Diploma za tomovaču

Kada su, pre dvadesetak dana, radikali podneli krivičnu prijavu protiv Tomislava Nikolića, osporavajući fakultetsku diplomu do koje je, prema njihovim navodima, predsednik Srbije došao polažući ispite čak i u danima kad je bio na sednici Saveta Evrope u Strazburu, nije bilo medijske provere tih tvrdnji. Pokazalo se, valjda, da je konačna istina o diplomi, kakva god bila, obesmišljena činjenicom da je Nikolić - doktorirao politiku. Iako poznat po mrgodnom nastupu, radikalnim promenama stavova i zastrašujućim izjavama i postupcima (poruka Zoranu Đinđiću o Titovim problemima s nogom odaslata uoči atentata na premijera 2003; štrajk glađu 2011.) upravo je Nikolić taj koji je, pobedom na predsedničkim izborima, omogućio tektonske promene na političkoj sceni. Nije, pritom, Nikolićev „doktorat“ zasnovan samo na činjenici da je njegova pobeda dovela do formiranja koalicije naprednjaka sa omraženim im socijalistima i dinkićevcima. Niti na zaboravu njegovog predizbornog obećanja da će, sa predsedničke pozicije, omogućiti utvrđivanje činjenica o navodnoj „brutalnoj izbornoj krađi“ u prvom krugu. Uspeh mu uvećava činjenica da može da računa na mandat bar do 2017. godine, bez obzira na sudbinu vlade. STIL Paradoksalno, u vremenu krize, naruku mu ide i činjenica da se „prvi čovek Srbije“ traži na drugom mestu – u ishodu rivalstva Ivice Dačića Aleksandra Vučića. Akcenat je toliko pomeren na izvršnu vlast da se jedan istraživač koji se nedavno bavio merenjem rejtinga političkih snaga, iznenadio kada smo ga, uoči navršenih sto dana Nikolićevog mandata, upitali za utisak javnosti o učinku njegovog predsednikovanja. Nema takvih podataka - niko se nije setio da ih traži. Možda zato što se sam predsednik opredelio za drugačiji pristup funkciji od onog koji je imao sveprisutni Boris Tadić? Đorđe Pavićević sa Fakulteta političkih nauka stekao je utisak da je Nikolić posle početnih gafova (izjave o Srebrenici, Vukovaru, Draganu DŽajiću) pristupio „tihom stilu“ na osnovu koga bi se moglo zaključiti da on „uživa u ulozi predsednika, ali ne i u poslu koji obavlja“. Politički analitičar Miodrag Radojević, s druge strane, u činjenici da Nikolića nema mnogo u medijima vidi njegovo „navikavanje na predsedničke cipele“, ali i razlog za ocenu da bi dotični trebalo da „prestane da kupuje konfekcijska odela“ - ne samo u smislu izgleda, već i u oblasti komunikacije sa medijima. Uprkos toj zamerci, Radojević misli da je Nikolić „položio prvi test“, pre svega time što je, nakon izbora, podneo ostavku na mesto predsednika stranke. „Time se kida personalna povezanost između stranke i predsednika, što može dovesti do povećanja kredibiliteta predsedničke funkcije“, kaže Radojević. Još jedno pozitivno brojanje kod njega Nikolić je zaslužio time što se „ne trudi da se poistoveti sa izvršnom vlašću“ i „zasad vešto izbegava prekoračenje ovlašćenja i ponavljanje grešaka prethodnika“. Radojević primećuje da je i početak i kraj stodnevnog test-perioda simbolički obeležio Nikolićev susret sa Vladimirom Putinom, „nakon čega su odnosi Srbije i Rusije dostigli najviši nivo u novije doba, što mu je verovatno podiglo rejting“. Iz činjenice da je Nikolić doneo paket ekonomske pomoći, kaže Radojević, „može se postaviti pitanje kolika je cena te pomoći i da li se može govoriti o promeni političkog kursa, ali je za odgovor još rano“. Pavićević upozorava na povremeno olako izvlačenje zaključaka na osnovu onoga što nam serviraju pres-službe, koje mnogo veći značaj daju odnosima sa Rusijom nego sa drugim zemljama. Uprkos činjenici da se Nikolić sretao sa troje ambasadora velikih zemalja kojima je istekao mandat u Beogradu (Rusije, Amerike i Nemačke) najveća pažnja bila je posvećena njegovom oproštaju sa ruskim predstavnikom. Nikolić je prilikom boravka na skupovima u Rio de Žaneiru, Istanbulu i NJujorku zabeležio impozantan broj susreta sa visokim predstavnicima važnih zemalja, ali to ne znači da je političar s pedigreom najbližeg saradnika noćne more Zapada, Vojislava Šešelja, sada potpuno nesporan. „Čini se da je on i dalje enigma za Zapad i da oni nisu sigurni šta bi od njega mogli očekivati“, kaže Radojević. On veruje da je „podozrenje naročito moguće posle posete Rusiji“ i ostavlja mogućnost da sedam nemačkih zahteva predstavlja neku vrstu odgovora na Nikolićevu rusofiliju. Konkretniji argumenti za zaključak o podozrenju zasad se mogu naći samo u regionu, naročito u Hrvatskoj. Potpuno zahlađenje nije na vidiku, ali, prema oceni Pavićevića, ne može se očekivati nastavak dosadašnje proaktivne politike u pravcu normalizacije odnosa. SABLJA Putujući ka Andrićevom vencu, Nikolić je davao obećanja koja je, potom, uspešno zaturio – od istrage „izborne krađe“, preko smene Aleksandra Tijanića sa funkcije generalnog direktora RTS-a, do najave ličnog učešća u daljim pregovorima o Kosovu. Uprkos izgovorima koji se odnose na predsednička ovlašćenja ili se pozivaju na opasnost od zaključka o priznavanju Kosova, ostaje utisak da predsednik ne želi da se meša u neprijatne poslove čak ni u meri koja ne bi bila sporna. „Nikolić će nastojati da stvori uslove da bude reizabran na funkciju predsednika, što će i samim naprednjacima garantovati neki uspeh. Trudiće se da kreira pravac spoljne politike, dok će Vučić nastojati da obezbedi širi taktički teren i ojača infrastrukturu stranke“, kaže Radojević, koji veruje da su ambicije dvojca harmonične, uprkos izvesnim preklapanjima („Nikolić dobio sablju, a Vučić pištolj“). Pavićević, s druge strane, Nikolića vidi kao političara na zalasku, koji će, dobrovoljno ili ne, polako „prepustiti moć mlađoj generaciji“. Čak i u toj varijanti, dobitak mu je zagarantovan: sve i da helidrom u rodnoj Bajčetini izgubi sadašnju funkciju, popravljeni prilazni putevi omogućiće mu udobniji dolazak i omiljenu aktivnost – pečenje silno hvaljene „tomovače“. Ahilova peta Izbor saradnika je Nikolićeva glavna „Ahilova peta“, složili su se sagovornici NIN-a. Najsporniji je Oliver Antić, koji je kao dekan Pravnog fakulteta 1998. otvorio sezonu otpuštanja „nepodobnih profesora“. Savetnici su i dramski pisac Radoslav Pavlović, biznismen iz Kraljeva Predrag Mikić, penzionisani policijski general Milorad Simić i mladi naprednjak Marko Đurić. Nikolić je za ličnog sekretara postavio šuraka Miroslava Latinovića. Supruga Dragica nema državnu funkciju, ali bi trebalo da dobije kabinet u Dvoru, kako bi mogla da se posveti humanitarnom radu.