Ko je tu nevin

Elektronski mediji su prošle nedelje još jednom pokazali kakvu moć imaju, jer je jedan opskurni petnaestominutni klip na Jutjubu doslovce zapalio islamski svet i već prvih dana protesta odneo desetine života. Naravno da najveći broj ozlojeđenih verskih fanatika u muslimanskim zemljama nije ni video taj odlomak, ali bilo je dovoljno da propovednici ukažu na njega i upru prst u zemlju koju, u svom pojednostavljenom viđenju, vide kao glavnog krivca za to što se takav film pojavio - u „veliku sotonu“, Sjedinjene Države. Ni američka država ni njena vlada, naravno, nemaju nikakve veze sa diletantskim uratkom pod naslovom „Nevinost muslimana“ koji je na internet postavio opskurni mrzitelj muslimana iz Kalifornije, ali će administracija predsednika Baraka Obame sad svejedno morati da vadi fleke, i to samo mesec i po dana pre predsedničkih izbora. A sve je počelo, sigurno ne slučajno, na 11. godišnjicu napada Al kaide na NJujork 11. septembra 2001, kada su se, uvređeni nečim što nisu ni videli, islamisti počeli da okupljaju ispred američkih diplomatskih predstavništava da bi protestovali protiv vređanja proroka Muhameda. Da su makar neki protesti bili režirani ukazuje napad na američki konzulat u libijskom Bengaziju, kojom prilikom su ubijeni ambasador Kristofer Stivens i troje zaposlenih: američki bezbednosni stručnjaci tvrde da su demonstracije protiv filma poslužile samo kao paravan za pravi cilj: izvođenje pažljivo planiranog napada na misiju, upravo s ciljem da se likvidiraju američke diplomate. omraženi Ovaj tragičan događaj i haos koji je usledio drugde po islamskom svetu neminovno su oživeli staru debatu o tome zašto su Amerikanci toliko omraženi u muslimanskim zemljama. Ugledni časopis Forin polisi preneo je nedavno poražavajuće podatke o (ne)omiljenosti Amerikanaca u islamskim državama. Tako, recimo, čak 74 odsto anketiranih Pakistanaca smatra da su im SAD neprijatelji i to uprkos činjenici da je Pakistan u proteklih šest decenija primio 30 milijardi dolara nepovratne pomoći. Da se, kao što kaže pesma Bitlsa, ljubav ne može kupiti pokazuju i podaci iz Jemena, gde uprkos humanitarnoj i ostaloj pomoći od 175 miliona dolara samo u ovoj godini, sve više bujaju antiamerička osećanja i akcije. Čak i u umerenoj Turskoj je 90 odsto anketiranih izjavilo da gaji snažne antiameričke stavove, dok taj procenat u stabilnom, nemirima nezahvaćenom Maroku iznosi 79 odsto. Decenijama je prioritet američke spoljne politike u islamskom svetu bio pridobijanje tamošnjeg javnog mnjenja. Jedna obimna, ovog proleća objavljena studija sugeriše, međutim, da je ta bitka bila usmerena na pogrešne ciljeve i da zato nije davala željene rezultate. Lajza Blajdes i Dru Lincer, profesori na Stanfordu i univerzitetu Emori, došli su do zaključka da su svi napori diplomatije i pi-ar eksperata da se suprotstave antiamerikanizmu najširih slojeva zanemarivali ono što oni vide kao glavni izvor neprijateljskih stavova prema SAD: političke stranke u islamskim zemaljama, nezavisno od toga da li su sekularne ili religiozne. STAV Do ovih zaključaka istraživači su došli anketirajući 13.000 muslimana u 21 islamskoj zemlji i sabrali ih u studiji „Takmičenje elita, religioznost i antiamerikanizam u islamskom svetu“. Stav autorskog para je da visok stepen antiamerikanizma u određenoj zemlji ne zavisi od muslimanskog shvatanja toga kakva je Amerika kulturno ili kakve političke poteze povlači, već da je posledica takmičenja političkih elita u dotičnoj zemlji. Došli su i do još jednog interesantnog zaključka: za razliku od raširenog verovanja da su najreligioznija i fundamentalistička islamska društa najviše protiv Amerike, istina je suprotna. Stvarno antiamerički nastrojena muslimanska društva su upravo ona u kojima postoje snažne sekularne grupe, suprotstavljene islamistima: kao najbolji primer za to navodi se Turska. S druge strane, izrazito verski obojene islamske zemlje, kao Saudijska Arabija i državice u Persijskom zalivu, u kojima takoreći nema sekularnih grupa, a pogotovu ne partija, vode izrazito proameričku