Međuakademski razgovori

Ponekad se zaista mora poverovati u ono da sve stvari i sve pojave na ovom svetu imaju neki svoj odraz u vidu sopstvenih suprotnosti, da se preslikavaju i da jedne naspram drugih stoje kao pozitiv prema negativu. U materiji se (kažu) ogleda antimaterija; dobro ima svoju izvrnutu sliku u zlu; sila privlačenja dobija odgovor u sili odbojnosti; znanje se potire neznanjem; siromaštvo i tmuša stoje naspram bogatstva i sjaja - da navedemo samo nekoliko primera iz prvog asocijativnog niza. Ovogodišnji aprilski susret dveju akademija u Stokholmu, zapravo međuakademski razgovori između predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Švedske kraljevske akademije za književnost, istoriju i starine (RSALHA) takođe su u jednom svom delu potvrdili pomenuto dvojstvo stvari i pojava. Naime, između mnogih tema pokrenutih na trodnevnom simpozijumu “Stokholm-Beograd” (22 - 24. april 2004), našu pažnju u smislu rečene dihotomije privukla je paralela koju su u prilog ovom skupu izvukli dr Milan Ristović, redovni profesor na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu s naše strane, i dr Lars Nilson, profesor urbane istorije na Institutu za urbanu istoriju Univerziteta u Stokholmu. NJihovi prilozi nosili su naslove: Deset sivih godina Beograda 1990-2000 (dr Ristović), i Dvadeset zlatnih godina Stokholma 1980-2000 (dr Nilson). Zar to već ne priziva bipolarnu sliku sveta o kojoj govorimo?

Kako je profesor Ristović video sivilo Beograda u deset navedenih godina? Kao prvo, on upozorava da deset godina u životu jednog grada, koji je star više od dva milenijuma i koji je tokom svog postojanja promenio mnoge vladare, predstavljaju samo mali isečak njegove istorije. “A opet”, kaže profesor, “jedina relevantna mera njegove prošlosti jeste jedan ljudski vek”. Znači: živi smo, možemo se upustiti u razmatranje.

I evo tog Beograda iz ‘90-ih godina prošlog veka koji izranja pod rukom istoričara. To je onaj Beograd čije su ime tih godina izjednačavali s nedemokratskim, autoritarnim režimom i njegovom katastrofalnom politikom, dok su drugi u njemu videli “simbol otpora i prkosa prema ‘svetu’ i ‘međunarodnoj zaveri’, a treći, opet, kao poprište bitke za autentičnu demokratizaciju i oslobađanje srpskog društva”.

Beograd je, veli profesor, još od sredine ‘80-ih godina postao centar mnogobrojnih, često kontradiktornih događanja. (Mi bismo rekli: počinjao je haos.) Istovremeno sa sve glasnijim pozivima za demokratizaciju političkog sistema, počele su da niču opozicione snage koje su glavne oslonce nalazile u redovima oponenata Titovom režimu i režimu njegovih epigona, ali isto tako i u sve većem broju politizovane kulturne i intelektualne elite, i u mladoj, proevropski orijentisanoj generaciji. Takođe u isto vreme, na nekoliko frontova, pokrenut je koliko otvoren, toliko i prikriven rat “unutar” političkih struktura. Na unutrašnjoj ravni u Srbiji, to je bio rat između tvrdog birokratsko-nacionalističkog jezgra, i jedne druge struje koja je davala prednost liberalnijem pristupu rešenjima za Srbiju.

Da bismo ostali što verniji prikazu profesora Ristovića, ovde će biti naveden njegov direktan iskaz:

“Jugoslovenska kriza izbila je punom silinom 1990, i proširila se kao šumski požar, s dodatnim gorivom koje je pristizalo iznutra i sa strane. To je koincidiralo s početkom ogromnih promena izazvanih urušavanjem sovjetske imperije, i krajem hladnog rata. Novi režim u Beogradu, kako se s pravom tvrdilo, nije uspeo da te promene shvati kako treba. Vrtlog jugoslovenske krize ubrzavao se nizom neuspelih pregovora, nespretnih, neodlučnih međunarodnih posredovanja, eskalacijom nacionalizma, secesijom i proklamacijama nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika...”

