Imena sa severa

U norveškom je Tromso, s tim da je krajnje „o“ prevučeno kosom crtom. To je onaj glas koji se u nemačkom i švedskom (i mađarskom) piše kao „o“ sa dve tačke i koji se kod nas uvek prenosi sa „e“. Isto je slovo i u Utoja, imenu onog tužnog ostrva na kome je manijak Brejvik poubijao ljude, što znači da zapravo nije Utoja nego Uteja. Slovo S se izgovara „s“, nikako „z“, pa će tako biti i Rosenborg (ne Rozenborg) i Ibsen, mada se kod nas uobičajilo Ibzen po nemačkom izgovoru. Što se tiče običnog „o“, ono se u norveškom i švedskom nekad izgovara kao „u“ a nekad kao „o“, a po pisanom obliku to se ne da utvrditi. Srećom, tu je sveznajuća Vikipedija, koja nam kaže da je u ovom slučaju izgovor Trumse. Pravila za transkripciju skandinavskih imena data su u Pravopisu Matice srpske, u tačkama 252–265. Veoma su složena, jer grafija ovih jezika je konzervativna, daleka od izgovora, a imena imaju mnogo varijanata. Da je bilo moguće, autor bi ih sigurno pojednostavio. Nažalost, sastavljač ovih pravila, moj kolega i prijatelj LJubiša Rajić, više nije među živima.