Naduvana elita

Vic po motivima ovog teksta mogao bi da glasi ovako: Kupac zove dilera. Traži marihuanu. Pa kortikosteroide. Pa beta blokatore. Diler ga pita: „Je l’ se to spremaš za Olimpijadu?“ Kupac odgovara: „Ma, jok. Sutra igram grofa Almavivu u Figarovoj ženidbi“. Neka nam oproste svi velikani domaće opere koji su igrali Mocartovog grofa, vic je, naravno, izmišljen, ali problem nije. Dok o dopingu u sportu (mislimo da) znamo sve, od dopinga na daskama, u laboratorijama i kancelarijama ne prave se bombastični novinski naslovi, a stručnjaci se slažu da ovi drugi mogu biti i opasniji. Ako ništa drugo, dopingovani sportista biće kažnjen čim bude otkriven. Umetnik, naučnik, poslovnjak, mogu se dopingovati koliko im je volja sve dok ne naprave uistinu veliki cirkus od svog tela. „Umetnici koriste razne stimulanse kako bi savladali umetničku blokadu i rešili pitanje napajanja energijom, pogotovo u izvođačkim umetnostima. Poslovni svet pak dopingom pokušava da reši ,sagorevanje’, poznati ,burnout’ sindrom koji čine dugotrajna iscrpljenost i gubitak interesovanja usled stresa. I umetnici i biznismeni i opšta populacija posustaju od umora usled jakog takmičarskog tempa i stalnih zahteva za inovacijom, prestižom, boljim rezultatima. Reč je o pritisku kome su svi izloženi, i o kome govori surova sentenca ,Show must go on’“, kaže Nenad Dikić, direktor Antidoping agencije Srbije. Šta se dešava kada „predstava mora da se nastavi“? Za Dikićevu knjigu „Druga strana medalje“ slavna operska pevačica Jadranka Jovanović napisala je sledeće: „Često se dešava da operski pevač nakon nastupa u Londonu odmah leti privatnim avionom u Milano jer već sutradan nastupa u Skali. Onda ima dan pauze, pa nastupa u Metropolitenu. Ti nastupi su velika odgovornost, karte su strašno skupe, ne sme da se dogodi nijedan mali kiks, štaviše, neoprostivo je ako se ne desi magija. Organizam nije svaki put spreman da to izdrži. Imam već toliko iskustva da prepoznajem promene koje izaziva duže uzimanje kortizona, naduvenost, višak kilograma, sintetički i suv ton. Kod pevača to funkcioniše određeno vreme, a onda nastaje totalni krah i pauzira se da bi se organizam regenerisao.“ Sve je dakle sasvim kao u sportu. Put od Skale do Metropolitena ume se pružati preko iste hemije kao i put od Rolan Garosa do Vimbldona. umetnici „Sposobnosti se, dakle, podižu hormonima nadbubrežne žlezde, a pored zloupotrebe kortikosteroida u umetnosti postoji i prekomerno korišćenje beta blokatora, koji smanjuju srčanu frekvenciju. Ako je, dakle, umetnik prestravljen, i ,lupa mu srce’, beta blokatori će mu smanjiti strah pred nastup. Najviše ih uzimaju dirigenti, pa se u njihovim krugovima zovu i ,blokatorima straha’“, objašnjava Dikić. Naravno, za doping nije neophodno napredno poznavanje hemije. Sagovornica NIN-a, baletska umetnica jednog uglednog pozorišta, još u srednjoj baletskoj školi imala je drugarice koje su pušile marihuanu kako bi održale potrebnu kilažu. U svetu profesionalaca, kralj je ipak i dalje alkohol. „Što se tiče kolega iz Baleta i Drame, najčešći doping je alkohol. U muškom ansamblu zagrevanje rakijom ili pivom umesto telesnim vežbama neki je vid zabave, a i kada igrač ponese veliku ulogu nekada se za to sprema tako što u bifeu popije dve, tri ili četiri čašice žestine da se opusti. U Operi takođe imamo ljude koji koriste lake narkotike da bi ubili tremu pred velikim izazovom“. Neko bi pomislio da baletske akrobacije i alkohol nisu dobra kombinacija. Zaista nisu. Sagovornica NIN-a podseća da je psihofizički napor baletskih pokreta rizičan i kada je igrač „pribran, trezan, koncentrisan“, a kada nije, rizik postaje „katastrofalan“. Uostalom, evo kako izgleda plesač koji pretera sa „stimulacijom“. „Na jakom internacionalnom takmičenju u Varni, u Bugarskoj, gledala sam sina jednog čuvenog igrača koji je u finalu izašao dopingovan na scenu. Počeo je sjajno, pompezno, a zatim je najednom počeo da se manta, da vitla, izgledao je poput ludaka. Najzad je pao i počeo da se valja po sceni. Morali su ga izvesti sa nje. Najgore je što, uzimajući u obzir starosnu kategoriju u kojoj je igrao, nije mogao biti stariji od 22 ili 23 godine.“ Naučnici Um pak dopinguju i mlađi od nesrećnog plesača iz Varne. Nenad Dikić kaže da naučnici i studenti u „hemijskoj trci“ ne zaostaju za umetnicima i sportistima, samo koriste drugačije supstance. „Za početak, koliko kafe popiju studenti ili naučnici dok ne nauče nešto ili ne dođu do rešenja? Oni zahtevniji uzeće Red bull, Guaranu, i slična energetska pića što sadrže taurin, koji utiče na kardiovaskularni i nervni sistem. Sve je to, međutim ,bogojavljenska vodica’ pored lekova kao što su Adderall (fenetilamin), Ritalin (metilfenidat) ili Provigil (modafinil). Oni studentima i naučnicima omogućuju da uče i rade po dvadeset ili trideset sati bez sna. Ta grupa lekova poznata kao ,mali pomagači u učenju’ poznata je svima koji zarađuju razmišljanjem.