Skandalozni uspeh

Kada je pre dve i po godine došao na čelo Hrvatskog narodnog kazališta, Mladen Tarbuk (42) bio je jedan od najpriznatijih hrvatskih umetnika. Diplomirao je na Odseku za kompoziciju i dirigovanje u Zagrebu i Gracu, a usavršavao se u Beču, stalni je dirigent Simfonijskog orkestra Radio-televizije Hrvatske, docent na Muzičkoj akademiji u Zagrebu, a vlasnik je prestižnih međunarodnih priznanja za dirigovanje.

U tom svojstvu, kao dirigent, boravio je prošle nedelje u Beogradu gde je 14. maja dirigovao Beogradskom filharmonijom na koncertu iz ciklusa “Godina 1923”. Bilo je to njegovo prvo predstavljanje beogradskoj publici. Objašnjavao nam je tim povodom da je 1923. godina važna, jer je tada osnovana Beogradska filharmonija, ali pre svega zbog činjenice da je tada počela obnova muzike 20. veka, da su tada nastajala velika muzička dela.

Gostovanje Mladena Tarbuka u Beogradu bilo je značajno i zbog činjenice da je kao prvi čovek hrvatskog teatra razgovarao sa svojim kolegom iz Narodnog pozorišta u Beogradu LJubivojem Tadićem i da su konačno precizirali razmenu dve predstave ovih pozorišta - reč je o već pominjanoj “Nevjesti od vjetra” Slobodana Šnajdera koje se igraju u oba pozorišta, ali u dijametralno različitim postavkama.

Kada ste dolazili na mesto intendanta HNK, od vas se očekivao preporod ove kuće. Koliko ste da sada uspeli u tome?

- Glavni problem HNK bila je tehnološki usporena proizvodnja predstava. Uz uvažavanje svih materijalnih problema, bilo je nedopustivih devet premijera godišnje u sva tri ansambla - drami, operi i baletu. To je stvaralo letargičnu situaciju u kolektivu od 500 zaposlenih. Moj osnovni zadatak bio je da se proširi sveukupni repertoar, a posebno da se onaj operski osavremeni. Pored toga, permanentni problem HNK bio je nedostatak prostora.

Imate li kao upravnik probleme sa vlašću ili javnošću oko toga šta treba da predstavlja repertoar “nacionalne kuće”?

- Čim sam došao na čelo HNK stavio sam na repertoar dramu “Nevjesta od vjetra” Slobodana Šnajdera jer je Šnajder bez sumnje najpoznatiji hrvatski živi dramski pisac u inostranstvu. Pre toga mi je godinama smetala diskrepancija između toga koliko je Šnajder slavljen u Evropi, pre svega na nemačkom govornom području, i manjka izvođenja njegovih dela u Hrvatskoj. Budući je njegova drama “Hrvataski Faust” na neki način uvek bila problematična u Hrvatskoj, hteo sam tu tenziju da denfujem činjenicom da ću Šnajdera ponovo vratiti u HNK, ali sa novim komadom. Bez obzira na to što u Hrvatskoj ima ljubomornih ljudi koji misle da mu tu nije mesto. On to i sam sada oseća na mestu direktora zagrebačkog Kazališta mladih.

Koliko vam je lako da stavite na repertoar HNK delo nekog mladog hrvatskog dramskog pisca?

- Postoji konkurs za dramski tekst na festivalu “Marulovi dani” i mi smo odatle uzeli tekst “Oktopus” mladog Ivana Vidića koji smo ove sezone postavili u HNK. Reakcije na ovu predstavu su bile veoma različite, ne mogu reći da je dočekana “na nož”, ali nije bila ni previše hvaljena, što smatram da je dobro.

Šta igrate iz “hrvatske baštine”?

- S baštinom smo stali.

Igrate li Krležu?

