Naracije u prostoru

Ne pamtimo da je skoro početak jedne manifestacije dočekivan sa tolikom neizvesnošću, kao što je to slučaj sa ovogodišnjim Oktobarskim salonom. Kada smo samo dva dana pre otvaranja posetili bivšu zgradu Geološkog zavoda, u kojoj izložba treba da se održi, u njoj su radovi bili u toku, ali daleko od toga da je bilo jasno šta će tu biti predstavljeno kao koncept ovogodišnje naše najveće izlagačke manifestacije, a još je manje bilo jasno kako će ona uopšte izgledati. Jedino je razlog zbog takve situacije bio jasan – zbog problema oko saglasnosti sa protivpožarnom zaštitom, konačna definicija salona biće u potpunosti podređena bezbednosnom sistemu. „Sve će biti u redu, jeste da smo nervozni, ali nadamo se da će ispasti kako treba“, uverava nas Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda, dok nas provodi kroz brojne prazne prostorije zgrade koja se prostire na više od 2.000 kvadratnih metara. Impresivnog izgleda svakako, stara i zapuštena, par dana uoči otvaranja nije odavala utisak da će u njoj tako brzo oživeti jedna značajna izložba vizuelnih umetnosti. Dok smo prolazili hodnicima i prostorijama, stekli smo utisak da će znatno više dominirati video-radovi od bilo čega drugog. Baš kao što nas je Mia David vodila kroz prostorije Geozavoda, vrlo lako može da se desi da svaki posetilac ponaosob dobije svog pratioca, koji će ga voditi kroz Oktobarski salon, ako protivpožarna inspekcija bude tako naložila! KONCEPT I bila je ideja da Salon ove godine bude specifičan u svakom pogledu, ali ovakav „foto-finiš“ nije bio nadan. Umesto klasičnog kataloga, štampana je prigodna knjiga sa tekstovima, iz kojih se tek ovlaš možemo upoznati sa bekgraundom umetnika koji će izlagati. Ne čine se nezanimljivim, daleko od toga. Ali kako će njihova prezentacija izgledati, biće takođe jasno tek kada salon počne. Jer najveći deo radova zapravo čine produkcije koje su rađene za izložbu i prostor Geozavoda. Zgrada je tako postala integralni deo koncepta, u koji se smešta slogan Good life, kako su kustosi Branko Dimitrijević i Mika Hanula osmislili. Ideja se odnosi na stalnu potrebu i težnju svih nas da živimo bolje, i u direktnoj je vezi za industrijalizacijom i kasnije modernizacijom. „Reč je o krizi sa kojom se suočavamo u svim krajevima sveta i koja obuhvata sve oblasti našeg svakodnevnog iskustva. Nije to samo kriza u političkoj, ekonomskoj i društvenoj sferi, nego i kriza društvene imaginacije. Kriza poverenja vezanog za to kako se nositi sa pitanjima društvene nade i dobrog, dobrog života“, kažu kustosi. Zgrada Geozavoda pokazala se tako idealnom za koncept, jer je, kao prva zgrada berze koju je jedan čovek poklonio gradu i time ga zadužio, danas arhitektonski gledano jedna od najvrednijih građevina koje imamo. Tako su i organizatori Oktobarskog salona poverovali da će u njoj, umetnici koji prvi put dolaze u Beograd, kroz reakciju i interakciju sa samim zdanjem na najbolji način predstaviti šta za njih znači slogan Good life kao i modernizacija u globalu. To je drugi razlog zbog kojeg do samog početka Oktobarskog salona niko nije sa sigurnošću mogao da kaže kako će sama izložba izgledati. „To je užasno zanimljiv proces“, reći će Mia David. „Drukčiji je ali za nas organizatore, naravno stresniji. U svakom slučaju je nešto potpuno drugo nego kada dođe spakovana izložba koju okačite. Mislim da je Oktobarski ove godine izražajniji, jer više reaguje na konkretnu situaciju, na sredinu, tako da ćemo imati jednu veoma zanimljivu izložbu. E sad, samo još da vidimo da li će biti moguće videti je i u kom obliku…“ HIBRID Dakle, kako god bude bilo, zgrada Geozavoda ne bi trebalo da bude tretirana kao prosti „galerijski prostor“, niti će biti na bilo koji način renovirana kako bi „ugostila” izložbu, već će biti iskorišćena kao prostor ad hoc transformacije, gde će radovi biti „implantirani“ u njeno trenutno stanje i njen postojeći istorijski narativ i arhitekturu, navode kustosi Salona. Na projektu sarađuje oko četrdeset učesnika iz Finske, Nemačke, Švedske, Slovačke, Turske, Bugarske, Hrvatske, Estonije, Holandije, Velike Britanije i Srbije, kao i niz saradnika u mnogim kolaborativnim projektima koje ova izložba inicira. NJihovi radovi ili prilozi povezuju različite forme vizuelnih i tekstualnih praksi – skulpture, instalacije, filmove, priče, eseje, slike, fotografije, intervjue, stripove, intervencije, dokumente, istraživanja, javne