politiku i SAD tamo uživaju određeni ugled. Zaključak je, dakle, da islam nije nužno tesno povezan sa antiamerikanizmom. Kao što ni milijarde američke pomoći nekim zemljama neće promeniti stavove kod stanovništva: zna se da u Pakistanu, Egiptu i Jordanu, zemljama na vrhu liste primalaca američke (ne samo vojne) pomoći, čak 75 odsto anketiranih ima negativne stavove prema Americi. Amerikancima je, takvim kakvi su, i dalje teško da shvate zašto nisu popularni bilo gde, pa tako i među muslimanima, a posebno među Arapima. Poneki komentator se s vremena na vreme seti da Amerikanci nisu uvek bili „dobri momci“, kakvim se prikazuju otkako su srušili diktatorske režime Sadama Huseina u Iraku i Moamera el Gadafija u Libiji, te talibansku strahovladu u Avganistanu; ili nakon što su pustili da padne sa vlasti autokratski predsednik Egipta Hosni Mubarak. Ali mnogo pre prošlogodišnjeg „arapskog proleća“ SAD su u u islamskom svetu stekle lošu reputaciju, pre svega politikom bespogovornog podržavanja Izraela i njegove politike bilo prema arapskim susedima, bilo prema Palestincima. A to nije jedini razlog. Iranci se, na primer, još dobro sećaju da je Vašington 1953. srušio demokratski izabranog premijera Mosadeka i omogućio višedecenijsku tiraniju šaha Reze Pahlavija, sve do islamske revolucije 1979. Još je svežije sećanje na oficirski puč u Alžiru 1992. koji je Zapad podržao, jer je time poništena izborna pobeda radikalnih islamista; i SAD i Francuska su zatim ćutali kada je vojna hunta u sukobima koji su usledili ubila na hiljade stvarnih ili navodnih islamističkih terorista. Kao što Amerika nikada nije kritikovala svoje verne saveznike, kojekakve šeike i emire iz naftom bogatih arapskih država, u kojima nema ni slovca o poštovanju osnovnih ljudskih prava… ŠTETA A sad je jedan tupavi filmčić o Muhamedu došao kao naručen za radikalne islamiste i fanatike iz Al kaidine mreže. Ovog puta nije zabrljao Vašington, već jedna anonimna budala, ali na simboličkoj ravni opet je Amerika ta koja je svojom trapavošću dala povoda da se po islamskom svetu napadaju njene ambasade, pale zastave i zgrade, a na njene predstavnike izvode napadi, teroristički i ini. Sadašnje demonstracije po masovnosti ne mogu da se mere sa prošlogodišnjim prizorima građanske pobune na ulicama Tunisa, Egipta i drugih arapskih zemalja. Ali, s druge strane, ne sme se potceniti ni opasnost koju predstavljaju ekstremisti, pre svega nasilni salafisti, koji su rušenjem totalitarnih režima stekli ne samo slobodu delovanja, već i preko noći ojačali uticaj na sve segmente života. A upravo ekstremisti bi mogli da profitiraju od nestabilnosti koja je zamenila višedecenijski status kvo u severnoj Africi i na Bliskom istoku. U svim zemljama tog regiona, ne samo onim gde je došlo do smene režima, ogroman broj mladih je bez zaposlenja, željan radikalnih promena, ali bez mnogo strpljenja da sačeka da te promene zažive. Omladina koja je srušila diktature u Egiptu i Tunisu, uostalom, ne učestvuje u vlasti; nju su demokratski dobile islamističke stranke. Još je veća opasnost u Libiji ili Siriji, koje su faktički prestale da budu funkcionalne države, i gde je mnogo oružja u rukama kojekakvih fanatičnih bandi, od kojih su neke povezane i sa Al kaidom. Sve ove promene na Bliskom istoku zatekle su SAD, jer je Vašington očekivao da će oslobođene mase klicati Obami u znak zahvalnosti. Umesto toga pale lutke sa njegovim likom po ulicama. Pred američkom administracijom je sada težak zadatak da odnose sa islamskim svetom vrati u pređašnje stanje, koje je i pre emitovanja „Nevinosti muslimana“ bilo daleko od dobrog. Ništa bolje ne ilustruje težinu tog zadatka od činjenice da je najnoviju lavinu pokrenuo jedan bezvezni video, ma koliko maliciozan bio. Muslimani na Balkanu osuda bez demonstracija Mirna Bosna - i Srbija Mečka zuluma kruži svijetom i samo mijenja adrese“, rekao je muftija Muamer Zukorlić na jednom od protesta u Novom Pazaru zbog nasilja nad palestinskim narodom, kada su muslimanski vernici bili samo deo globalne solidarnosti sa Palestincima u Gazi. Da su