- Ne igramo Krležu, jer je on u proteklih deset godina bio veoma intenzivno igran na sceni “Gavele”. Ima nekoliko pisaca koji su u mom četvorogodišnjem planu zaobiđeni iz istog razloga, a meni je jako žao da je jedan od njih i Čehov. Moram reći da se kao intendant HNK lično ne slažem sa 50 odsto repertoara, to nije repertoar u kome ja uživam, ali svestan sam da moram praviti repertoar za sredinu u kojoj živim i koja ima široku lepezu interesovanja.

Za koju se predstavu u HNK traži karta više?

- Ne znam da li ću vas iznenaditi, ali skoro dve godine je hit predstava “Muškarac bez brkova” Ante Tomića. Ona se igra na maloj, alternativnoj sceni na periferiji Zagreba, dakle nije baš zgodna lokacija, ali publike uvek ima.

Kako iz vaše perspektive izgleda onaj prošlogodišnji sukob koji ste imali sa tadašnjom direktorkom drame HNK gde ste vi bili označeni kao čovek koji nije dozvolio gostovanje svog pozorišta u Beogradu?

- Moja krivica je u tome što sam smatrao, i danas smatram, da je scena “Bojana Stupice” bila potpuno neadekvatna za izvođenje predstave “Očevi i sinovi” (po Turgenjevu je napravio Brajan Frajel) koju je Snježana Banović htela da dovede na gostovanje. Ta predstava traži dubinu pozornice od 20 metara što “Bojan Stupica” nema, i predlagao sam da se igra neka predstava sa naše male scene, na primer. Međutim, ona je insistirala na toj predstavi i u tom terminu, a ja sam bio protiv toga, a ne protiv samog gostovanja. U hrvatskoj javnosti nije bilo ni trunke vere u ono što ja govorim i to se smatralo sabotiranjem, a u to se uplela i priča o glumcu koji nikako nije hteo da ide u Beograd i iz toga je ispala jedna sasvim drugačija priča. Da su samo tehničke stvari bile u pitanju govori i podatak da smo mi sedam-osam meseci kasnije realizovali razmenu sa Narodnim pozorištem. I da smo i sada pred razmenom predstava o čemu sam vam već govorio.

Ceo skandal je bio iznuđen, a razlozi nisu bili na relaciji Hrvatska-Srbija, već su se odnosili na unutrašnju političku i kulturnu scenu u Hrvatskoj.

Da li kao intendant imate problem sa vlašću, naročito kad se imaju u vidu partijska kadriranja koja su kod vas jednako prisutna kao i ovde?

- U mom slučaju je to jedna sasvim drugačija priča jer sam na ovo mesto došao kao nezavisan umetnik koji nije nikada bio član neke stranke, niti to nameravam. Nisam ni na koji način bio angažovan u političkom životu Hrvatske, nisam nikada potpisivao nikakve peticije, nisam se ni za koga politički angažovao. Ideja Antona Vujića, tadašnjeg ministra kulture i jeste bila da se taj rašomon leve ili desne političke pripadnosti u kulturi i angažmana u HNK prekine mojim postavljenjem jer se zna da nisam bio vezan ni za jednu od tih strana. To je bio dobar potez ne zato što se radilo o meni, već zato što se odlučio za mlađeg umetnika koji pripada nezavisnom svetu. S druge strane, meni lično je napravio lošu uslugu jer me stavio među vukove. Taj skandal o kome smo govorili je samo jedan od mnogih koje sam imao tokom ove dve i po godine, i sada već imam pravilan ritam od jednog skandala na svake dve nedelje gde se u javnosti pojavi neka od “zločinačkih aktivnosti trenutne uprave HNK u Zagrebu”. Tu je direktor Baleta koji maltretira balerine, ravnateljica drame koja se iživljava na glumcima, ja sam s jedne strane čovek koji izaziva haos, a s druge strane autokrata koji vlada željeznom rukom... čista romaneskna forma. No, ja sam vrlo tvrdoglav čovek i dokle god mogu nešto da uradim, radiću.

Ponosan sam da sam uspeo postići rekordnu zaradu jednog teatra ikada u Hrvatskoj. Prošle godine smo zaradili 11 miliona kuna, što iznosi milion i 300 hiljada evra, a to je respektabilan rezultat i u evropskim razmerama.