opisali? U Srbiji vrvi od istorijskih i revolucionarnih događanja, a mnogi ljudi, ipak, imaju utisak da se skoro ništa ne menja. Većina stanovništva živi na ivici siromaštva, a mali broj novopečenih bogataša u paralelnoj realnosti raskoši i izobilju. Početkom dvehiljaditih sam više puta javno rekao da će, nažalost, deca tih novopečenih moćnika biti gospodari naše dece, koja će sve više odlučivati da napuste Srbiju i uslove za pristojan život potraže negde drugde. Da li znate da tokom predizborne kampanje niko, nijedan od predsedničkih, ni poslaničkih kandidata, nije pomenuo reč kultura? Imate li objašnjenje za takvo ponašanje? Nemam objašnjenje, jednostavno sam očajan zbog toga. Pogotovu što sam i sam učestvovao u kampanji u kojoj sam se zalagao za širenje kulture u regionima, a to je vremenom skoro sasvim iščilelo iz programa, kako se politička kampanja zahuktavala. A kultura i umetnost su upravo najvažniji za prepoznavanje i očuvanje identiteta jedne nacije, a ne primitivno busanje u prsa nacionalista i dežurnih čuvara Srpstva. Priča o nezavisnom umetniku danas u Srbiji jednako je neubedljiva kao i uveravanje da je neko nezavisan kandidat na političkoj funkciji. Što je umetnik veći, stranke se tim više otimaju o njega. Šta je tu loše? Ništa to ne bi bilo loše kada bi se stranke utrkivale u stvaranju što boljih uslova za stvaralaštvo, a ne da se samo kite našim imenima. I na vašem primeru videli smo u jednom trenutku da veliki umetnik nije i ne može da bude van onoga što se zove politika. Šta vas je motivisalo da postanete bliski jednoj stranci G17? Dosta je logično da umetnik potraži stranku ne bi li sebi pribavio umetnički kredibilitet. Vi to niste morali jer ste ga imali i pre nego su stranke stupile na scenu? Tačno je da sam još pre trideset godina imao dovoljno priznanja i domaćih i stranih za svoj rad, kada su mnogi današnji političari kao što su Dinkić, Vučić, Dačić ili Đilas, bili u osnovnoj školi. Mene je za konkretnu politiku zainteresovao Zoran Đinđić još devedesetih. U dogovoru sa njim, ali bez ikakvog njegovog konkretnog uticaja, angažovao sam se da pomognem kampanju Miroljuba Labusa za predsednika Srbije. Tada sam upoznao Mlađu Dinkića čiji su mi se energija, brzina mišljenja i upornost dopali. Postali smo bliski prijatelji, a ja prijateljima nikada ne okrećem leđa, ako to nečim ne zasluže. Na samom početku našeg druženja, rekao mi je jednom prilikom: Ti ćeš iza sebe ostaviti filmska dela, a ja želim da iza mene i mog rada ostane neka malo bolja Srbija. Ja i danas verujem da je potpuno iskren u tom svom nastojanju. Možda vam ovo zvuči pomalo patetično, ali tako je bilo. Ne treba zaboraviti da se Dinkić uvek „borio da pređe cenzus“, po tvrdnjama mnogih političkih analitičara. A to je i za mene izazov. Kandidatura vašeg filma za Oskara dobila je u javnosti oblik otvorenog sukoba sa kolegom Srđanom Dragojevićem. Najčešća reakcija zainteresovanih bila je kako u jednoj maloj zemlji, sa malom kinematografijom, nije dobro da se zavade dvojica velikih. Da li je, kad je o vama reč, završena ta neprijatna priča? Tu priču nisam ja započeo, niti mislim da je nastavljam. Mučno je odgovarati na ničim izazvana vređanja. Nažalost, ne jednom, bez povoda, bio sam izložen uvredama. Znate, kada se u takvim raspravama pređe granica svake argumentacije i pristojnosti, onda tome više nije mesto u javnoj raspravi nego na sudu. A kao odgovor na omalovažavanje svega onoga što sam radio i uradio, izneću samo neke konkretne podatke. Moji su filmovi igrali više puta u glavnim takmičarskim programima najvećih svetskih festivala kao što su Kan, Berlin, Venecija, San Sebastijan... Osvojio sam mnogo važnih filmskih nagrada i priznanja. Na jednom od najznačajnihi festivala u Torontu i ove godine moj film Kad svane dan je u zvaničnom programu Masters (Velikani današnjice), rame uz rame sa drugih jedanaest filmova, uz nova dela Bernarda Bertolučija, Mikaela Hanekea (ovogodišnjeg dobitnika Zlatne palme), Abasa Kiarostamija i drugih velikih svetskih reditelja. Moje učestvovanje u ovom elitnom programu je već peto po redu. Počelo je sa Buretom baruta, pre četrnaest godina kada sam za ovaj film po izboru međunarodne kritike osvojio nagradu Evropske filmske akademije za najbolji evropski film. Uz najviša francuska i ruska odlikovanja koja se dodeljuju umetnicima, Muzej modernih umetnosti u NJujorku, čuveni MoMA, priredio je pre neku godinu kompletnu retrospektivu mojih filmova, kao i Britanski filmski institut takođe, uz knjigu na engleskom jeziku o mom stvaralaštvu. To je, dakle, jedini dostojan odgovor mojim kritičarima. Nada za pet najboljih Mislim da moj film Kad svane dan ima šansi da bude zapažen u Holivudu. Koliko će daleko dospeti, to niko ne zna. Ali, s obzirom na to da ima američku distribuciju Sonny Pictures Classics, i da je pozvan na desetak američkih festivala, to pojačava nadu da se može naći u pet izabranih filmova. Naravno, nikako ne zaboravljam da je, koliko mi se čini, poslednji film u srpskoj produkciji, koji je bio u pet nominovanih, bio film Tri Aleksandra Saše Petrovića, pre više od 40 godina.