“ Van studentskih spavaonica, Adderall, Ritalin i Provigil služe lečenju poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) i narkolepsije. Jasno je, stoga, zašto su miljenici onih kojima su potrebni budnost i koncentracija. Adderall, inače, spada u amfetamine, Ritalin je farmakološki sličan kokainu, a spisak negativnih efekata Provigila ima 21 stavku, od glavobolje, mučnine i dijareje do problema sa disanjem i izbijanja plikova na koži. Zbilja, dakle, nisu za igru, no, baš su ta tri „mala pomagača“ bili najčešća imena u istraživanju čuvenog naučnog časopisa Nature. Anketa ovog američkog žurnala u kojoj je učestvovalo oko 1.500 čitalaca pokazala je da je jedan od pet ispitanika – a čitalačku publiku, naravno, mahom čine naučnici, novinari i studenti – dopingovao mozak. Još gore, 70 odsto anketiranih reklo je da bi pristalo na „blage“ negativne efekte zarad privremeno ojačanog mozga. A što je najgore, trećina ispitanika priznala je da bi ozbiljno razmislila o tome da ovakvom dopingu podvrgne i decu, ako bi saznali da se dopinguju i njihovi školski „rivali“. Biznismeni Kada već pominjemo rivalitet, pomenimo i biznismene. Nenad Dikić ih naziva „prozaičnom“ grupom korisnika dopinga. Onom od koje se to i očekuje. Poslovnjaci su, kaže Dikić, pod takvim stresom da nije čudo što vrlo lako posegnu za hemijom. „Zbog njihovih velikih primanja, najčešće je reč o kokainu. Čini se da su mnogima od njih prizori konzumiranja kokaina iz američkih filmova ostali asocijacija na vrhunsko opuštanje.“ Od biznismena na kokainu svakako je još gora pojava pilota na amfetaminima. Treba li pominjati, opet su razlozi stres i potreba za budnošću i koncentracijom koja nadmašuje njihove prirodne snage. Kako Dikić kaže, „čisti sportisti“ važni su svakom „običnom čoveku“, jer je i on suočen sa zahtevima „brže, više, jače“, i taj je pritisak neizdrživ. Zato dugoročna cena koju zdravlje plaća zarad kratkotrajne dobiti koju nudi doping često biva zanemarena. „Na većini skupova nas lekara koji se bavimo dopingom prisutne najviše zanima šta da uzmu, a da nije zabranjeno. Izgleda da ne vredi da ponavljamo da ne postoji telesni sistem na koji doping ne deluje štetno, da se od njega može i umreti. Većinu ne uznemirava ni činjenica da doping utiče na potomstvo, a studije su pokazale da je četvrtina potomaka po dopingu zloglasnih istočnonemačkih sportista patila od alergija ili bolovala od raka, a trećina od depresije. Niko ne uzima za ozbiljno ni veliku agresiju u koju doping sredstva često vode. Činjenica je da su neke od najužasnijih zločina u SAD, recimo, skrivili ljudi pod dejstvom anabolika, a kod nas i profesionalni sportisti i amateri u teretanama najčešće uzimaju upravo anabolike.“  DNK u vene Zloupotreba genetskog inženjeringa u svrhe dopinga, kaže Nenad Dikić, budućnost je koja će nam uskoro biti poznata bez obzira na to da li se radi o sportu ili drugim oblastima ljudskog delovanja. „Prosto, izazov je veliki i verujem da će mnogi podleći tome da promene ono što su im roditelji dali rođenjem, a ne odgovara onome što žele da postignu“. No, genetski doping možda ne treba smeštati u budućnost, već u sadašnjost. Ako biste svom sportskom pulenu danas u telo ubacili tuđu DNK, kako biste mu pospešili rast mišića, povećali izdržljivost, poboljšali upotrebu kiseonika, smanjili nivo bola, ili bilo šta slično, to na takmičenju ne bi bilo otkriveno. Stoga niko zaista ne zna da li se to već dešava. Armstrong: brisanje iz istorije Američka agencija za antidoping (USADA) objavila je da će biciklističkom šampionu Lensu Armstrongu, zbog optužbi za doping, oduzeti sedam titula Tur de Fransa, i da će mu doživotno biti zabranjeno da se bavi biciklizmom. Armstrong je, naime, dugo godina bio pod sumnjom za doping, ali ni posle dve godine federalne istrage, koja je zatvorena u februaru ove godine, protiv njega nije bila podignuta optužnica. Međutim, USADA je u junu ove godine objavila da ima dokaze da je Armstrong koristio zabranjene supstance i metode, i da je ohrabrivao i svoje kolege da ih koriste. Odluci Antidoping agencije da se Lens izbriše iz istorije najvećih biciklista, prethodila je izjava slavnog sportiste da će prestati da se bori protiv optužbi da je koristio doping kako bi postizao bolje rezultate. On tvrdi da je nevin, a za potez Agencije kaže da predstavlja “lov na veštice”, i dodaje da samo Međunarodni biciklistički savez može da mu oduzme osvojene medalje, njih ukupno sedam, koje je osvojio između 1999. i 2005. godine.