Kamenolom

Šetajući gradskom ulicom, pravo sa betona, zakoračih nogom na nekakvu poljanu, koja se poput nepregledne i gluve slike iznenada prostrla preda mnom. Gazio sam osušenu travu musavu od prašine kojom se poput kakvog nestaška igrao vetar, puneći mi njome grlo. Negde iz daljine dopirali su udarci čekića, tukući resko i ravnomerno. Radoznao o čemu je reč pljunuh na suvo tle pa krenuh ka zvuku. Usput sretoh grupu nekih sivih ljudi. U tamnim, dugačkim mantilima, pognutih glava i golih potiljaka, zurili su pred sobom i bez reči teškim koracima išli jedan pokraj drugog. Obradovah se što sam dobio društvo, pa priđoh jednom čoveku, kepavom i učinilo mi se manje sivim od ostalih. Upitah ga srdačno kuda su se to uputili. On me ni ne pogleda već samo nastavi da vuče noge po prašini, kao da ih tegli. Prateći grupu, poput čergarskog kera koji kao pratnja obilazi karavan, ugledah još mnoštvo sivih ljudi. U manjim grupama, mada nešto tamnijim, lagano su nam se približavali pognutih glava, pridružujući nam se u putu. Grupa je polako i gluvo rasla u masu. U daljini polako poče da se nazire nekakva pravougaona kontura. Poput nepoznatog broda koji nam se sa morske pučine lagano primiče u susret, postepeno su se izdizali betonski stubovi međusobno povezani žicom koja je ograđivala prostor. Naslutih da je to nekakav radni logor. Masa sada polako i bez guranja stade da se skuplja u kolonu koja je bivala sve sporija, da bi na kraju potpuno stala. Stajaćoj koloni ispred mene videh kraj, ali iza mene ona beše beskrajna. Pred kapijom stajahu dvojica čuvara divovskog rasta i đavoljih pogleda. Obučeni u nekakve tamne uniforme i koristeći se snagom svojih ručerdi podizali su sive ljude sa tla uvis i istresali ih poput džakova. Pošto bi utvrdili da iz ovih ništa ne ispada čuvari bi ih propuštali kroz kapiju, Tamo su ih dočekivali i nekud odvodili ćelavi i potpuno nagi kepeci, obuveni samo u zelene, gumene čizmice. Stao sam uz žičanu ogradu pokušavajući da nazrem šta se dešava unutra. Na desetak metara od mene stajao je goloruki div, obrijane glave i zarastao u bradurinu vatrenocrvene boje. Oko golog pasa beše mu vezana kožna kecelja. U gusto istetoviranim i nabreklim ručerdama držao je ogroman malj. Ispred njega stajalo je sitno naprsla betonska ploča, poput izdignutog postolja. Kepeci dovedoše jednog sivog čoveka i skinuše mantil sa njega. Nago telo beše mu baš poput lica, potpuno sivo i čvoravo. Zatim ga nemog položiše na ploču pred diva. Ovaj zama`nu ručerdama i udari ga posred stomaka. Umesto krika do mene dopre zveketav zvuk udarca maljem o tvrd kamen. Div zama`nu još mnoštvo puta, ne propuštajući priliku da potpuno nepokretnog čoveka pod sobom izudara od glave do pete. Pomislivši kako je div verovatno prvim udarcem ubio čoveka pod sobom, ja stadoh da vičem i rukama tresem žicu. Nameran da zaustavim dalje ubijanje, potrčah prema kapiji gde izbegoh spore divovske ruke, ali ne i brze nožice kepeca. Slično gomili mrava kada se okome na insekta mnogo puta većeg od sebe, gomila njih se baciše na mene. Kepeci me dovedoše pred onog diva sa istetoviranim rukama. Svezaše mi ruke i noge i polegoše me na betonsko postolje pred njime. Div me upita šta tražim ovde. Koprcajući se svezan, odgovorih mu da sam došao iz čiste znatiželje i da nisam ni slutio da će pred mojim očima da ubijaju ljude. Div se na to nasmeja, pa reče: - Nismo mi ubice, mi smo kamenolomci. Mi ne ubijamo, mi samo lomimo kamen u ljudima. A ti sigurno nisi došao bez razloga u naš kamenolom. Niko ovde ni ne dolazi bez razloga, a i ko dođe vrati se još mnoštvo puta. Znaš, nije nimalo lako razbiti kamen u čoveku. - Grešite gospodine, ja nisam kamen, uveravam vas – odgovorih mu. - To ćemo da vidimo! – reče div. Zatim zama`nu iz sve snage maljem iznad svoje glave. Vrh njegovog malja se sruči na mene i prepolovi me na dva potpuno jednaka dela. Div je bio u pravu. Niko u kamenolom ne dolazi tek tako, bez razloga.