Eksplozije umesto konvencije

I 13 godina posle NATO bombardovanja „milosrdni anđeo“ ne napušta Srbiju. Svoj danak i dalje uzima ubijajući deminere koji pokušavaju da očiste oblasti zasejane kasetnim bombama iz perioda NATO agresije. Samo mesec i po dana od pogibije podoficira Vojske Srbije Nebojše Milića i Slaviše Markovića, prilikom uklanjanja kasetnih bombi kojima je NATO 1999. bombardovao radarski centar na Pančićevom vrhu, na Kopaoniku, skoro na istom mestu poginuo je i Rade Alimpijević, pirotehničar beogradske firme PMC inžinjering, takođe radeći na čišćenju terena od kasetnih bombi. Oni su tri od 31 osobe, koje su do danas stradale od kasetne municije, bačene na Srbiju tokom NATO bombardovanja 1999. Od istog oružja ranjeno je još 160 lica. Među smrtno stradalima je i troje dece, dok je još petoro ranjeno. Ironijom sudbine podoficiri Milić i Marković poginuli su 1. avgusta, baš na dan kad je 2010. na snagu stupila Konvencija o zabrani upotrebe kasetnih bombi, čiji potpisnik nije i naša zemlja. Srbija je jedina zemlja u regionu koja nije potpisala Konvenciju o zabrani korišćenja, transfera i skladištenja kasetne municije, koju je do kraja 2011. potpisalo 111, a ratifikovalo 75 država u svetu, iako je, kao najveća žrtva kasetne municije, bila i jedan od inicijatora da se takav sporazum donese. Inicijativa je potekla iz Niša, u kome je maja ratne 1999. samo u jednom danu od NATO kasetnih bombi poginulo 15, a ranjeno više od 50 ljudi. Kasetne i druge bombe u Nišu i drugim delovima Srbije raščišćavali su domaći, ali i strani stručnjaci. Kod Paraćina su to, zbog Južnog toka, činili Rusi. Čišćenje aerodroma Ponikve nisu htele da finansiraju Ujedinjene nacije, pa su to učinili Kinezi. Tamo gde su u pitanju industrijski objekti, sredstva se nekako pronađu, dok zabiti i privatna dvorišta nikoga ne interesuju, pa ni državu Srbiju. Istraživanja su pokazala da se u 16 opština, na ukupno 15 kvadratnih kilometara, nalazi neeksplodirana NATO kasetna municija i da je za njeno uklanjanje potrebno 20 godina i 30 miliona evra. Ukoliko bi Srbija potpisala ovu konvenciju, mogla bi da dobija značajnije međunarodne donacije za raščišćavanje terena, kao i pomoć ljudima koji su bili žrtve. Uprkos tome iz Vlade Srbije nema odgovora zašto ta konvencija nije potpisana, iako je raščišćavanje kontaminiranih lokacija jedan od ključnih razloga zbog kojih bi Srbija trebalo da je ratifikuje. Nezvanično se može čuti da je Srbija u međunarodnim okvirima markirana kao država koja proizvodi i čuva nedozvoljenu municiju. To se pre svega odnosi na zalihe naoružanja nasleđene od JNA. Reč je o avio-bombama britanske proizvodnje koje nose avioni „mig 21“, ali i domaće letelice „orao“ i G-4... I dok se izbegava potpisivanje konvencije, raščišćavanje kasetnih bombi se svelo na novac koji izdvajaju uglavnom strane države. Prethodna Vlada Srbije je izdvojila poprilično novca za sajtove ministra Olivera Dulića i njegovu akciju „Očistimo Srbiju“, ali ne i za čišćenje kasetnih mina. Cena ovog političkog licemerja su i tri poslednje žrtve na Kopaoniku.