Vlast je servis krupnog kapitala

Srbija je, to treba reći glasno, jasno i nedvosmisleno, na samom dnu čovečanstva u svim aspektima koji se mogu izmeriti, od broja abortusa među tinejdžerima, preko obrazovnog sistema, ljudskih prava i demokratskih institucija, nivoa pismenosti, tehnološke razvijenosti, sporta, medija, ravnih tabana ili broja zuba u glavi, jednostavno, bilo čega. To je dobro reći i govoriti, jer odavde se može samo naviše, ako postoji želja i potreba. Međutim, želje nema, a ni potrebe. Zar smo mi zaista toksični otpad čovečanstva? Zašto više nema zemlje kojoj možemo da se rugamo kao goroj od nas? Odgovor je, čini se, vrlo jednostavan: Srbija nema stanovništvo. Srbija ima simulakrume, senke senki institucija, ima privid beskrajnog užurbanog administriranja, ima zastave koje se vijore i himne koje se pevaju, međutim, to država peva samoj sebi, uživa gordo u svojim prerogativima, smeje se sopstvenoj demagogiji. Međutim, stanovništva nema. Srbija je postigla oligarhijski ideal i potpuno isključila stanovništvo iz sopstvene egzistencije. Organizam je postao izraslina na tumoru, a ne obratno. Stanovništvo postoji samo kao hrana za državni aparat, koji će na kraju, alav kakav jeste, pojesti i samoga sebe u imploziji besmisla. Sasvim je logično da tumor nije zainteresovan za napredak organizma, već za sopstveni rast i jačanje. Stanovništvo nema apsolutno nikakvog uticaja na sopstvenu sudbinu. Čak su i izbori pokazali premoć matematike nad demokratijom: stranka koja ima osvojenih 5,53 odsto (trećinu koalicionih glasova, opet voljom matematike) presudno odlučuje o budućnosti zemlje, upravo zato što budućnosti nema, već samo jedne te iste sadašnjosti. Nema potrebe da se stanovništvo mobiliše, motiviše ili ohrabri, jer nije bitna kakvoća stanovništva, već njegova nutritivna vrednost. Napori države usmereni su u pravcu stvaranja iluzije kretanja kroz vreme koje se meri aferama, senzacionalnim hapšenjima, spektakularnim otkrovenjima, ali sve to ne menja odnos između države i stanovništva, osim u pravcu koji smo već iskusili –mistifikacije države i njene policajne sveprisutnosti. Posle svih godina revolucija, tranzicija, reformi i renesansi, Srbija se nalazi tamo gde je bila i tamo gde će, sva je prilika, i ostati, bez obzira na promene vlasti. Ako su rezultati parlamentarizma tako poražavajući iz generacije u generaciju, kritika političkih partija mora prerasti u kritiku političkog sistema i političke svesti. Od kraja 19. veka i uspostavljanja parlamentarne demokratije, pa do današnjeg dana, u Srbiji zapravo nije bilo nijednog dana demokratije; konfrontacija vlasti i prljavog kapitala sa jedne i politički nesvesnog ili inertnog stanovništva, toliko je s vremenom okoštala, da je praktično isključila sve druge moduse odnosa države prema stanovništvu. Tiraniju vlasti i krupnog kapitala, stanovništvo doživljava kao jedini mogući način funkcionisanja države, poput datosti nalik na vremenske prilike, ili zemljotres. Bez obzira na ideološke predznake koje su nosile političke partije, zastrašujuće je da se odnos države prema građanima nije menjao ni u monarhiji, ni u socijalizmu, ni u višepartijskom ambijentu. Problem se ne može personalizovati i svesti na vladavinu određene ličnosti. Politička svest i politički sistem ukorenjen dublje od zakona, generišu uvek isti tip političara i uvek isti stav građana. Vlast (koja je samo servis banaka i krupnog kapitala i održavanja njihovog monopola) nema prirodnu potrebu, ni motiv da se menja i menja društvo. Prljavi kapital ne može iznenada da ima moralno prihvatljivu tendenciju. On se razvija na način na koji je nastao: monopolom i korupcijom. A takav kapital među svoje nepokretnosti knjiži i celokupan politički život u Srbiji. U bankokratiji, naravno, stanovništvo nema nikakvu ulogu, osim žirantske. Dakle, dok stanovništvo o politici misli kao o kurvi, neko drugi će imati redovan seks. Bez radikalnog političkog obrazovanja stanovništva u Srbiji ne može biti demokratije. A ko će sprovesti to obrazovanje? Pa.... država.