Vreća rogova

Dosta smo se grlili, vreme je da radimo - tako je pre neki dan izjavio premijer Ivica Dačić. Preostaje još samo da pređe sa reči na dela, pa da krenemo u svetlu budućnost koja nas već decenijama nestrpljivo čeka. Vaistinu, nova vlada, sa izuzetkom vazda zabrinutog Vučića, odaje utisak prilično veselog društva. Jedan dan predsednik Nikolić peva kod Konuzina, drugi dan premijer peva sa Halidom Bešlićem. Pretpostavljam da i drugi ministri pevaju ili bar pevuše, ali dobijaju mnogo manji publicitet. Takav je red. Treba da se zna ko drži visak, a ko meša malter. Kako stvari stoje, to se još uvek ne zna. Tačno je da koalicione partnere povezuju mnoge ideološke sličnosti i mnogi interesi, ali ima tu i razlika. Sve mi se, recimo, čini da je SNS-u, kao partneru koji je osvojio ubedljivo najviše glasova, pomalo zazorno što je premijerstvo zapalo SPS-u, a što su mnoga važna ministarstva prigrabile male stranke koje u Srbiji život znače. Dobro, Nikolić je predsednik republike, ali zasad ne pokazuje cezarističke ambicije i ne meša se, bar ne vidljivo, u rad vlade. Vučić, fakat, zauzima važnu poziciju, kao i Jorgovanka Tabaković, ali sve ostalo je nekako tanušno u poređenju sa procentom osvojenih glasova. Jednoga dana, kada pesme utihnu, lako se može ispostaviti da je SNS-ova pobeda zapravo bila Pirova. Prve varnice srpske nesloge izbile su na relaciji Ilić-Mrkonjić, o čemu sam ovde već pisao. Spor je relativno brzo izglađen, Velja i Mrka su se po ko zna koji put izljubili, možda negde i zapevali, ali, da se poetski izrazim, zgarište još tinja. Nikako da se postigne konsenzus o prioritetima. Vučić, recimo, ispravno drži da je prioritet borba protiv korupcije, ali Mrkonjić, taj večiti kamen spoticanja, smatra da najavljena hapšenja treba da budu poslednja rupa na svirali. Zli jezici kažu da u tom principijelnom stavu ima mnogo ličnih i partijskih interesa, a šta će od svega ispasti, ostaje da vidimo. Nije to sve. Znamo da je Dačić skloniji estradi nego visokoj kulturi, ali ipak bi bio red da progovori neku i o kulturnoj politici. To nam, naime, nedostaje možda i više nego pare, a sklon sam da ustvrdim da smo bez para ostali zbog toga što smo u jednom momentu ostali bez kulture. Ako nas premijer već ubeđuje da su se i on i SPS temeljno promenili, bio bi red da porazgovara sa ministrom kulture, SNS-ovim Petkovićem, koji u etar odašilje prilično sumnjive poruke o neophodnosti „patriotske“ kulture, što je stvar koju nisu činili ni SPS-ovi ministri za Miloševićevog vakta. Može biti da je taj razgovor već i obavljen, Petković se naprasno ućutao, ali smirivanja duhova radi bilo bi dobro da se premijer pojavi na nekom otvaranju nečega, da citira Deng Sjaopinga i da javno saopšti da je on, premijer, za to da u srpskoj kulturi cveta stotinu cvetova. Bliži se onih famoznih prvih sto dana vlade i tu, negde pri kraju grejs perioda, iskusnijim se poznavaocima lokalnih političkih prilika čini da veći deo vlade (izuzimajući prekaljene stanare Nemanjine, poput, recimo, Dinkića) još uvek ne može da dođe sebi od čuda što se uopšte tu našao. Sada je u toku „upodobljavanje“ javnih preduzeća, pa i tu dolazi do koalicionih trzavica. Bara je mala, a krokodili se namnožili i to, da kažemo, krokodilsko mnoštvo opasno ugrožava predizborno obećanje da se do direktorstva više neće dolaziti po političkoj, već isključivo po stručnoj liniji. Cinik bi mogao reći: a da, koja je to stručnost i koja struka, osim političke, u Srbiji još preostala? Ruku na srce, malo koja, dame i gospodo. Čujem, a to ne mora obavezno biti pouzdana vest, da već i upravnici provincijskih biblioteka, postavljenih od strane prethodne vlasti, polako kupe pinkle. Pa kad je seča knezova počela u bibliotekama, u kojima tradicionalno nema para, šta će biti sa preduzećima u kojima još ima neke kinte, takođe ostaje da vidimo. Šaroliko je, dakle, ovo društvo. Teže ga je opisati nego nacrtati, onako kako ga je nacrtao Corax, kao vreću punu rogova.