diskusije, kao i jedan čitav parlament. „Nije u pitanju nekakva laboratorija, niti eksperimentalna platforma, niti pak hibridno vozilo ili kreativna ekonomija. Ovo je jedna senzualna i osetljiva naracija u prostoru i kroz prostor; izložba koja nas poziva da ostanemo uz i da priđemo bliže“, navodi Branko Dimitrijević. Da li uopšte Salona treba biti, pogotovo kada se jedna manifestacija od značaja susretne sa logističkim problemom uoči samog otvaranja, to pitanje nameće se logično i čini se da se često ponavlja kada su tako velike i za grad i zemlju značajne manifestacije u pitanju. I ponavlja se, jer u vremenima opšte krize i besparice, ti događaji znatno osiromašuju. I da li onda Oktobarac treba da se uopšte održava, pitali smo i Miu David: „Lično, mislim da apsolutno treba! Postoji ta stalna dilema ljudi u kulturi i pitanje koja je to donja granica ispod koje se kaže da stvarno više ne može. Od kako radim u Kulturnom centru Beograda, smatram da zapravo ne sme da se postavi donja granica. I mislim da se stalno vrtimo u krug - para nema zato što nema kulturne politike, a kulturne politike nema zato što nema ko da je pravi ni za koga da je pravi. Ne postoji razumevanje sa vrha, jer se kod nas kultura ne doživljava kao nešto što je najvažnija stvar i najveća potreba ljudi, a ja zaista duboko verujem da jeste“. PROBLEMI Prema njenim rečima, sam letimični pogled na budžet Oktobarskog salona koji je 100.000 evra manji nego što je bio pre tri godine, dovoljno govori u prilog tome. S druge strane, očekuje se da kvalitet izložbe bude na istom nivou. A onda će neko reći da je taj budžet, koliko god on bio smanjen, zapravo opet veliki u odnosu na druge kulturne programe. „To nas sve stavlja u jednu potpuno šizofrenu situaciju, posebno u kombinaciji sa činjenicom da su muzeji zatvoreni i da je Oktobarski salon nešto što se priređuje za malu publiku, ali opet je nešto na šta se čeka cele godine i u šta se upiru oči. I svaki put pričamo o istim stvarima, da li je koncepcija Oktobarskog salona u redu, da li je treba menjati, šta treba raditi i da li ga uopšte treba održavati. I onda shvatimo da svaki put pričamo o tome u oktobru, a kada se završi prestanemo da pričamo na tu temu“, kaže Mia David i dodaje: „Neke stvari treba menjati iz korena. Ali, pošto ne možemo da ih promenimo, treba ih menjati gde to možemo da uradimo. Problema ima užasno mnogo i sad oni su na različitim nivoima. Jedan od velikih problema je u tome što se ljudi trude da ne preuzimaju odgovornost ako je to ikako moguće i to imamo na svim nivoima. Ove godine, na sve finansijske probleme Salona, imamo i sada taj problem sa zabranom protivpožaraca. Da ne bude zabune - Kulturni centar je uvek sarađivao sa protivpožarcima i uvek je radio one mere koje za nas predstavljaju maksimum a za protivpožarce minimum! To je potpuno jasno i mi pokušavamo da otklonimo sve što je u tom rešenju o zabrani stajalo. Gotovo sve, jer jednim delom bi morala da se pozabavi republika, u čijoj je ingerenciji zgrada. Ono što je sada smešno, cinično ili kako god jeste to što je ova situacija zapravo vrlo dobra paradigma i metafora onoga u čemu se nalazimo. Ovo je situacija u kojoj niko nije protiv Oktobarskog salona, ali svako, držeći se svojih ingerencija, zapravo blokira rad onog drugog. I svi su u pravu! Mi se borimo za Oktobarac, protivpožarci se bore za bezbednost, i u tom lancu niko nije u sukobu, samo ne možemo da radimo. Sukob je nerešiv, samo treba da vidimo kako će sve razrešiti“. Ko zna, možda baš paradoksalno kao što i jeste, upravo ova situacija ponudi fantastičan publicitet, i privuče znatno više publike nego što je Salon navikao da ima. Pa makar ih u tom smislu i razvodili pojedinačno, kroz svih 2000 kvadratnih metara zgrade Geozavoda. Zajašimo bika U foto-montaži umetnika Samuila Stojanova, bronzana skulptura jednog opasnog bika nadvila se nad zgradom Geozavoda, ili, ako hoćemo da budemo opsceni — taj bik je pomenutu zgradu, takoreći, zajašio. U pitanju je bik sa njujorškog Volstrita, The Charging Bull, skulptura sicilijanskog umetnika Artura di Modike, postavljena u toj glasovitoj ulici 1989. godine, a kasnije i u druge dve verzije u Šangaju i Amsterdamu. Skulptura se uglavnom tumači kao spomenik agresivnom finansijskom optimizmu i ekonomskom prosperitetu. Na otvaranju izložbe, svaki posetilac će dobiti priliku da zajaše mehaničkog bika smeštenog ispred zgrade Geozavoda.