Život na brendiranom povocu

Statusni simbol plemstva u urođeničkoj kulturi Parakas, koja se od devetog do drugog veka pre nove ere razvijala na obalama Perua, bile su deformisane lobanje. Novorođenom plemiću glavu bi stavili u stegu i vremenom bi mu lobanja dobila veoma osoben oblik. Nekih dvadeset vekova kasnije, i dvanaestak hiljada kilometara dalje, kultura Srba oživljava slavne običaje Parakasa. Srpski plemići nemaju, doduše, deformisane lobanje, ali ono unutar njih trajno im je deformisala stega potrošačkog društva. Sociolozi kažu da se od ove generacije boljem ne možemo nadati, i da će statusni simboli ostati materijalni. Sve se to može reći i jednostavnije: prvobitna akumulacija kapitala, u kojoj je svaki bogataš – skorojević. „Nesporno je da u sadašnjoj Srbiji dominiraju materijalni statusni simboli. NJima se pokazuju i ekonomska moć i društveni uticaj. Malobrojni pojedinci stekli su ogromna bogatstva ratnim profiterstvom, finansijskim mahinacijama, privatizacijama bez kriterijuma, i oni diktiraju vladavinu materijalnih statusnih simbola“, kaže sociolog Čedomir Čupić. I socijalni psiholog Žarko Korać potvrđuje da su zlato, srebro, hrom i platina karakteristični simboli plemićkog statusa u postkomunističkom društvu. „Automobili, stanovi i druga imovina u inostranstvu, skupa letovanja i jahte na hrvatskom primorju, i sve drugo što je grubo materijalno, i može se pokazati tako da bode oči, glavni su simboli uspeha.“ Korać podseća da to važi i za one koji su niže na ekonomskoj lestvici. „Sve što si stekao pokazaćeš, pa makar to bilo pozajmljeno ili kupljeno na lizing. Vidite, jahta Romana Abramoviča tačno je za metar duža od druge najduže jahte na planeti, koja pripada nekom zalivskom šeiku. Razmetljivost je glavna reč postkomunističkog uspeha.“ Skorojevići Ta je materijalnost neizbežna u potrošačkom društvu koje je proizvodnju ličnih predmeta dovelo dotle da čovek sada u šetnju može poneti desetine statusnih simbola – od kelvin klajn gaća do ajfona 5 i brendiranog povoca za pedigriranog psa. Pre, recimo, stotinu godina, bogati je trgovac mogao imati skupu kuću, skup automobil ili fijaker, skupo odelo, sat i nakit, i to bi uglavnom bilo to. Danas mu je, primera radi, ako zaista „drži do sebe“, u voznom parku potreban prevoz zemlja/voda/vazduh – i motor, i automobil, i džip, i jahta, i avion. „Potrošačko društvo nesporno je uticalo na afirmaciju materijalnih statusnih simbola, samo što razvijena društva imaju i načina da održavaju i duhovne statusne simbole“, kaže Čupić. Kada već pominjemo duhovnost, možemo se vratiti nekoliko decenija u prošlost. Sagovornici NIN-a ne žele da idealizuju to doba, jer i u njemu je mladić sa vespom između nogu umeo vredeti više od onog sa bibliotekom između ušiju, ali ni ovi potonji nisu bili bez fanova, naprotiv. I Čupić govori o „anatomiji jednog morala“. „U vreme socijalizma, statusni materijalni simboli među stanovništvom bili su refleks otvaranja zajednice prema razvijenom svetu. Ti materijalni statusni simboli za običan svet često su se svodili na modu, u prvo vreme na šuškavce, farmerice, najlon košulje, italijanske cipele, itd. Bila je to više imitacija nečega što je dolazilo u obliku talasa svetske modne demokratizacije. Naravno, to nije uticalo na značaj duhovnih i kulturnih vrednosti. Laž Doba kada je društvo devedesetih dospelo na ivicu preživljavanja, nastavlja Čupić, doba je i kada su počeli da dominiraju materijalni statusni simboli. A danas su, kaže, poprimili razmere prave pošasti po kulturu. I proći će barem nekoliko generacija „odvratnog bogataškog sloja“, što bi rekao Korać, pre nego što dobijemo ono što imaju razvijena kapitalistička društva – odvratni bogataški sloj koji se pokušava izgraditi manje odvratnim. „Pogledajte, na primer Bila Gejtsa i Vorena Bafeta. NJih su dvojica rekli da će kompletno bogatstvo zaveštati u dobrotvorne svrhe, a kombinovano njih dvojica ,vrede’ više od sto milijardi dolara. To zaveštanje biće njihov statusni simbol.“ Zanimljivo je, pritom, da je prethodna prvobitna akumulacija kapitala u Srbiji, ona iz 19. veka, bila uspešnija kada je reč o altruizmu kao statusnom simbolu. Srbija je već imala svog Bila Gejtsa. Više njih, u stvari. „Pogledajte kako je to nekada izgledalo – Miša Anastasijević, Luka Ćelović, Ilija Kolarac i drugi, najveći deo bogatstva poklonili su narodu. Nisam prijatelj patrijarhalnog društva, ali ako je u njemu nešto valjalo, to je stav da je sramota od svoga ne dati i drugome. I vera je, treba priznati, uticala na to da su bogati smatrali da makar neko dobro delo moraju da učine. Sada nema ni toga, hulje i protuve postaju ,ugledni ljudi’, a sa time idu i odgovarajući statusni simboli“, zaključuje Korać. Čupić dodaje da između Srbije i razvijenih kapitalističkih društava nema, naravno, razlike u pogledu magične moći materijalnih statusnih simbola, ali da ima kada je u pitanju „zaštita od njih“. Srbija nema energiju koja bi je zaštitila od te gole vladavine materijalnog. Za razliku od kulture Parakas, čije je plemstvo ipak deformisalo svoje lobanje zato što je smatralo da će ga to duhovno obogatiti. Potreba za uvažavanjem Nije naodmet pustiti i psihologe da kažu neku reč o statusnim simbolima. Pogotovo stoga što kažu da značaj koji neko pridaje „zlatu, srebru, hromu i platini“ mnogo govori o zrelosti te osobe. „Statusni simboli služe tome da zadovolje potrebu osobe za uvažavanjem. Ta se potreba može raznovrsno zadovoljiti, ali prijemčivost materijalnih statusnih simbola leži u tome što su oni možda i najlakši način da se uvažavanje stekne“, kaže Iva Branković, psihološka savetnica.