Prvi otvoren sukob, beleži profesor, desio se na beogradskim ulicama već sledeće godine. Na dan 9. marta 1991, još nedovoljno mobilisana opozicija okupila je desetine hiljada građana za veliki protestni skup protiv vlade u Beogradu. Da bi sprečila protest, vlada je kao poslednje sredstvo izvela čak i tenkove na beogradske ulice. Prve žrtve izgubile su živote toga dana u Beogradu - jedan mladi bundžija i jedan policajac - i to je bio gorak simbol rascepa unutar srpskog društva, koji je postajao sve manje pomirljiv i sve dublji...

Za novine je šteta što profesor na ovom mestu nije doneo i neku naturalističku sliku onih autobusa prevozničkih preduzeća iz svih krajeva Srbije, prepunih mračnih lica pod šlemovima, koji su stajali duž beogradskih ulica i samo čekali naređenje da iz svojih utroba ispuste podivljalu masu prebijača koji će jurnuti na goloruke demonstrante. No, dr Ristović ne propušta da navede i novi degradirajući niz: u Beogradu (a i u drugim gradovima Srbije još više) formiraju se redovi radi kupovine osnovnih životnih namirnica, cigareta, lekova, strane valute i motornog goriva koje krijumčari nude otvoreno... dok nove redove obrazuju pred ambasadama stranih zemalja uglavnom mladi ljudi koji čekaju na vize da bi napustili zemlju. Svi s kartom samo u jednom pravcu.

Umesto onih koji su otišli, tokom ‘90-ih, raspad Jugoslavije ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ubrzao je i nezaustavljivo pokrenuo prema Srbiji hiljade izbeglica koji su sobom donosili samo očaj i užase svojih tragičnih sudbina, i koji su postajali sve uočljiviji na beogradskim ulicama. Pogotovo posle ofanzive hrvatskih snaga na Republiku Srpsku Krajinu u leto 1995, oni su u Beograd pristizali kolima, traktorima, pa čak i pešice, da bi pri dolasku u Beograd bili upućivani ka gradskim predgrađima ili nekim drugim odredištima, sve u uzaludnom nastojanju režima da te desetine hiljada nesrećnih žrtava načini “nevidljivima”.

Približavajući se svojim kazivanjem sve više sadašnjem vremenu, profesor Ristović ne propušta da pomene ni vazdušne napade NATO-a na Srbiju 24. marta 1995, da bi stigao i do one prelomne tačke:

“Najzad, decenije suzbijanog gneva, napora, ponižavanja i sve zgusnutijeg nezadovoljstva srpskih građana dostigle su svoju katarzu u Beogradu 5. oktobra 2000. godine. Oko milion građana Beograda, zajedno sa onima koji su u grad pristigli dugim konvojima iz unutrašnjosti zemlje, svrgli su u jednom danu režim čiji su taoci bili više od jedne decenije. Građani su, najzad, sami učinili kraj jednom od najtežih razdoblja, kad je reč o njegovim posledicama u savremenoj istoriji.”

Nasuprot ovom sažetom prikazu profesora Ristovića stoji, dabome, izlaganje dr Nilsona: Dvadeset zlatnih godina Stokholma 1980-2000. Ali kad je reč o nečemu lepom, kod nas, obično, za to ponestane prostor. Onaj ko bi poželeo da pročita šta je sve rečeno na ovom skupu, može u SANU pregledati publikaciju “Beograd i Stokholm na kraju DŽDŽ veka”. A zahvalnost za organizaciju ovog uspelog skupa na švedskoj strani pripada gospodi Svenu Gustavsonu iz RSALHA i prof. Tomasu Lundenu, dok je u ime SANU o tome brinuo akademik Predrag Palavestra.