muslimanski vernici na Balkanu bili deo svetskih protesta izazvanih karikaturom proroka Muhameda u jednom danskom listu, videli su građani Sarajeva ili Novog Pazara kada su masovnim protestima paljene danske, izraelske, hrvatske zastave. Talas nasilnih protesta koji je nedavno izazvan film „Nevinost muslimana“ nije, međutim, zapljusnuo Balkan, što bi moglo da bude dobra vest za region sa ogromnim nasleđem međuetničkih i međuverskih sukoba. U saopštenju Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, koju predvodi Zukorlić, nedvosmisleno se osuđuju uvrede na račun islama u filmu i ističe da „akteri ovakvih projekata nisu dobonamerni prema čovečanstvu, te da se savremena ljudska civilizacija mora ustegnuti od uvreda na verskoj, kulturnoj i etničkoj osnovi“. Mešihat napominje da „uvrede ne mogu biti izgovor za nasilje, te da su životi ljudi verom zaštićeni“. U veoma komplikovanim odnosima američke administracije i muslimana širom sveta Balkan je dosad bio teren na kojem su američki zvaničnici nalazili glavne argumente da njihova politika nipošto nije antimuslimanska. U svim debatama kojima su muslimanski lideri oštro kritikovali američke vojne intervencije, neprijateljski odnos prema Iranu ili zaštitnički odnos prema Izraelu, američki zvaničnici su prilično ubedljivo koristili Bosnu ili Kosovo kao područja gde su upotrebili svu moć kako bi zaštitili muslimane. Tu zaštitničku ulogu Amerikanaca znali su da cene i politički i verski lideri, od Alije Izetbegovića, koji je posle napada 11. septembra izjavio da su „neki muslimani pokušali da tri veka neučenja islama opravdaju bezumnim nasiljem“, do reisa Mustafe Cerića koji je kao prvi čovek Islamske zajednice u BiH oštro osudio ubistvo američkog ambasadora u Libiji i nasilje u antiameričkim protestima. Rijaset BiH, koji ima veliki uticaj na muslimanske vođe u Sandžaku, u saopštenju podseća na „veliki trud i napor koji je američka vlada uložila u borbu protiv ekstremnih i radikalnih ideologija koje su izazvale patnju i stradanja desetine hiljada ljudi u Bosni i Hercegovini i na Balkanu. Rijaset BiH u oštro intoniranom saopštenju podseća da je islam vera prava a ne bezakonja, i da nijedna osoba ne može biti tužitelj i sudija i izvršitelj presude. „Oni koji vrše nasilje i teror, zaklanjajući se iza islama ili predstavljajući se da štite Muhameda čine zločin prema islamu i muslimanima i takve osobe mora stići ruka pravde.“ Uzdržanost muslimanskih zajednica na Balkanu, pored dokazanog američkog savezništva ili pokroviteljstva u nedavnoj prošlosti, u stručnim krugovima se objašnjava i veoma osetljivom pozicijom samih verskih poglavara u Bosni ili Srbiji, koji su pod stalnim pritiskom radikalnijih ili ekstremnijih grupa vernika. Stara netrpeljivost „Nesporazumi“ između hrišćana i muslimana traju skoro hiljadu i po godina - od samog rađanja islama. U novije vreme do eskalacije dolazi pošto je indijsko-britanski pisac Salman Ruždi 1988. objavio kontroverzni roman „Satanski stihovi“, na koji su radikalni islamski duhovnici reagovali izricanjem fatve, dok je jedna iranska fondacija raspisala nagradu za njegovo ubistvo, koja je upravo povećana na 3,3 miliona dolara. Muslimani širom sveta, a ima ih oko milijardu i po, veoma su osetljivi na svaku provokaciju koja dolazi sa „neverničkog“ Zapada - a tih provokacija ima podosta. Tako je, marta prošle godine, fanatični američki propovednik Teri DŽouns održao „suđenje“ Kuranu i, pošto je svetu knjigu proglasio „krivom“ za nasilje i „terorizam“, organizovao njeno javno spaljivanje. Reakcije u islamskom svetu su bile žestoke: samo u Avganistanu je tada u napadima na međunarodne mirovne snage i predstavnike UN ubijeno više od 20 ljudi. Taj isti DŽouns se umešao i u najnoviji spor oko filma o Muhamedu. Pošto ga je pohvalio i stavio na svoj sajt, ponovo se hvalio da mrzi islam i Kuran. To je navelo američkog načelnika generalštaba Martina Dempseja da ga prošle nedelje javno zamoli da se uzdrži od antiislamskih izjava jer time direktno ugrožava živote američkih vojnika i civila u Avganistanu i drugde u svetu.